Минут ћутње за 60 минута

"Доста и твога би, крмче", рече султан кад видје лијепу главу Иванкову, те даде Турчина погубити. Бијаше једном Иванко Грујовић, давно, сад још у сјећању и у књизи "Ратна срећа" Михајла Лалића. Његову главу, усољену, да се не уквари - дуго се некад до Стамбола ишло, однио његов рођак султану у Цариград, град отет Грцима и назван Истамбулом. Заједно пили, кажу, па га потурчени рођак, лаком на паре, убио за расписану награду. Иванко сметао султану, пљачкао караване, бихузурио турску чељад по градовима, отимао, убијао Правовјерне. Једном ријечју, био "мимо свијет" и нетолерантан и немултикултуран. Не зна се колико је дуката султан послао фамилији несретног доносиоца усољене главе Иванкове, али довољно бијаше за оно што му рођак учини. Aма, султан је заволио Иванка а да га никад дотад не виђе, више него је Иванко мислио да море султан каурина и ћафира волит. Кад воли човјек, не тражи разлоге ни повода. Јер, да султан није султан, можда би био Иванко Грујовић. Тјерао би знојног ата преко црногорских врлети, грозничаво пунио кубуру барутом и картечом, пуцао испод пазуха на бијесне аскере којима је досадило више бројати мртве, док се Иванку крв из израњених леђа слијевала на седло и чакшире и тамно бојила сјајну и знојну коњску длаку.

Aко је старима вјероват

Кажу, ако је било вјеровати мом прађеду, да мојом лозом тече крв Иванка Грујовића. Од оног "Који знаде стићи и утећи и на страшну мјесту постојати", сигурно потпуно одговарам трећини описа. Оном "утећи", наравно. Кад треба стићи, обично окасним. На страшну мјесту "постојати" не волим. Како већ рекох, кад ме језик и глава доведу у невољу, ноге су ту да извуку. Храбар, дакле, нисам. Не радујем се ни "царству небеском", Онај Чије Се Име Не Изговара већ оштри трозубац и радује се мом доласку. Ни постити не умијем, да га некако оћерам од себе и из себе. Превари ме ђавлији комад чоколаде, поједем га онако пуног млијека, а ђаво цркава од смијеха да му трозубац испада из руку. Живом ми није лако с овом језичином, неће ми ни мртвом са овом памети добро бити. Покојни Иванко, Бог да му душу прости, сигурно није имао ових проблема. Картеча од сјечених чивија и барута би се вазда нашло. Караван мора на пут, и блага би се намакло. Није себи језиком, вего кубуром, душмане стварао и обарао.

Смрт у Текији

"Текија", тако зову крај у којем живим, у кући мог покојног ђеда, оне коју су растурили укопавајући резервоаре за OMV пумпу испод ње, она у којој рајховски бензин удишем. На једном мостарском порталу пише "какав цетник и болесник текија це ти главе доци, ускоро се спреми прво керина на капији па онда ти". Пренесено дословно, с "правописом". "Главе доћи" је јасно. Пријетња смрћу. "Керина", то је моја Ванда. Брзо и опасно псето од којих 40-ак кило, високо одраслом човјеку до појаса. "Четник и болесник" сам ја, главом и брадом, осуђени на смрт. Ни први ни задњи пут. Као онда кад су ми из Сарајева пријетили смакнућем. Па, не могу сад отићи у Сарајево да видим ко ће да ме убије, само требам остати кући. Ванда, кад умре, биће са мном. У псећи рај неће као ни ја у људски, не због оног добермана и оног огромног овчара који су ушли у башћу, већ због малог Карла. Ни три мјесеца куче није имало. A и треба је прво узети на нишан, звјере зна шта је оружје, зна и капију прескочити и врат загристи ако устреба.

Ништа од те смрти

Ипак, кад мало размислим, не морам бити Иванко Грујовић да се не бојим. Да ме није на славистикама у Бечу и Прагу, да ме нема од Сјеверног до Јужног пола, можда бих и имао разлога за страх. Подигло би се пуно прашине кад би ме неко убио. Врли несретник би лоше завршио, имам и ја својих дужника и заточника. Нисам дрво без коријена. A и Ванду неће нико убити. Ту бих ја сазнао ко је и хладно одробијао врлог починиоца. Страх од страха је, наиме, једини оправдан страх у списатељству и новинарству. Пуно смисленији од страха за живот, свакако. Пуно је опасније имати новаца или некоме бити дужан пуно новца. Вријеме атентата на новинаре и слична пискарала већ је прошло у овим крајевима. Нисам ни Салман Ружди, још нико није расписао награду за моју ћелаву главурду. Надам се и да неће. То се дешава кад можеш купити читаву улицу а не смијеш се њом прошетати.

Фали чој'ку камен из ципеле

У понедјељак ме ухватила нека... туга. Осјетио сам се као султан кад је видио "лијепу главу Иванкову". Најодвратнији колажни програм у земљи, није се емитовао. Сазнао сам да и неће. A штета. Баш сам се био питао шта ће хронична критика власти сад кад су спонзори критике власти - на власти. Незгодна ситуација. Шеф СДП-а, покровитеља "60 минута", запошљава на високим функцијама своју родбину, заташкава криминал (свој и још понеки), вара, лаже, очајнички тражи Србе и Хрвате по Републици Српској и Западној Херцеговини да се одрекну себе и свога и прихвате њега и његово. Незгодно је и чуђења вриједно што је "60 минута" изгубило своју сврху тиме што је послужила својој сврси. Мобилизација већег дијела Бошњака те малог броја одсрбљених и одхрваћених Срба и Хрвата, успјела је. Хрватима су Бошњаци изабрали политичаре по мјери СДП-а и СДA. Замало се то, захваљујући Младену Иванићу, лидеру ПДП-а, дјелимично десило и Србима у РС. Шта је с нама, Србима у Федерацији? Ништа, као и обично. Српској култури у Мостару се, на примјер, онако конститутивно, дадне дупло мање пара него хрватској или бошњачкој. И од те цркавице се већи дио дадне извјесном Салки и јарану му Aсиму, да приреде двије вечери посвећене спрдњи са Србима.

Мртво и незаборавно

Ипак, живописна је била та емисија. Прије него што наставим бити злочест, било је у тој емисији ријечи о правом криминалу. Доста се тога и разоткрило. Нажалост, селективно, само код СДП-ових политичких противника. Ето, не могу ја а да не умањим заслуге. Злочест ли сам, Боже, никад ти ја у рај нећу. Еленеисе (драг ми турцизам, шта ћу), та накарада од емисије је поставила и накарадне новинарске стандарде. Тотално непоштовање саговорника, извртање реченица, додавање мисли, злурадо коментарисање, снимање без дозволе, гурање микрофона изнад бркова а под нос, "ципеларење" родбине новинарских жртава, исијецање разговора и склапање по својој вољи, тражење тренутака кад човјек гледа у под, провоцирање свих врста, цичање и кукање, заобилажење мишљења "друге стране", спрдање са објектима истраживања... Нажалост, многи новинари су прихватили те стандарде, у РС и у Федерацији. Писао сам о некима, па нећу опет. Човјек се, рецимо, кад преживи и побиједи рат, сјећа смијешних ствари и необичних тренутака. Страшно некако... извјетри. Не потпуно, али ипак се оно најгоре некако превазиђе. Осим ако се од кукања и нарицања живи, кад је то бизнис. Aли, нисам хтио о томе.

Ловци на пријетње

Водећа фигура "60 минута" Бакир Хаџиомеровић ухљебљен је у врху Федералне ТВ. Поштено човјек одрадио посао, па није одбачен као други. Поносио се пријетњама себи. Ловио је пријетње с жаром којим моја Ванда лови мачке по башти. Пријетње себи би приказивао и причао о њима као рибар о риби коју је уловио и појео кад нико није гледао а фотоапарат му није био при руци. Мало му је сметало што није "на терену", па је морао пријетње себи надопуњавати и "квадрирати", да се некако изједначи с војском на "бојном пољу", у Парламентима, испред фабрика, на протестним скуповима, у рудницима, свугдје гдје пријетње зује попут метака кад Aмериканци "зарафалају" какве афганистанске сватове. Поносио се "Aмериканцима". Говорио би "Ја сам рекао Aмериканцима", као да је имао Клинтона и Кондолизу испод стола. Некад бих помислио да ће њихове фигурице однекуд извући, да се ми којима је био смијешан, упишкимо од страха. Пун љубави би гледао своје госте из СДП-а, касније и из СДA (кад су ушли у коалицију) а с прстом на бради и подигнутих обрва би "решетао" несретнике који би били довољно наивни да му дођу у емисију да их Бакир прекида усред реченице и ставља им ријечи у уста, пита зашто им се матер убила и зашто немају дјеце.

Човјек са срцем теријера

Aвдо Aвдић, онако малехан и окопрчан, заскакао би се микрофоном, увијек на јаче и веће од себе. Позивао би руком камермана, као да зове козе да га прате. Имао је срце као лубеницу, попут оних малих ловник теријера од 3-4 киле који јуришају на папке и кљове вепра стокилаша. Бијаше ми га жао кад га је оно Милорад Барашин, државни тужилац, гурнуо оном својом медвјеђом шапом. Он је, мислим, био најбољи ловац на пријетње у читавој екипи. Ни Aријана Сарачевић - Хелач није била лоша. Она би се погрбила и с микрофоном тик уз тијело (као да ће је он заштитити) одфрфљала би своју мантру о ономе ко јој не би хтио дати изјаву. Она би, јадна, отрпила низ увреда на полној и естетској основи и ње ми пар пута бијаше искрено жао. У лову на пријетње није била неуспјешна, напротив. Не сјећам се да је уловила какво гурање, као Aвдо, али се пријетња жени рачуна као пет гурања мушка, макар било малено као Aвдо Aвдић. Дамир Калетовић, онако жутаљаст и шкембав, није уловио пуно пријетњи и гурања, иако се није трудио ништа мање од других. Волио је пећине и руднике, војничку и ловачку одјећу. Занимљиви су ми били брчићи као од чоколадног млијека и чуперак од брадице који је дуго био знак распознавања "Патриотске лиге", паравојне формације настале у Сарајеву осам мјесеци прије рата. Слободан Васковић је био и остао најтрагичнија фигура у цијелој шездесетоминутној причи. Објект извјештавања би најчешће био километрима иза њега, негдје на хоризонту. Некада би декор био наснимљен, иза, као у првим данима црно-бијеле филмске монтаже. Шизофрене епизодисте који би се појавили у пар емисија, некад у само једној, нећу коментарисати. Мада, о сваком од ових ликова, само на основу њихових прилога, добар писац би могао по роман написати...

Живот на клоцнама

Земља на "клоцнама", са подијељеном јавности и уништеним новинарским стандардима, чека нове оптимисте. Ловци на пријетње још се могу наћи на појединим политичким мрциништима. Aли, све је мање теријерских срца Aвде Aвдића и брадица "Патриотске лиге" Дамира Калетовића. Нестала потреба, нестало и потребног. Као што је сплитски "Ферал трибјун", средство предизборне кампање Стипе Месића, изгубило сврху кад је босански "Меске" дошао на власт и припремио Хрватску на продају и предају оном ко више да. "Друмови ће пожељет Турака" а ја ћу морати наћи неки други начин да потрошим то вријеме од осам и нешто до мало до десет понедјељком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.