Мир немирне Босне и још немирније Херцеговине

То што Турска има властити грађански рат, за њих јне политике, нечега што је било па прошло. Ствар је дневне природе. О арапском свијету да и не говорим. Ту се не зна ни ко ће увече омркнути а ко јутром осванути. Душу дало за несувисла нагађања и потпиривања бошњачких нада у скору доминацију ислама на Балкану. Србима се сервира Русија. Хм, ту је ствар нешто лакша, Русија ипак није у грађанском рату.

Додуше, Србија им се до сада толико згадила, због извјесне тројице, да им ни Срби више нису што су некад били. Хрватски “аналитичари” се куну у наклоност Њемачке, а Меркелицу живо заболи и за Хрватску и за Босну, само пази да нико у Европи не произведе више аута и локомотива од вољене јој Њемачке.

Ако неко мисли да ЕУ постоји из неког другог разлога, моја проста и лако доказива анализа ће му показати да се грдно вара.

Алеја прецијењених

Процјена важности оних које сматрамо важнима, још је драстичнији примјер лоше процјене. У Сарајеву живи, ради и паметује један професор. Није Живановић, он је у Бањалуци. Ако би неки Кинез улетио у друштво тог сарајевског (тада још не професора), прије рата, мислио би да се несрећник зове “Хај' мрш”, ил “Хајде, шути!”. Јер, тако су му се обраћали паметнији од њега. А таквих је у предратном Сарајеву било много. Сад премудри профа здушно анализира постојеће стање у политици, а специјалност му је предвиђање скоре пропасти Републике Српске. И то не само оне ценићевско-економске, већ и оне свеобухватне, у којој сви осим бошњачких повратника умиру од кокошје куге и свињског грипа, у неизрецивим боловима.

У општем недостатку памети, профа из Сарајева је у Сарајеву запливао водама политичке анализе и међународних токова чији је БиХ, ах, неизоставан дио. Профини говори и наступи су кратки, јер не може дуго без дувана, на сву срећу. Ако сте мислили на Здравка Гребу, професора који види све што се догађа у РС, а не види како код њега на факсу професори у хотелима натежу ст... Хм, одох на другу тему. Углавном, није Гребо, већ један други којег нећу споменути јер је жени мог покојног пријатеља помогао да им син добије очеву пензију. Ето, испадох некоректан, поткупљен, необјективан, али шта ћу.

Обећао сам себи да га нећу именом прозивати, важнији ми је пријатељев син него спомињање имена некога кога су прије рата ословљавали са “Хај' шути”. Хех, видите како је, почнем оцрњават некога, па се види да сам и ја онај који не би требао бацити први камен. Ето, толико о рабу божјем Веселину и његовој објективности.

Племство које је племенитије што је даље од куће

Бароница Кетрин Ештон. Бароница. Нисам чуо да је експерт за међународно право. Али, Енглескиња је. То је, канда, довољно. И, да, бароница је. И то енглеска. Има и енглеске приоритете, смањити Србију на величину подношљиву другима, учинити је моћном попут Македоније, великом попут Црне Горе. И, добро јој иде. Има и савезника, високог и згодног Хашима. Хашим, Хашим Тачи. Албанац, паметан и спреман да се жртвује за свој народ. И тјелесно и духовно. Наклоност неугледне баронице према високом и згодном Илиру, очигледна је. Није Хашим попут оних туњавих и мулавих Албанаца које је Тито бирао да представљају Албанце нити попут оних туњавих и мулавих Срба и Хрвата који су у задатак добили да буду Срби по мјери Енглеза или Бошњака. Како год, да је одрасла у неком од наших квартова, тешко да би била омиљена у друштву. А лакше би дошла до наклоности типа који личи на Тому Николића него неког ко је налик Хашиму Тачију. Процјена размишљања Кетрин Ештон је сврсисходна ни малим дијелом колико и процјена мог комшије Хајрушија. Да, одговорно тврдим да је мишљење мог Хајрушија релевантније, он живи у БиХ. Весела Кетрин не одлучује ништа. А и ко би је пустио? Она само ради шта јој се каже из Енглеске. Зар није из Америке? Не, није, Америка је само енглеска колонија. Тамо се одлучује колико и у БиХ о Босни и Херцеговини. Може слободно уживати у Тачијевом друштву, то Енглеској нимало не смета, Напротив.

Инцково историјско “да” и повијесно “не”

Мало сам се замислио малочас, иза поднаслова. Анализирам људе, а нисам им близак. Али, зашто не бих? Идемо даље, до мени најдражег и најживописнијег, Валентина Инцка. Не знам његове приоритете, али ми се чини да су истовјетни енглеским. Подржати енглеске узданице и фаворите, то му је задатак. Додуше, толико се трудио да је покварио представу. Укидање одлуке уставног суда, подржавање уличног насиља, толико аутоголова ни локални сеоски политичар не би лако примио и остао на ногама. Резултат је да чемерни Инцко више не гледа у камеру ни у саговорника док говори. Зна да је релевантан колико и сеоска будала на математичком квизу. Молим локалне запосленике OHR-а да га престану савјетовати, да му најзад објасне шта се дешава овдје и не пуне му главу глупостима о народу који је уз њега и међународну заједницу.

И, за име Бога, нека престане причати сам са собом. Да мој Хајруши почне причати сам са собом, оставио бих му бицикло у шупи, сјео га у кола и одвео на психијатрију. Књижица му није овјерена већ дуго, у градској чистоћи то не раде мјесецима, али нешто бих сконтао. Милом или силом, одвукао бих га. Кад човјек почне сам одговарати на властита питања и сам себи давати потврдне одговоре, зрео је за кућу са жутом фасадом. Причам и ја сам са собом, али не наглас. Поготово не пред камерама.

То код Инцка изгледа отприлике овако “Политичари у овој земљи морају преузети свој дио одговорности. Да... Милорад Додик мора престати са запаљивом реториком... Да... Изабрани политичари требају да учине да БиХ крене путем еуропских интеграција... Да.... Остале земље су престигле БиХ на путу за ЕУ... Да... Хрватска је већ у ЕУ... Да... “. Да зло буде веће, осим историјског “да”, Валентин Инцко у истом изричају користи и негацију “не”. “Народ у овој земљи жели да живи боље... Не... А политичари их у том спречавају... Не...? Подржавам протест грађана БиХ. Не...? Опредељење Еуропе је грађанска и демократска БиХ... Не...?”.

Земља, нација, негација

Пошто сад имамо прилику да процијенимо стање ствари, вратимо се на негације, само на тренутак. Постоји магична ријеч коју су политичари, рецимо у Србији, заборавили. Негација је, разумљива. “Нећу”. Мораш, рећи ће. А ти опет кажеш “Нећу”. Али, смијенићемо те. “Смијените ме. Нећу”. Дачић, Вучић и Николић не желе да их смијене. Тешко су дошли до власти, пуно је свијет уложио у њих. Каже један “Цар Лазар није имао избора, ми имамо”. Имао је. И те како. Могао је, попут Вука Бранковића, не бости се с рогатима. И ми сад не бисмо имали истинит мит на којем нам почива историја. Или је дошло вријеме да сви кренемо у п... У ту врлу европску будућност, у сну се не снила... Не...?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.