Морална одговорност за геноцид

Сања Влаисављевић
Морална одговорност за геноцид

"Сви Срби с обје стране Дрине треба да сносе моралну одговорност за геноцид који су починили над Бошњацима и то треба да децидирано признају и да сносе све посљедице због тога." Неки то тако тврде и мисле да је њихов морал узоран. Управо тако или нипошто тако? Нипошто тако, јер ако се употребљава рјечица "сви", без обзира на то какви су ти сви, а поготово шта су учинили, онда је то националистички исказ.

Нипошто тако него: сви који су починили ратне злочине, убијали недужне треба да сносе све посљедице за недјела која су починили. То треба рећи јавно. Честит човјек не може имати дилему да ли ствари могу и требају бити постављене другачије. Честит човјек ће учинити све да правда буде задовољена, правда једнака за све.

Ових дана је обиљежена годишњица једног геноцида, једне туге и боли, али нажалост и годишњица још једне туге и боли убијених Срба у Братунцу. Ових дана су многе, многе мајке оживљавале своје најмилије у сјећањима пуним неизрециве патње. Но, многе мајке Сребренице још нису нашле барем мали смирај, јер још увијек не могу укопати најмилије. Нема их, не зна се гдје су им кости. Храбре су и чекају, живе у чекању.

Aли, ових дана се поново оживљава и медијско-интернетски рат. Рјечником који поново трује по тек незнатно зараслим ранама. Оправдан је захтјев да сви злочинци буду кажњени, али како очекивати да сваки грађанин Србије и Републике Српске стално понавља: крив сам? Чак и када је ријеч о младим људима који ни на који начин НИСУ КРИВИ. Данашње генерације младих су били дјеца када су бачени у рат и када им је прекинуто дјетињство. Они данас могу учити од старијих да воле или да мрзе, као што су и тада могли гледати најстрашније изљеве мржње. Медији су одговорни за преношење информација о политичким догађајима, а начином на који пласирају информације јавности производе или међунационалну несношљивост или толеранцију.

Тражи се, ето, јасан став званичне Србије. С правом! Aли није ли предсједник Србије Борис Тадић доласком на власт одмах показао званични став предсједника Србије? Дошао је у Поточаре и поклонио се жртвама које су убили Срби. То је била вијест као и свака друга, ни мања ни већа у медијима од осталих. A био је то хисторијски преокрет. Данас, то је вијест која заузима мјесто на дну странице "грађански" оријентираних медија и то не са сликом Бориса Тадића као илустрацијом која треба да ојача ријеч којом се обратио, већ са сликом Ратка Младића. Порука: читајте што каже, али сви су они исти. Наравно порука може бити и: ово је ратни злочинац. Aли сви знамо да је Младић најтраженији човјек на планети, али не знамо или не треба да довољно разговијетно знамо да предсједник Србије има и сада 2009. године исти став као и када је Тадић именован за предсједника: "Одајући почаст жртвама Сребренице, одајемо почаст свим невино страдалима. Све невине жртве морамо поштовати, јер једино памтећи и поштујући жртве других, као и своје, можемо пронаћи снагу за помирење и мир међу народима Балкана како бисмо кренули напријед, просперитетној и извјеснијој будућности која није оптерећена ратним злочинима." Зашто са пуно грађански оријентиране воље то није могла бити ударна вијест, вијест која би, због жеље да влада мир овом земљом и да сви њени грађани ову земљу осјећају као своју, могла гласити: "Тадић истрајан и одлучан да злочинци буду приведени лицу правде". Не, не није ово никакво мијешање у уређивачку политику било које новине, већ читање, само пуко читање и анализирање поруке из новинских текстова. Иако сам писала о томе, не могу да се сада опет не сјетим да је група младих Србијанаца опет у грађанским новинама, нашла мјесто у дну странице, тко зна које и то као чисто агенцијска вијест. Па није ли то био покушај младих да покажу "моралну одговорност за геноцид који су починили над Бошњацима". Aли тај чин добре воље је добио мјесто - нигдје, у дну, нечитко и невидљиво представљен. Да ли су направљене репортаже о "Београдском кругу" и бројним србијанским интелектуалцима који су у ратно доба долазили у Сарајево и пружали подршку Сарајлијама. Међу њима је био и покојни Зоран Ђинђић. Он данас није жив, нема га јер се борио за истину и правду, а колико често се о његовој одлучности за успостављањем транзицијске правде говори данас у Сарајеву? Писало се јесте и говорило, али не колико би требало с обзиром на тежину тих акција. Колико данас у Сарајеву, али што да не и у цијелој БиХ, знамо о одлучности бројних НВО-а у Србији да због моралне одговорности дају све од себе са циљем успостављања истине и помирења? Зашто то не треба да знамо? Зашто нас медији не засипају примјерима који иду у прилог помирењу и успостављању дијалога? Зашто Реис Церић 11. јула каже: "Ово је мјесто и ово је дан који подсјећа сваког човјека, ма ко био и ма гдје био, да се истина о злочину против невиног човјека не може сакрити и да се правда не може избјећи. Ово је мјесто и ово је дан када сви треба да упамтимо да је љубав, а не мржња, наш заједнички спас, да је мир, а не рат, наша заједничка срећа, да је суживот, а не насиље, наша заједничка благодат, да је истина, а не лаж, наш заједнички излаз из мрака у свјетло, да је правда, а не кривда, наше заједничко право, те да је помирење, а не освета, наша заједничка обавеза", а то преносе "Независне новине", а не "грађански" медији? Упс, пардон преносе у дну странице, без икакве илустрације, као неко сасвим безначајно обраћање. Зашто ова порука мира нема своје мјесто тамо одакле би требало да се шире овакве поруке. Националисти не желе мир и помирење, грађански оријентирани (посебно) медији желе, па зашто онда и не пропагирају поруке мира. Зашто поубијани у Братунцу нису заслужили праведнији наслов од: "Четници пјевали Сребреницом"? Није ли парастос за погинуле/убијене Србе требао бити ударна вијест у грађански оријентираним медијима са насловом који управо акцентира баш то, као што је наслов у "Независним новинама" гласио "Сузама испраћене 534 жртве"? Плакале су и оне, мајке Српкиње тога дана и њихова је бол непребол и оне немају више своје најближе, немају! И на том мјесту је још један вјерски поглавар поручио: "Прихватимо чињеницу да су на овим просторима многи страдали, али не само из једног народа, јер ових дана плачу Бошњакиње и Хрватице, али и мајке Српкиње, које нико не спомиње и не мисли на њих. Не износи се истина да су Срби бранили голе животе у Кравици, Брежанима, Залазју, Каменици и другим селима Бирча". Овога нема у "грађанским" медијима, а питамо се зашто нема више повјерења међу грађанима БиХ.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана