Минут и по до нуклеарног рата

Тако барем кажу казаљке на сату од организације “Атомски научници”, чији су оснивачи познати Алберт Ајнштајн и архитекта прве атомске бомбе Роберт Опенхајмер. Њихов “сат до коначног уништења” је данас најпризнатији индикатор у свијету, којим атомски научници указују на вјештачки проузроковане опасности са којима се суочава човјечанство на глобалном нивоу.

Од 2023, када су научници казаљке помјерили на минут и по до поноћи због дешавања у Украјини, човјечанство никад није било ближе самоуништењу. 

Одвраћање

Суочене са војним преседаном Хирошиме и Нагасакија све нуклеарне силе вјерују да им посједовање нуклеарних бојевих глава и нуклеарних доктрина гарантује опстанак. Како је рекао руски предсједник Владимир Путин: “Зашто нам треба свијет ако Русија није у њему?”

Украјина већ дуже вријеме покушава од својих западних савезника да добије ракетне системе помоћу којих би гађала мете на простору Руске Федерације. Као одговор на ову иницијативу Русија је крајем септембра ове године проширила своју нуклеарну доктрину, наглашавајући спремност да одговори нуклеарним нападом на све видове ваздушног напада на њену територију.

У стратешком смислу нуклеарно одвраћање подразумијева употребу пријетње силом да би био спријечен потенцијални војни напад. Ова једноставна дефиниција често сугерише да је одвраћање само питање демонстрације довољне војне моћи. Међутим ефикасно одвраћање такође подразумијева вјеродостојност пријетње. Нападач мора вјеровати да ће држава која пријети стварно извршити акцију у случају да су њени интереси угрожени. Ако нападач процијени да су потенцијалне посљедице превише високе у односу на могуће користи, одвраћање постаје успјешно. У супротном, чак и огромна војна моћ може бити неефикасна ако не постоји увјерење у стварну вољу за дјеловањем. 

Међутим, ако је интерес нападача за постизање одређеног циља знатно већи од силе која се брани, одвраћање може пропасти. Ова асиметрија у интересима често објашњава зашто велике силе понекад губе мале ратове. По свему судећи, ниједна од супротстављених страна у сукобу у Украјини не може себи да “приушти” ратни пораз, због чега је под знаком питања ефикасност нуклеарног одвраћања, а самим тим је и дугорочни мир у Европи доведен у питање.

Узимајући у обзир упад украјинске војске у регион Курска намеће се питање да ли ће нова руска нуклеарна доктрина уродити плодом, чиме би се војна дешавања ограничила на регион Украјине? У случају ваздушног напада на своју територију, Русија је осуђена да одговори нуклеарном тактичком ракетом или да неповратно изгуби вјеродостојност, а самим тим и ефикасност нуклеарног одвраћања.

Разговори о разговорима

“Закопаћемо вас!”, рекао је Никита Хрушчов, бивши премијер Совјетског Савеза, обраћајући се западним државама у говору 18. новембра 1956. године. Запад је ово протумачио као пријетњу нуклеарним ратом, међутим, Хрушчов то заправо никада није рекао. Оно што је заправо мислио јесте “надживјећемо вас”, алудирајући на супериорност комунизма над капитализмом. Ово је била погрешно преведена изјава коју је Запад интерпретирао као директну пријетњу. Срећом, кроз дипломатске канале, неспоразум је убрзо разјашњен, што је спријечило даљу ескалацију ка нуклеарном рату. 

У октобру 1962. године, 13-дневна конфронтација између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза довела је свијет на ивицу нуклеарног рата. Такозвана Кубанска ракетна криза започела је када су САД откриле да су Совјети тајно инсталирали нуклеарне ракете на Куби, само 150 километара од америчке обале. Након интензивних преговора и неколико дана неизвјесности Совјетски Савез је пристао да уклони ракете у замјену за обећање САД да неће извршити инвазију на Кубу. Криза је јасно показала да двије суперсиле морају успоставити боље облике комуникације, што је довело до успостављања “вруће линије” између предсједника САД и премијера Совјетског Савеза 1963. године. 

Ова два догађаја су показала важност одржавања дипломатских канала између нуклеарних сила, да би био избјегнут нуклеарни рат. Данас, у времену цензуре и нарушавања суверенитета држава, рјешење рата у Украјини је могуће једино војним путем. Докле год се воде разговори о потенцијалним разговорима о миру у Украјини, гдје Русија није ни позвана, бићемо све ближи као човјечанство нуклеарном рату. 

Нуклеарна трка

Тешко је процијенити да ли ће превладати рационалност свих релевантних актера у периоду повишених геополитичких тензија, али је несумњиво да се налазимо на помолу нове трке у нуклеарном наоружању. Као што је британски министар одбране Денис Хили примијетио шездесетих: “било је потребно само пет одсто вјеродостојности да се одврате Руси, али 95 одсто да се умире Европљани.” Иако напори САД да се одврати Совјетски Савез за вријеме хладног рата нису захтијевали превелика улагања у нуклеарно наоружање, увјеравање европских савезника је захтијевало знатно већи ниво ангажмана. Да би задржале улогу свјетског хегемона, увјериле савезнике и одвратиле супарнике, САД морају да демонстрирају војну супериорност, што подразумијева нову трку у нуклеарном наоружању. 

Ова геополитичка динамика ће представљати значајан финансијски терет за глобалну економију која је у фази опоравка. Нуклеарне силе су у 2023. години потрошиле заједно више од 90 милијарди долара на нуклеарно наоружање, од којих су САД потрошиле више него осталих осам нуклеарних држава заједно. Међутим, иако је изградња нуклеарне ракете скупа, њено одржавање је још скупље. Редовно одржавање нуклеарних залиха укључује редовно праћење, процјену, тестирање, обнову, спровођење мјера безбједности, праћење утицаја на животну средину и здравље, демонтажу и модернизацију. Само програм модернизације нуклеарног арсенала у САД очекује се да ће коштати преко 1,5 билиона долара током наредних 25 година. 

Данас у свијету, према извјештају Федерације америчких научника из 2024. године, постоји више од 12.000 нуклеарних бојевих глава, а само Русија и Сједињене Америчке Државе заједно посједују 90 одсто свјетских нуклеарних залиха. Истовремена детонација 400 атомских бомби била би довољна да у потпуности уништити човјечанство. Поред повећане опасности од комплетног уништења планете, стварање додатних залиха нуклеарних бојевих глава ће наставити да дестабилизује свјетску економију.

У сјенци историје остаће иницијатива “Мегатони у мегавате” која је претворила 500 тона високообогаћеног уранијума из 20.000 повучених руских нуклеарних бојевих глава у гориво за америчке нуклеарне електране. Овај програм је трајао од 1993. до 2013. године, генеришући 10 одсто америчке електричне енергије и значајно смањујући глобалне нуклеарне залихе. Нажалост тренд се преокренуо и суочени смо као човјечанство са још већим изазовима у будућности.

Иако влада нада да би ситуација у Украјини могла бити ријешена мировним путем поновним избором Доналда Трампа у надолазећим америчким изборима, историја је показала да се спољна политика великих сила тешко мијења. Чак и да то буде случај, будућа администрација САД суочиће се са новим потенцијалним ратовима на Блиском истоку. Стари хегемонистички приступ САД у формирању свјетске политике је на самрти, а свијет вапи за новом “Јалтом”. Да ли ће велесиле напокон сјести заједно за сто или ће казаљке наставити да откуцавају даље ка поноћи?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.