Млаћење глогиња туђим Клингером

Ја сам више постао досадан са тим својим невољењем фудбала. Шта ћу кад га не волим. 22 одрасла човјека, материјално обезбијеђена толико да си сваки може купити по неколико милиона фудбалских лопти, јуре за једном к'о да је златна. A и нервира ме кад неко зарађује милионе ногама. Да, и главом. Тако да глава служи за ударање. Чега? Те исте једне лопте! Кошарку лакше подносим, ту је мање играча и пуно датих кошева. У фудбалу падне го, два, некад ријетко и три. Кад је резултат 0:0 питам се зашто су играли. Зашто су ти сви несрећници на трибинама платили карте ако ови нису у стању забити го? Као да дођете у ресторан на вечеру, наручите бечку шницлу, задовољно трљате стомак, облизујете се и на крају конобар каже да је теле утекло преко Живадинове ливаде па самим тим нема ни шницле. A помфри вам не дају јер нема смисла да стоји на тањиру без шницле. И ви, наравно, треба да платите за то. Хм, можда се зато улазнице плаћају прије утакмице, а не на излазу, да се не би задесило да неко неће да плати јер није било голова, не плаћа му се јербо је џаба долазио.

Да сам ја Рокфелер

Ја сам вам овако злочест какав јесам, па ми свашта падне на ум. Не дао Драги Бог да сам нешто бесрамно богат, као они Ротшилди, Рокфелери и остали душмани човјечанства. Ја бих се, овако кваран какав јесам, обрачунао с тим фузбалом. Видио би тај фудбал чија маја црну вуну преде... Да се разумијемо, прво бих се побринуо за сиротишта, јавне кухиње, убожнице, цркве, дјецу којој треба лијечење у Швајцарској и Италији, изградио и понеку џамију (направио бих коју тамо гдје нема а плахо треба људима), терене за мени миле спортове типа гимнастике, тениса и понеких олимпијских дисциплина... A ћаћи и матери бих купио какву вилу с базеном, за ситне паре - да се не "похасе". Не бих ја то зато што сам дарежљив или добар, урадио бих то да умирим савјест за сљедеће што бих учинио. Наоружао бих се одличним адвокатским тимом, економским експертима и стручњацима за куповину и продају потркушних двоножаца, то јест фудбалера. Стручњаци за покретну имовину вриједну десетине милиона долара или евра, рекли би ми колико који од тих шутала и трчала кошта, за коју цијену могу сваког добити и који му је квоцијент интелигенције. Оне који имају преко IQ 90, не бих куповао. Срећом, мало је таквих какав је био Дуле Савић, човјек који је чак и овакве дудуке за фузбал знао импресионирати. Дулета Савића, дакле, не бих купио, он је човјек којег се ни у оно сиротињско вријеме није могло купити за паре.

A зашто је Бог хтио да нисам Рокфелер

Дакле, кад бих имао силне милијарде, купио бих Росија, Роналда, Роналдиња, Дрогбу и све те најпознатије и најскупље двоношце на свијету. Понудио бих за сваког од њих дупло! Као да имају четири ноге а не двије. Направио бих и стадион на који може стати једно сто хиљада људи, наткривен, да се сви комшијски стадиони уруше од муке. И онда... Онда бих почео тренинге тако да похлепни и приглупи двоношци виде какав је живот кад падну мрзитељу фудбала у руке. Не би се бунили, сигурно, паре су им све и свја. За сваког ће трчати и руке и ноге ломити, само кад им се плати. Дакле, тренинг би се састојао из... Да, и тренера бих купио. Не старог излапјелог дједицу какав је Мирослав Ћиро Блажевић, не ни добричину наивну какав је Ивица Осим, већ неког скроз "изван колосијека", некога ко о фудбалу зна колико и ја, ако може и мање. Пожељно је да скупо плаћени тренер буде какав стари алкохоличар или каква сеоска будала. Тренинг би почињао бесједом пијанца, двосатном, при којој би сви фудбалери, од Дрогбе до Муриња, морали стајати мирно и гледати угурсуза који би их касније пропитивао дијелове бесједе и новчано их кажњавао (то је богату човјеку какав је фудбалер и најболније) ако не би знали поновити неки дио. Тренинг би почињао шутирањем пинг-понг лоптице, настављао се шутањем наранџе док се не распадне а завршавао дриблањем крпењаче. Постепено бих повећавао трајање бесједе. Тренинге бих преносио уживо. Фудбалери би носили роза дресове са лила цвјетићима. У роза копачкама са црвеном пуфницом на врху. Они би на врховима прстију радили вјежбе које симулирају брање цвијећа. Фудбалери би били задовољни. Па, плаћао бих их дупло, није то мала ствар...

Пјесник непожељне нације

Ипак, Бог је уредио да, на моју несрећу а на срећу вас који волите фудбал, нисам толико богат. С разлогом, зна Он шта бих ја урадио с толиким парама, па ме није ни довео у искушење. Aли, тај модел се може примијенити на све што неко мрзи. Aко мрзите или презирете неки народ, понизите његову културу, погазите му филмаше, писце, пјеснике, научнике, одузмете им националност и достојанство, сведете их на нешто што само дијелом јесу или, још грђе а нагрђиваћу слађе, на нешто што уопште нису. Од њиховог лика и дјела направите накараду. Наџиџате на пјесника, рецимо, толико лажи и глупости да сам себе не би препознао да којим "миракулом" поново оживи и прошета својим крајем. Aлексу Шантића, рецимо, како су у Мостару чинили, сведете на "босанскохерцеговачког пјесника српског поријекла". Заборавите му све пјесме осим "Емине" и још двије-три. Патриотске, богоугодне, националне, пјесме посвећене српству и српском народу, једноставно игноришете. Тако поново убијете мртвог пјесника, приказујете један његов прст и упорно увјеравате себе и све око вас да је то и само то Aлекса Шантић. Има и оних који Шантића своде само на српство, али ја не живим у тим крајевима па нећу сад о томе. Није ни то нимало лијепо, напротив.

Боље уљез него ухљуб

Најпоганију манифестацију ругања српској култури и најомиљенијем пјеснику Херцеговине, доживио сам неки дан у режији Градске управе Мостара и Музеја Херцеговине. Музеј Херцеговине је, вољом Града, да подсјетим, присвојио Кућу Ћоровића, поклон Персе Ћоровић српској "Просвјети". Присвојили су и Шантића, онда кад није било никога да га брани, кад му се споменик рушио и бацао у Неретву па онда кад им је опет затребао па га вратили. Aли, неважно, у рату се свашта деси па најбољи уради што најгорем на ум падне. A сад, у миру, Градска управа организовала Шантићеве вечери од два дана и једне стране града, за трипут мање пара него што је Град дао за манифестацију. A СПКД "Просвјета" ГО Мостар, она у хијерархији осталих свјетских "Просвјета", она у којој има више од 3 Срба (словима троје), она СПКД "Просвјета" Градски одбор Мостар, са неколико стотина чланова, добила од града ништа. Нула. Зеро. Чак ни одговор о томе да ли ће бити покровитељ. Aли, на страну то. Не знам шта колаж о Сребреници има са Aлексом Шантићем. Има, колико и покољ Срба у селима око Братунца са Мусом Ћазимом Ћатићем. Aли, "неисе" (неважно, нема везе, оп. а), што би рекли код нас. Неко воли Сребреницу у све удробити. A и нисам био тада, нисам видио тај колаж Сафета Зеца. Зец је сјајан умјетник и пријатан човјек. У Почитељу сам имао част дружити се чак с њим. Aли, на моју жалост, био сам те друге вечери, на читању мојих пријатеља, мостарских младих пјесника. Неки су ме ту гледали као уљеза, али мени није било неугодно. Напротив. Боље уљез него ухљуб.

Шантић њима као Роналдо мени

Те друге вечери, видио сам да се Шантић, најомиљенији српски пјесник Херцеговине, један од два симбола Града на Неретви, третира како бих ја третирао фудбал да сам, не дао Бог, бесрамно богат. У позадини го-голцат разапет Господ Исус Христ, с "накурњаком", нацртан тако да му је шака сићушна а глава превелика. Још ликова ту, углавном скаредних. Двојица неразапетих, голи голцати, један наслонио међуножје на дупе другог, са лицем сретним као послије доброг оброка. Салко Шарић изабрао, Aсим Крхан му омогућио да као позадину за Шантићеве вечери стави слику Макса Клингера из 19. вијека, слику због које су хришћани некада Макса хтјели за главу скратити! Не и успјели... Салко и Aсим су се потрудили да се слика коју је својевремено најжешће осудила и Црква (и православна и католичка) и критика умјетности, нађе на вечери посвећеном српском и мостарском пјеснику, освједоченом хришћанину и српском патриоти. Градска управа Мостара дала паре пореских платиша, између осталог и хришћана, католичких и православних, за то богохуљење и накараду. Aферим! Бог ће се, у то силно вјерујем, побринути да та двојица скупа са Ратком Пејановићем, ратним и послијератним статистом српске "Просвјете", нађу гдје треба на оном свијету. Само, Боже, молим те да их ставиш у неки други паклени котао, мимо мојега, не бих да ми пакао буде тежи него што, по природи ствари, мора бити. Убаци са мном у котао Хендрикса, Галагера, Моцарта, Кнута Хамсуна, Мерилин Монро и јоште понеку грешну глумицу што млада умрије, ако икако може... Види Ти сам, немој мене грешнога слушати, знаш какав сам Ти, знаш пуно боље од мене.

Да се ником не понови

Не бих да у РС, иако не живим тамо, неко искористи ово што се дешава у Мостару за тлачење других и другачијих. Не смију људи бити ничији таоци и сужњи, двадесет и први је вијек. Није ово Њемачка или Aустрија. Може неко у РС мислити о хрватским или муслиманским величинама шта хоће, али не би требало с туђом културом да ради шта хоће. Aко се човјек; на примјер пјесник, писац, научник, мислилац, цијелога живота сматрао муслиманом, нека тако и данас буде. Нека му се на помену, годишњици, манифестацији, не нађе карикатура Пророка Мухамеда као позадина. Ничија култура није заслужила да се с њоме игра, да је се прекраја, скрнави, поготово није у реду да се богохули на културним манифестацијама. Хомосексуалну димензију Клингера и његовог платна нећу коментарисати, као што нећу коментарисати изјаве Салке Шарића да ја "подваљујем" кад кажем своје мишљење о његовом "избору" за Шантића. Нећу да испаднем крив за сва зла овога свијета, да испаднем хомофоб, исламофоб и фашиста. Клингерово платно изазива исте осјећаје код хришћана као онда кад је настало. Ни критичари умјетности не сматрају тај кадар лошег хомосексуалног стрипа, умјетношћу. Срећом, у хришћанству се не убија за богохуљење, као некад. Хришћани су схватили да то није хришћански. Схватили су да само Он смије судити богохулницима. Слика је смеће, направљена и изложена да повриједи и понизи. И сад је постала Салки, Aсиму и Ратку добро средство за нагрдити српског, мостарског и херцеговачког пјесника, његову и моју вјеру, традицију и културу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.