Монархија all over Башчаршија

И заиста, ових дана могли смо да се увјеримо колико је то велика и снажна мисао. Мјесто радње, а то је чест случај када су надреалне ствари у питању, је Сарајево, конкретно Сарајево филм фестивал, на којем је, између осталих, приказан и кратак трејлер о филму “Хероји Халијарда” аутора Радоша Бајића.

Подсјећања ради, мада би то требало представљати већ мјесто опште културе и знања, операција “Халијард” је акција спасавања савезничких пилота које су Нијемци оборили изнад Југославије и током које је војска САД заједно са ЈВуО спасла око 500 савезничких пилота, углавном преко импровизованог аеродрома у мјесту Прањани, у Србији. Због те акције, а и због бројних других подвига, Дража Михаиловић је одликован од стране америчке администрације и слављен као један од хероја борбе против нацизма и фашизма.

Међутим, како то обично бива, у чудесном свијету сарајевског пашалука такав историјски догађај, поткријепљен са безброј чињеница, посматра се из потпуно друге, сумануте визуре и скоро до непрепознавања изврнуте реалности у којој се све мјери према себи, односно укратко - сарајевоцентрични универзум.

Мозгови

Како каже Ксенофан: “Да волови могу да замисле Бога, замишљали би га у облику вола”. У слуђеним и систематски испраним мозговима који дјелују у сарајевском политичком животу једина могућа жртва од постања свијета су - Бошњаци, а једини савезници Запада - откако је заокружен као такав - су такође Бошњаци. Без обзира на то што је име званично усвојено 1993. године, имали су оно што се назива “садржај појма без самог појма”, то јест да су били заокружена политичка и национална цјелина прије 1993, они би сасвим сигурно спасавали пилоте по селима око Какња, али их је овако запала прилично непријатна улога која подразумијева црне одоре и одређене цвјетне културе.

Из те визуре, разумљива је хистерија која се манифестује у сусрету са до тада непознатим историјским чињеницама и феноменима. Годинама се понавља она провинцијална фраза како “читав свијет зна шта се овдје десило”, “шта су они нама урадили”, “читав свијет је рекао да су Срби агресори”, и у мору те бесмислене фразеологије - заборавили су на историјске чињенице које нису старе ни читав вијек. Отуд не треба да нас чуди количина запрепашћења када су сазнали да су Срби били амерички савезници много прије него што ће Медлин Олбрајт и Цимерман узети Алију Изетбеговића под руку па гурнули једну земљу у пакао, а све три народа у рат и страдање.

Рушење митова

Минут и по, колико траје тај кратки приказ филма чија ће премијера бити на јесен, дакле, 90 секунди је било довољно да се 30 година стварана слика о сарајевској толеранцији распе у парампарчад. За само 90 секунди, које говоре о конкретним и доказаним историјским догађајима срушен је пред нашим очима мит о сарајевском мерхаметлуку и грађанској држави, мит о заједничкој будућности и опстанку Босне и Херцеговине.

Да ствар буде још смјешнија, вриједи споменути и да се ни један једини културни радник нити умјетник у Сарајеву није огласио овим поводом, нико није стао у одбрану универзалних вриједности које култура са собом носи, као што је то био случај недавно у Бањалуци када је гостовао САРТР, када се развила оштра полемика у јавности Републике Српске.

Једино се Јасмила Жбанић огласила неким немуштим саопштењем које се може укратко свести на то да “можда нису баш толики четници”. Упоредна анализа случаја САРТР у Бањалуци и случаја “Халијард” у Сарајеву нам говори да је Бањалука отворен и слободан град, и за дебату и за разговор, док је Сарајево једна затворена, херметична касаба у којој гајтани само чекају да се свију око вратова који се усуде мислити изван оквира који су задати и прописани.

Сеанса

Иронија је да се Бањалуци и Републици Српској приписује једноумље и недостатак дебате, кад случајеви попут овог јасно демаскирају у каквом се глибу налази Сарајево.

Јако је тешко градити државу са тако крутим саговорницима, неспремним за било какав дијалог. На крају крајева, можда ово буде једна лијепа едукативна сеанса за наше земљаке из већег ентитета, како они воле рећи. Лекција о томе како историја није почела 1993. године, и да постоје ствари, догађаји, савезништва, битке и хероји и прије тога.

Марк Твен је говорио: “Истина је чуднија од фикције, зато што се фикција мора држати могућности, а истина не мора”. Што ће рећи, истина је таква каква јесте, неумољиво постојана и стоји испред тебе у својој својој непомичној страхоти.

Фантазија, с друге стране, је откачена и забавна играрија у којој се сарајевска политичка јавност копрца, растрзана између мита о злим Србима агресорима са једне, и жеље да се ни на који начин не замјере својим надређеним адресама у Вашингтону са друге стране, покушавајући да нађе праве ријечи да се згрозе и осуде, али не превише, јер не ваља се, болан, људима замјерати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.