Мржња

Рјепнин који је побјегао од Октобарске револуције и бољшевика, гледа документарни журнал о паради побједничке Црвене армије на Црвеном тргу у Москви након побједе над Њемачком у Другом свјетском рату. Црњански пише: “Парада је прошла и носила заробљене заставе које су бацане пред Кремљ. Било их је све више. Гомила је била све већа. Кукасти крстови су се као шкорпиони на заставама множили и падали на гомилу. Поред Рјепнина седео је неки Енглез који је гледао тај филм са очигледним подсмехом. Тај човек Рјепнину рече тихо, подругљиво - ово ће једног дана Руси платити скупо. Додао је - ко је то могао и замислити? - мислећи како је то руска Црвена армија успјела побиједити Хитлерову њемачку армаду. На другом мјесту у књизи Рјепнин прогоњен од стране других руских емиграната, говори: “Црвена армија је она која је добила рат, она је велика армија”. Црњански је овај роман писао 1946/47, а објављен је 1971. године.

Нема ту ништа ново, јер се ради о хиљадугодишњем рату Запада против Русије, како то документовано доказује Ги Метан, швајцарски новинар и публициста у књизи “Русија - Запад хиљаду година рата. Русофобија од Карла Великог до украјинске кризе”.

Нова њемачка епоха

Њемачки канцелар Олаф Шолц је скоро говорећи о себи, рекао: “Војна подршка Украјини, по важности за Њемачку, може се упоредити са учешћем у бомбардовању Србије, када је Берлин употребио своје оружане снаге први пут након пада фашизма. Овај рат (у Југославији) била је прва смјена епоха, пошто је Њемачка први пут одлучила да интервенише у таквој ситуацији сопственим оружјем.” Значи: био фашизам, па сломљен понајвише совјетском Црвеном аријом, па онда смјена епоха и опет фашизам. Шолц је иначе 1998. године изабран у Бундестаг: “Практично прва одлука коју сам тада морао да доносим била је њемачко учешће у мировној мисији у Југославији, која је такође била војна операција за заустављање убијања”. За поносног Шолца бомбардовање Србије је мировна мисија, баш онако како је НАТО бомбардовао и српске положаје у грађанском рату у БиХ. Нису крили да је у питању намјерна сила па су тако и назвали злочиначку акцију. Не треба заборавити ни авионско ракетирање путничког воза на мосту у Грделичкој клисури, када се НАТО-пилот вратио да доврши злодјело. Баш онако како су то чинили и пилоти Хрватске војске на Петровачкој цести. Жртве су били ненаоружани цивили.

Француски предсједник Франсоа Митеран је 1993. поводом “разрјешавања кризе” настале разарањем Југославије рекао: “Све је то био низ грешака: њемачка акција, америчка игноранција, италијанско оклијевање, јер су интервенције Свете столице паралисале Италију. У ствари, Њемачка сматра себе легитимним насљедником Аустроугарске империје и у свој рачун је узела стару аустријску мржњу против Срба.”

Да би поправили “низ грешака” како то наводи Митеран, западни савезници су без одлуке Уједињених нација, 1999. године 79 дана дивљачки бомбардовали Србе да их науче памети. Баш као што их је Хитлер бомбардовао 1941. због 27. марта и рушења приступања фашистичком Тројном пакту.

Саразин и Бербокова - једно те исто

Почетком фебруара 2017. године њемачка Странка зелених у Бундестагу је поставила 25 питања тадашњој влади Ангеле Меркел - замислите случајности - о Милораду Додику: шта Њемачка влада мисли о српском национализму у БиХ, шта мисли предузети против Милорада Додика, шта против отцјепљења Републике Српске, шта против кршења забране прославе 9. јануара, шта против народне параде? Потписници тог “зеленог писма-питања” били су и Мануел Саразин, садашњи специјални њемачки представник за Балкан, скорашњи Додиков саговорник у Бањалуци. Саразин је од Додика добио лекцију како се јавност могла увјерити из објављеног стенограма. Саразинови сарадници нису могли вјеровати својим ушима на оштрице и пецкања упућена њиховом шефу, па су само жмиркали. На крају су испраћени уз поклон флаше ракије да дођу себи послије пропасти покушаја дисциплиновања Додика. Потписник “зеленог писма” Меркеловој била је и садашња њемачка министарка спољних послова Аналена Бербок. Зелени јастребови не мијењају се, а њихова политика којом уваљују Њемачку у све више проблема је “зелени фашизам”.

Ни други представници њемачке владе нису заостајали држећи страну онима који су против Срба. Тако је боравећи скоро у Приштини Михаел Хелмут Рот, предсједник Одбора Бундестага за спољне послове, иначе из Шолцовог СДП, Србе на Косову и Метохији назвао “бруталном руљом”, само зато што се одупиру терору Куртијеве полиције која Србе прогања, рањава, туче и хапси. По Роту Срби су криви и “прешли су црвену линију” па зато “Косово може да рачуна на подршку Њемачке на путу у Европску унију и НАТО.” Није Рот заборавио ни Републику Српску, па је говорећи о обавези формирања заједнице српских општина рекао да је “против стварања Републике Српске 2 на Косову”. Толико смо им трње у очима да и сам назив Република Српска изазива њемачки бијес.

Суданија Србима

Од настанка 9. јануара 1992. године Република Српска је постала симбол слободе српског народа, не само са ове стране Дрине, већ и свих Срба у свијету због хтијења да се више никада не пристане на живот без слободе и без националних права. Преживјели су и надживјели Срби и Отоманску империју и допринијели њеној пропасти након балканских ратова. Надживјели су и Гавриловим хицима отпарали Аустроугарску империју и солунским јуришем на њемачке и бугарске ровове у Великом рату допринијели и пропасти Њемачке царевине. Није без разлога поклон Хитлеру за његов рођендан 1942. године била плоча стргнута са зграде у близини сарајевског моста на Миљацки која је обиљежавала правду над аустроугарским престолонаследником Францом Фердинандом. Пуцањ у Фердинанда је био одговор на угњетавање Срба и његову провокацију војним маневрима на Видовдан 1914. године. Српској се судило од давнина, некада у турско доба је било - кадија те тужи, кадија те суди. У вријеме Аустроугарске су макар правили привид од суђења, као у вријеме тзв. “велеиздајничког процеса” у Бањалуци, вођеног од 1915. до 1916. године, што је највећи од укупно 17 таквих процеса вођених у БиХ против Срба током Првог свјетског рата. Током 1914. и 1915. године војна власт у БиХ спроводила је терор проти Срба. Промијенили су назив Српске православне цркве у Источну православну цркву, забранили су крсну славу и ћирилицу, затварали српске школе и забрањивали рад српских културних друштава. Оптужени су бројни Срби - политичари, свештеници, трговци, ученици, учитељи, професори. За све оптужене тражена је смртна казна. Пресудом је 16 лица осуђено на смрт вјешањем. Ургирала је Римокатоличка црква, али је захтјев одбијен са образложењем да осуђеници нису Срби, већ “Босанци” и да се папа овим мијеша у унутрашње послове Аустроугарске монархије. На крају је ургирао и шпански краљ Алфонсо XIII, који је успио осигурати помиловање за осуђенике. Зато једна улица у центру Бањалуке носи име по овом шпанском краљу. У својим мемоарима бан Врбаске бановине Светислав Тиса Милосављевић записао је да му је приликом предаје дужности и одласка у Бањалуку краљ Александар Карађорђевић рекао да “тамо живе најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизму”.

Волфгангов наметак

Времена пролазе да би све остало исто. Одлазећи са мјеста високог представника Аустријанац Волфганг Петрич је 2000. године наметнуо Закон о Суду БиХ, образлажући потребу да тај суд суди изабраним функционерима. Није рекао - Републике Српске, али то се подразумијевало, јер Хашки трибунал није могао предуго трајати па је требало обезбиједити његово насљеђе за суђења по истој матрици - Срби су криви, најкривљи, они други само мало, да се Власи не досјете да је то само против њих. Онда је Уставни суд БиХ потврдио да је наметнути Петричев закон, уставан, јер се “може очекивати да ће то допринијети владавини права”. То је било образложење двоје бошњачких и троје страних судија у Уставном суду БиХ, јер нису могли да наведу уставни основ за било какву правосудну надлежност бе-ха нивоа власти, једноставно зато што не постоји. Сва правосудна власт по Уставу БиХ припада ентитетима, осим неколико надлежности датих Уставном суду БиХ. Тако су удруженим злочиначким подухватом Волфганг Петрич и пет судија Уставног суда БиХ учинили кривично дјело против међународног права и Дејтонског споразума. Двоје судија из реда Срба и два из реда Хрвата, гласали су против да се призна Петричев наметнути закон о суду БиХ. Није вриједјело, као што није вриједјело ни образложење судије Звонка Миљка, професора уставног права да такав закон није могла донијети ни Парламентарна скупштина на нивоу БиХ (а камоли неизабрани странац), јер би се претходно морао промијенити Устав БиХ.

Бошњачки трибунал у Сарајеву

Неуставно и такозвано правосуђе БиХ у виду наметнутих Тужилаштва и Суда покушава укинути Устав Републике Српске. Не само одредбу по којој је предсједник Републике обавезан да потпише указ о проглашењу закона које доноси Народна скупштина Републике Српске, већ и саму институцију предсједника Српске, тражећи забрану политичког дјеловања за Милорада Додика и његово уклањање са политичке сцене. Оптужницу је поднио тужилац Недим Ћосић, а потврдила судија Јасмина Ћосић Дедовић. Тај тужилац се кретао у служби уз неколико незаконитости, а крунска особина Дедовићке је њено службовање у ОХР-у и Хашком трибуналу у вријеме ослобађања Насера Орића. Као судија Суда БиХ у првостепеном поступку ослободила је Сакиба Халиловића, команданта Ељфете Весели осуђене за брутално убиство дјечака Слободана Стојановића. У једној другој превостепеној пресуди Дедовићка је закључила да није доказана командна одговорност Хазима Фазловића као команданта 108. моторизоване бригаде Армије БиХ за злочин у Бодеришту 1993. када је страдало 11 припадника Војске Републике Српске. Интересантно је да је тема њеног магистарског рада била “Командна одговорност - Статут и пракса Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију”. Не треба нагласити да је командна одговорност у Хашком и Бошњачком сарајевском трибуналу, углавном резервисана за оптужнице и пресуде српским и хрватски генералима и политичарима, док су Бошњаци убивши неколико десетина хиљада Срба и Хрвата у протеклом грађанском рату, по бошњачком правосуђу били борци против “агресије и геноцида”. Такозвани “Суд БиХ” и даље наставља прогон Срба и заштиту муслимана, одбијајући ових дана оптужницу против 13 Бошњака за злочин у Јошаници код Фоче када је убијено 56 српских цивила, дјеце и стараца. Под притиском јавности, а још више из неких западних амбасада, оптужница је ипак потврђена, рачунајући да се у поступку све може разводнити и ослободити бошњачке злочинце.

Када се прочита оптужница против Милорада Додика, предсједника Републике Српске и Милоша Лукића, директора “Службеног гласника Републике Српске”, јасно је и неправницима да ни наметнути “Суд БиХ” не може никога осудити на основу такве траљавости “Тужилаштва БиХ” које брани право к(риминалне) ш(теточине) да може донијети закон којим забрањује непровођење одлука које он наметне као туриста у пролазу. То је идиотски закон којим се и не крије циљ - уништење Српске прогоном, забранама и санкцијама српским функционерима. Такве законе није доносио ни Хитлер. Пресуда и није циљ, већ изазивање кризе, нестабилности и немира у Српској, кад већ ништа не могу да ријеше у ФБиХ. Желе да се о себи забавимо, да нам заробе ум, да спријече бављење уставним обавезама ради којих је Додик изабран за предсједника Републике, већ трећи пут. Зато “Тужилаштво БиХ” тражи да “Суд БиХ” изрекне Додику престанак обављања функције предсједника Републике Српске, а Лукићу престанак функције директора “Службеног гласника Српске”. То није све, има још: престанак службене дужности и престанак запослења, забрану обављања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем другом органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава, забрану итд., итд. Трагикомично и веома опасно. Атак на предсједника Републике је атак на Српску. Јадночемерна и очајна СДС-ПДП опозиција никако не успијева сломити ни склонити Додика на изборима, већ то тражи од кш. Не схватају да кш не испуњава жеље Србима, чак ни онима који су против Додика. Он задовољава само Хрвате и Бошњаке.

Мајмунска посла

Тај кш што се шуња и хистерично кревељи, најавио је наметање регистра осуђених ратних злочинаца којима ће све бити забрањено. То се онда може проширити списком потенцијално оптужених, па онда и свих осталих Срба. Већ постоји списак од 22.000 Срба, а који су бошњачке мајке Сребренице прије пет година упутиле Сједињеним Америчким Државама и предале њемачком тужиоцу, тражећи да људи са списка буду ухапшени и суђени у Њемачкој, макар на доживотну робију. Могуће да има још таквих спискова на којима су вјероватно сви војници Војске Републике Српске, ратни посланици и одборници, начелници и директори, љекари и ветеринари, кувари и апотекари и још, још, још “геноцидаша” како Србе зове Бакир Изетбеговић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.