Мирољубиве пријетње миру

Имајући у виду одлучујући утицај страних актера у преломним догађајима прије избијања грађанског рата у БиХ, недавна Инцкова одлука има исти значај као и савјет америчког амбасадора Цимермана Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Кутиљеровог мировног плана, иза којег је стајала Европска заједница. 

Као један од значајнијих догађаја у процесу распада БиХ може се окарактерисати и избор Жељка Комшића у Предсједништво БиХ, а који је на функцију хрватског представника дошао искључиво бошњачким гласовима. Због континуитета бошњачке потребе за доминацијом у БиХ и злоупотребом принципа конститутивности народа, ово именовање је практично окренуло Хрвате против БиХ, што се симболично може посматрати као одлазак Хрвата са 14. конгреса у Београду.

Звецкање оружјем

У овом разбијачком процесу значајно мјесто заузима изражени унитаризам бошњачке стране, који се од формирања СДА па све до данас заговара кроз форму “грађанског уређења БиХ” у којем “бошњачке патриоте” звецкају оружјем, пријете оружаним формацијама и позивају да се поново облаче униформе!

Због очувања власти и утицаја СДА лидер ове партије Бакир Изетбеговић све чешће обилази некадашње ратне положаје и мјеста страдања, на којима због “очувања државе која је нападнута од непријатеља” поново, као и његов отац Алија, мирољубиво пријети миру у стилу “ето, ако нас ко нападне” у БиХ.

Дјелујући по сличном моделу разбијања БиХ, Жељко Комшић, “златни љиљан”, у својим јавним медијским иступима, раме уз раме са Шефиком Џаферовићем, полако развија тезу по којој Предсједништву БиХ више није потребан српски члан?! Слиједећи узурпаторску политику Изетбеговића старијег у смислу доношења одлука изван институција, у оквиру исламске шуре, слично се десило недавно када је одгођена војна вјежба на Мањачи са Војском Србије.

У једностраном и тенденциозном правном тумачењу Устава БиХ и Дејтонског мировног споразума, бошњачка страна и њихов други глас у Предсједништву БиХ Жељко Комшић подршку за институционалну маргинализацију Срба по “грађанском моделу из 90-их” сада траже од антисрпски настројених западних представника, НАТО-а и нелегитимног високог представника.

О тобоже грађанском концепту за који се залаже бошњачка страна најбоље говори застава с љиљанима која се често користи у комбинацији са заставом Исламске заједнице БиХ, било да је ријеч о Федерацији БиХ или другдје у свијету, а која се налази и у кабинетима бошњачких чланова Предсједништва БиХ.

С тим у вези, ваља подсјетити да је 1998. године БиХ добила заставу са жутим троуглом и европским звјездицама у плавом пољу, чиме је укинута ратна застава с љиљанима. На неким манифестацијама, као и приликом вјерских молитви, може се чути и ратни поклич - текбир, који су узвикивали исламски ратници када су одсијецали главе “невјерницима”. Србима у БиХ, нажалост, није непознато шта слиједи након ових повика, јер су већ 1992. године и те како постали свјесни ко ће се налазити у редовима такозване Армије БиХ. Ненада Петковића, Бранислава Ђурића и Благоја Благојевића муџахедини су измасакрирали на Црном врху 22. септембра 1992. године. У само предвечерје рата, на Озрену, исламски ратници су обезглавили на десетине заробљених припадника ВРС. За посмртним остацима многих од њих још се трага.

Бисера и “Ал-Каида”

У спровођењу спољне политике СДА њен лидер Бакир Изетбеговић је одабрао Бисеру Турковић која не престаје да просипа “бисере”, које он невјешто оправдава, а у ствари је безрезервно подржава. Подсјећања ради, између осталих, републикански конгресмен Трент Франкс из Аризоне својевремено је оштро критиковао Стејт департмент због давања агремана амбасадору БиХ у САД Бисери Турковић, истичући “њену повезаност” са, како је рекао, радикалном исламском странком СДА, која је од оснивања имала јаке везе са “Ал-Каидом”!

Према идејном концепту грађанске државе по бошњачкој мјери, у посљедњих неколико година интензивирана је политичка и медијска борба чији је циљ укидање Републике Српске. У овим активностима, осим екстремних исламиста, запажену улогу има и одређени број вјерских службеника Исламске заједнице БиХ, са реисом Кавазовићем и његовим савјетником Мустафом еф. Церићем на челу, који не пропуштају прилику да у вјерским молитвама између редова, играјући се ријечима, позову вјернике на неку врсту освете.

Бивши реис Церић и актуелни реис Кавазовић велики утицај имају и на дио академске заједнице, посебно преко Босанске академије наука (БАНУ). Уз њихову подршку у Сарајеву је формирана шеста по реду санџачко-бх. академија названа по Кулину бану у којој водећу улогу има “освијешћени санџаклија” др Суад Куртчехајић, који на радикално-исламистичкој причи о хиљадугодишњој државности БиХ промовише успостављање Републике Босне.

По угледу на ове академике, данашњи заговорници стварања Калајеве интерконфесионалне босанске нације у БиХ попут проф. др Златка Хаџидедића, који дјелује и у оквиру НВО “Ист вест бриџ” - Мост Исток - Запад, која је настала у Београду под патронатом Трилатералне комисије, рјешење актуелне кризе у БиХ виде у стварању “националне државе”. За успостављање модерне европске грађанске државе “свих Босанаца”, Срби и Хрвати би, по Хаџидедићевој теорији, требало да се одрекну националног идентитета и задовоље само вјерским идентитетом. Од идеје Алије Изетбеговића у “Исламској декларацији”, по свему судећи, није се одустало ни до данас.

За финансирање главног, државног пројекта, уз подршку страних исламских центара у БиХ, задужени су потомци младомуслимана који користе капитал створен ратним и поратним профитерством, чији велики дио, несумњиво, потиче од донација у вријеме рата и непосредно послије њега (“нестале” милијарде данас се враћају кроз “успјешне инвестиције”). На овај начин, између осталог, стрпљиво и смишљено, ради се на остварењу плана СДА, зацртаног још у Алијино вријеме, по којем би БиХ требало да “владају потомци богатих бошњачких младомуслиманских фамилија”.

На нама у Републици Српској је да бранимо њене загарантоване уставне позиције, јер нас на то обавезују будуће генерације, а прије свих они који нису жалили животе да нас бране и одбране. Без обзира на то што смо у ратном и поратном периоду носили тешко бреме искључивих криваца за сва злодјела, што нам је “Инцков закон” покушао ставити вето на право да се боримо за објективну слику о рату у БиХ, што је готово цијела свјетска јавност упирала прстом у Србе као лоше момке из холивудских филмова - и на тај начин дала вјетар у леђа настојањима да се ради на стварању унитарне БиХ - наша је дужност да истрајемо и не дозволимо погроме из прошлости.

Наравно, не на начин као што то чини бошњачка политика, сталним призивањем прошлости и помоћи странаца, провокацијама... него на начин да се створе услови у којима се нико неће осјећати угроженим у БиХ, а она “скроји” по мјери свих који у њој живе.

Пише: Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.