Moj утисак је ...

Утисака пуна глава

Ауторска емисија Оље Бећковић "Утисак недеље", која траје у континуитету више од 20 година и која је copy pastep пасте образац за многе касније покушаје прављења сличних пројеката телевизија у региону, данима је у жижи српских медија и јавности, након одлуке пословодства ТВ Б92 да је скине са националне фреквенције и пребаци на кабловску Б92 инфо.

Након што се Ољина фотографија уз ту могућност која је шокирала Србију нашла на насловној страни једних дневних новина, у другима је услиједила  јавна понуда власника ПИНК-а Жељка Митровића у којој Бећковићевој нуди трансфер на фреквенцију његове ТВ, плату већу од 5000 евра, термин који жели и потпуно слободну уређивачку политику.

Преговори између Оље Бећковић, њеног правног тима и пословодства Б92 настављени су и наредних дана. Уз Бећковићеву је стао и главни и одговорни уредник информативног програма Телевизије Б92 Веран Матић, истичући да је "Утисак" један од најважнијих елемената идентитета те ТВ куће.

Огласио се и правни заступник Оље Бећковић Горан Драганић који је позвао ТВ Б92 да поштује уговор са ауторком и продукцијском кућом Мрежа чији "производ" је "Утисак недеље". Први "Утисак недеље" емитован је у октобру 1991. на ТВ Студио Б, а од 2002. године емитује се на ТВ Б92.  Вјероватно у Србији, а и изван Србије, не постоји гледанија, а продукцијски јефтинија емисија. Али ни емисија која дуже траје, у истом формату и истом концепту. Пуне 23 године.

Некако уочи фрке са "Утиском недеље" који је Србију подигао на ноге и постао топ тема српских медија, неки овдашњи твитераш примијетио је како Република Српска нема новинарску звијезду.

Управо случај "Утисак" неоспорно доказује зашто је нема, ако је нема.

Када се овдје догодило да на насловној страни новина осване текст да је укинута нека гледана ТВ емисија на некој ТВ? Ево рецимо "Пресинг" који је  био идентитет РТРС-а? Када је освануо текст о томе да је неки новинар или уредник напустио једну ТВ кућу и отишао у другу, зашто и какав је трансфер у питању? Када се огласило о укидањима емисија и преласцима новинара неко еснафско удружење? Када је било који новинар у овој земљи био тема за озбиљан текст, саговорник у тексту, изузев у ТВ додатку или странама на којима се прича о моди и кулинарству?

Због свега тога, из наше перспективе грозница у Србији и прашина која се подигла око "Утиска" изгледа нестварно. Наравно, и овдје се може чути понеки коментар о судбини Ољине емисије, али на исти начин на који се провинцијски искомплексирано удвара Горадану Милићу, Денису Латину, Мирославу Лазанском...

Више од 22 године, колико траје Република Српска, она нема снаге да створи препознатиљиво име у свијету новинарства. Условно речено да породи новинарску звијезду.

И не само новинарску. Више од 22 године, колико постоји, Република Српска није успјела да направи регионално познату турбо фолк пјевачицу,  рок бенд, дрим тим спортске екипе, тенисера, кошаркаша, редитеља...

Талентованих људи не недостаје и то је неоспорно. То доказује и  успјех свих оних који су негдје друго успјели да наметну капацитет и квалитет који су понијели са собом. Од Бањалучанина Драгана Илића и његовог бренда "Буђење", преко Бањалучанке Тање Шљивар, до Бијељинца Саве Милошевића или  Добојлије Данијела Шарића.

Не бројим овдје Сарајлије чија адреса становања је 22 године, а неких и краће Београд, као што су редитељ Срђан Кољевић, писац Владимир Пиштало, новинарка Љиљана Смаиловић или директор драме Народног позоришта Србије Славко Милановић.

Славко је био предратни директор сарајевског Камерног театра 55 и много година је живио у РС. Онда је отишао. Послије неког времена постао је редован члан жирија Кочићевог Театар феста, а онда су му и та врата затворена. Врата Београда нису. А и зашто би? Када град градом чине људи, а не зграде. Када су Париз Паризом направили сви они велики сликари, пјесници, глумци… које је привлачио као магнет. Међу онима који су га прославили мало је рођених Парижана. Али то у Паризу, као у свакој метрополи, никога и није брига. 

Затворени у властитој клаустрофобији, рођачко кумовској заједници у којој важи правило "ја теби војводо - ти мени седаре" тешко је искристалисати  квалитет и на конкурсу, и на фестивалу, и на утакмици, и у умјетности и на медијској сцени. PR стручњаци би рекли тако се не прави бренд.  А и готов квалитет, уколико овдје залута, брзо се истопи и поравна.

Отјерај па владај

А како смо учинили све да створимо друштво безимених (по којима се ништа неће звати), друштво у којем смо сви једнаки, друштво које нема снаге да подржи квалитет или да га направи и промовише? Ово су двије истините приче о томе, у мору сличних.

РС и Бањалука су на једвите јаде, захваљујући стручности и угледу једне жене успјели да добију лиценцу Кембриџ центра. Данас је Кембриџ центар једина важна међународна образовна институција чије сједиште је у РС. Кембриџ центар добио је неколико година послије и право да врши улогу међународног испитног центра. Управо то разбјеснило је особље конкурентске организације у Сарајеву које није жалило папира за писање жалби Лондону да се то право одузме. Нису успјели. Од тог дана пио међународни сертификат за верификацију нивоа знања енглеског језика наша дјеца нису морала да путују у Сарајево, Загреб или Београд. Лондон је остао чврсто на позицији да стоји иза квалитета екипе Кембриџ центра у Републици Српској.

Потом је на молбу Кембриџ центра у Републици Српској, Лондон пристао, као што је то већ урадио за већину земаља централне Европе (Словачка, Чешка, Мађарска), да направи уџбенике језика прилагођене дјеци у школама РС и БиХ.  Са почетком сваке школске године у неком од медија проблематизује се улога Кембриџ центра у том послу.  Иако је наставницима и професорима остављена могућност да сами изаберу уџбеник из којег ће учити дјецу, већина њих, што је и логично, опредијељује се на уџбеник који је најбољи, најеудукативнији и у којем нема грешака.

Конкуренти који стоје иза напада на Кембриџ, да би наравно они добили посао, сваке године из рукава извлаче као агрумент то што је Мира Грбић, која је основала Кембриџ иако га годинама не води, запослена у Министарству образовања. Иако је отишла у пензију и даље се тај наводни  "сукоб" интереса провлачи као аргумент свих напада на Кембриџ центар и медија и политичких странака. 

Наравно да није проблем  избацити уџбенике Кембриџа из школа у РС, још мањи је проблем угасити Кембриџ у Републици Српској и пререгистровати га у Сарајево, али хоће ли неко одговарати за ускраћивање права и могућности генерацијама младих људи да добију квалитетно образовање и валидан међународни сертификат у Бањалуци? Неће, логично. 

Примјер два. Небојша Антоновић случајно се доселио са породицом из Београда у Бањалуку. Заволио је град у ком је служио војску. У Београду је играо ватерполо и одлучио да Бањалуци искуством и познанствима помогне да направи респектабилан ватерполо клуб.  Са много ентузијазма кренуо је да формира Ватерполо клуб Борац и успоставио истога часа везе са својим пријатељима у ВК Партизан и златним ватерполистима Србије. Довео је момке из Партизана да се у Бањалуци  припремају за европско такмичење. Договорио је заједничке тренинге младог тек основаног бањалучког клуба и старих ватерполо лавова. Жеља му је била да Република Српска прва у БиХ добије ватерполо клуб који ће изаћи на такмичења у Европи. Није ни почео, а срео се са рођачко другарским "ја теби ти мени" шемама. Тешка срца напустио је не само ВК Борац, него и град који је као војник толико заволио.

Сјећам се неке године да је био довољан један телефонски позив да Небојша на Избор "Гласовог" спортисте године доведе златне ватерополисте и тренере, који су од њих направили легенде. Баш ту ноћ у којој је Небојша још живио у илузији да ће РС ватерполо тим извести у Европу, златни ватерполисти и тренери који су их стварали говорили су како су спремни  бесплатно и од срца све знање које имају пренесу на младе људе ВК Борац. Можда је баш и у томе "бесплатно" била квака која им је закључала врата. 

Поздрав из Витуеле

Много је сличних и истих примјера у ове 22 године. А колико је само златних олимпијских медаља стигло у Бањалуку прије тога? И зашто не стижу данас?

Мојој кћерки, тинејџерки, пред којом се отварају иста питања и дилеме, али и спознаја о средини у којој одраста и могућностима које јој пружа, један пријатељ препоручио је роман "Популарна музика из Витуеле". То популарно штиво шведског писца Микаела Ниемија говори о области у Шведској у којој уз много хумора одрастају два дјечака у времену у којем технички напредак мијења њихову малу провинцију.

- С временом смо схватили да наш родни крај у ствари и не припада Шведској. Северни патрљак, неколико самотних ритова у којима су случајно живели људи који су само делимично успевали да буду Швеђани. Били смо другачији, малчице подређени, малчице необразовани, малчице сиромашног духа. Нисмо имали ни срне, ни јежеве, ни славује. Нисмо имали познате личности. Нисмо имали лунапаркове, ни семафоре, ни дворце, ни племићке поседе. Имали смо само бескрајне количине комараца, псовке и комунисте, опис је "насеобине", "колективне спаваонице" Витуеле у којој не живи ниједна позната личност.

Етимолошки, провинција је израз за покрајину, област или подручје изван главног града или важнијег центра, али у суштинском, пренесеном смислу, провинција је израз за образовну и културну заосталост неке средине,  неповезаност са збивањима у свијету, малограђанштину и паланаштво.

То паланаштво, као малограђанштина и духовна ограниченост, доминантни је сигнум провинције. У њој су сви једнаки  од учитеља, до доктора, преко возача, до сликара, пјесника, глумца... 

Категорија провинције у том смислу је релативан појам, јер увијек постоји од већег већи и од мањег мањи. Провинција није географија, то је духовна категорија. Не зависи од величине државе, заједнице, аутономије, ентитета, града, него од од способности те заједнице да дарује најбоље, да подржи најбоље, да привуче најбоље. 

У томе вјероватно и лежи одговор на питање због чега млади људи бјеже одавде. Бјеже не само зато што је земља сиромашна и што ће тешко добити посао, они одлазе јер траже свој простор, шансу да покажу шта знају и да се то знање верификује реалном оцјеном његове вриједности. Млади људи  желе друштво које ће им дати шансу да успију и подржати их на путу ка успјеху. Друштво које их неће питати ко им је тата, а ко мама, имају ли новац или функције, које им неће тражити партијске књижице, које ће их питати једно једино питање: да покажу шта они знају. А знају!

За то вријеме ми ћемо и даље живјети у Витуели, заједници без препознатљивог идентитета који једино могу да јој дају појединци или тимови успјешних и признатих људи у својим областима, чији квалитет ће препознати свијет. 

- У таквом друштву истина више почива на ономе што ствари нису, него на ономе што оне јесу. Ако се на истину погледа у свјетлу њене прогнаности из друштва, наша друштвена стварност нам се показује као изузетно ружна, и љепота више није могућа ако није лаж. У таквом друштву ни људскост више није могућа уколико није нељудска. И то је наша, бх стварност данас,  закључак је овога о чему сам покушала да пишем који је проф. Бајтал дао у књизи "Ал темпо".  Значи: "у таквом друштву ни људскост више није могућа уколико није нељудска". То није стање, то је дијагноза.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.