Мирно мекетање Мирка и вречање Славка

ТВ зависност раба божјег Веселина

Морам признати, некако сам се “навукао” на тај БН дневник. Ја сам као мали јако волио слагат', па волим увијек видјети већег лажова од себе кад сам био мали. Лакше ми буде и дражи ми тај ја из мога дјетињства. Па слушам она мекетава извјештавања Небојше Вукановића. Говори како је у Требиње дошла Моника Белучи. Па, сјетивши се оних прича о преосвештеном владики Григорију, о медвједици и Блажу, кажем “Ма јок! Оно мора да је моја комшиница Сабина, само јој додали трепавице. Шта ће Моника Белучи у Требињу, да налети на градоначелника, да под траумом оде кући код психијатра...” Тако сам мислио. Утјеших се мишљу да Славко Вучуревић сигурно не зна италијански, јербо му ни српски није баш најбољи.  Примакнем се екрану, кад оно чудо опет замекета, па одскочих назад. Саслушах до краја. Нисам чуо ни “Милорад Додик” ни “Владика Григорије”, па се запањих од запањености. Отрах зној, па одох на компјутер па до његовог блога. А кад тамо... За не повјероват'. Небојша В. је постао Мирко! Наслов се зове, види чуда, “Помирење”. Мирио би се, канда. Па пише:

Трућ, трућ...

“Како вријеме пролази, Требиње ме нажалост све више подсјећа на неки велики и отворени ријалити шоу у коме се главни јунаци непрекидно свађају и нападају како би забавили публику. Као на Фарми и Великом брату, јавне личности се такмиче ко ће кога боље да нападне и извријеђа како би придобио симпатије својих присталица посматрача, а сукоби из дана у дан добијају на интензитету.”Ма хајде. Ако је ико свађао и раскољавао Српску, онда си то ти, несрећо једна.

Па вели даље: “Историја је учитељица живота, и знамо да обрачуни и сукоби не доносе никакво добро, а да су посебно опасни и штетни сукоби унутар једне нације. Ми Срби смо се одувијек дијели на разне фракције и странке, постајали љевичари и десничари, монархисти и републиканци, четници и партизани, централисти и аутономаши, традиционалисти и либерали. Велики Душан Ковачевић написао је култну књигу о 20 српских подјела Срба на Србе, а вјероватно би ускоро написао ново проширено издање да овог љета посјети најјужнији град Српске”. Е, па, Небојша, нека си нам рекао да смо несложни. Погледај своја мекетања на ТВ-у, па ће ти бити јасније. Јасно је сад и оној Међедици. Ко је тебе гледао и слушао, више ни својим очима и ушима не вјерује.

Још мало трућ, трућ...

“Од рата се не памти да је атмосфера у граду била врелија и напетија, а тензије се додатно подижу сваког дана. Најутицајнији људи су главни актери свих догађаја, а ако се овако настави ситуација би врло лако могла и да измакне контроли. Сматрам да је потребно охладити главе и покушати пронаћи начин да се смире узавреле страсти, јер у овом сукобу, као и у свим осталим, испаштају само грађани. Да град окупи на једном мјесту и врати све способне, образоване, поштене кадрове и интелектуалце поново би нам недостајало квалитетних људи који су потребни да се заустави вишедеценијско пропадање и стагнирање. Волио бих да гријешим, али бојим се да овај, као и остали сукоби, само утичу да се ситуација додатно погоршава и да људи масовније одлазе са ових простора. Због тога нам је хитно потребно унутрашње помирење, а потом и нормализација односа са Бањалуком, Београдом, Сарајевом и осталим центрима моћи. Сувише смо мали и слаби, и не смијемо дозволити да будемо обични пијуни у нечијим рукама, и да преко нас регионални центри моћи тестирају своју снагу и међусобно шаљу поруке. Морамо учити од других, а можда нам најбољи примјер дају комшије Дубровчани. Као искусне дипломате вијековима су се водили максимом “са сваким лијепо, ни са ким искрено”, трудили су се да са свима имају добре односе, без крајње нужде нису се мијешали у било какве сукобе и направили су један од најљепших и најатрактивнијих градова у Европи!” Е, ово ти је интересантно. Кажеш “Са сваким лијепо, ни с ким искрено”. Само, код тебе је било, ни са ким ни лијепо ни искрено. Онај несретни Славко, што је градоначелник умјесто тебе, од тебе је преузео реторику и рјечник. Ти си га створио, мој Небојша. И јесмо мали и слаби, захваљујући Мирку помирку и Славку народном прваку.

Трућ, трућ, и то приковише...

“Непримјереним ријечима међусобно се нападамо и понижавамо, потом вријеђамо предсједника Србије и Републике Српске, ма ко био на тим функцијама, и тако као на Фарми само скрећемо пажњу и изазивамо осмијехе доконе публике која ужива у скандалима. Без било какве потребе и користи провоцирамо сукобе са утицајним особама и тако само наносимо штету грађанима који би најрадије да их сви оставе на миру и омогуће им да имају бар минималне услове за нормалан живот достојан човјека”. Ово је написао Небојша, не ја. Не, није то мрско грађанима, драги Небојша. Грађани, они беспослени, који се диче твојим убиством медвједа и понижавањем владике Григорија и ово мало преосталих ауторитета код Срба, уживају свести ствари на своју мјеру. Захвални су ти на томе. Нико не зна њихове жеље и оптужбе одмекетати као ти.

И даље трућ, трућ...

Па даље каже: “Иако сам се трудио да никада не користим тешке, увредљиве и непримјерене ријечи, својим критикама желим да дам допринос да се сузбију негативне појаве у нашем граду и друштву, многи ће помислити да сам и ја дијелом допринио овако напетој ситуацији.
Због тога ћу ја покушати да дам скроман и мали допринос смањењу тензија, и у наредном периоду уздржаћу се од јавних критика градоначелника, владике и осталих јавних личности. Надам се да ће на крају ипак преовладати разум, и да ће умјесто међусобног утркивања и показивања надмоћи и утицаја, слава града довести до толико жељеног и потребног преображења и помирења како би Требиње постало миран и тих град угодног живљења на граници различитих држава, култура и цивилизација”. Да, многи ће помислити да си ти допринио овој ситуацији. Баш су беспаметни, је л'де? Има ма'нита свијета, па ето.

Е, мој Вукане...

Е мој Вукане, овако стоје ствари. Телевизији људи вјерују, нажалост. Лаж сликом и ријечју, постане истина. Блажо убије мечку, Владика постаје профитер. То чаршију, док сједи под “Платанима”, силно забавља. Скрати им вријеме чекања посла у ХЕТ-у или у каквој другој државној фирми. Смањиш им нервозу коју им стварају ти странци који су почели долазити у Требиње, јести у ресторанима и правити се важни. Као да остављају у Требињу златне талире а не тричаве евре. Даш им тему, па те зовну руком, повјерљиво ти дошапну понешто, ти добијеш тему, па их ти видиш као своје бирачко тијело на сљедећим изборима. Несрећа је што се, захваљујући ТВ-у, тешко стечено повјерење љуља и на здравим темељима.

Нека ми Бог опрости, а сумњам да ће

Злочест сам, је л'де? Јесам, Бог нека ми прости што сам, зао сам као зло само, и још мало приковише, што би рекли у Сретницама (Западна Херцеговина, оп. а).  Ово радим, или склекове, да ми не падне мрак на очи и завјеса на мозак. Од мекетања свашта се изроди.  Ето, сад несретни Славко Вућуревић, онај који те је побиједио на изборима, вречи како ће му град пропасти. Како су га оставили у дуговима и проблемима док су прије њега владали. Није на то мислио док је окупљао своје кружоке по селима и бљувао око себе, обећавао и увјеравао. Не би могао без тебе, несретни Небојша. Није ни то најстрашније. Ево, читам како би се Требиње, чини се, најзад могло ослободити “терета” који му чини владика Григорије. Захваљујући твојим мекетавим прилозима, инвеститори су почели сумњати у мотиве преосвештеног владике Григорија. Отказало је пар њих донације за Фонд “Свети Вукашин”. Онај о којем си мекетао као о каквој праоници новца. Лијепо. Тих 70 – 80 фамилија које издржавају дјецу која ће зарађивати твоју пензију, остаће без средстава за нешто. Школовање, становање, теби је то неважно. Важно је да мекећеш нешто између седам и по и осам. Јер, владика не жели побијати твоја мекетања, није његов ниво. А не може ни одржати слику потребе за тим фондом, тиме и повећањем наталитета у Херцеговини, јер му ти не даш. Баш ме занима како ћете ти и твој противкандидат Славко пронаћи средства за фонд “Свети Вукашин”, за вртић, за камп “Дејан Бодирога” и остале пројекте које је црква покренула, јер је тај твој владика Григорије спреман да напусти пројекте које због тебе не може уздржати. Родитељи са троје и више дјеце биће ти захвални толико да ме је, искрено, страх за тебе. Напомињем, ради се о преко 70 фамилија са припадајућом дјецом.  Опасно је међеда у шуми дирати, а камоли човјека с пуно дјеце за хљеб повлачити.

Пријатеља свако треба, и зато...

Мој се медвјеђи лик и мумљање  појављује на ТВ-у рјеђе него твоје умилно лишце и мекетање, хвала ти Боже на томе. Превише ме и у екрану и на звучницима. Ваљда ми зато и не треба видео надзор на кући, јер не мекећем већ мумљам, па неће нико да се шали па да насрне на међеда. Она понуда за куче, да ти поклоним, још увијек важи. Месару на тржници сам неки  дан поклонио једно, добар је човјек и има двориште. Не продајем псе, пријатељи се не продају. Имам још једно, ако га хоћеш. Јер, свако мора имати барем једног  пријатеља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.