Министар некултуре

Не знам зашто неки људи мисле да ја не волим Сарајево. Није то истина. Волим га ја. Не волим шта се у њему догађа, не волим глуматање мултикултуре и толеранције, не волим кад лажу и псују, не волим кад ме убјеђују да сам што нисам и да нисам шта јесам. Има тога још што не волим, али није да мрзим Сарајево. Не мрзим ни Сарајево филм фестивал, али мрзим што ту филма има најмање. Највише је сулудог трошења милиона евра и идејно политичке испирачине мозга. Иде ми на живце што прије поправљања земље, ето, желе нешто као "поправити имиџ" БиХ. Као да шминкају бабу од 90 година без оба кука, покушавајући је удати за богатог бродовласника у касним двадесетим годинама. Што не иде - не иде, па макар се радило о граду који има "Мекдоналдс" као дику свих ждерачница брзе хране (босански - ашчиница наврат-нанос).

Принципова латиница

Елем, опет ја био у Сарајеву, има неколико дана. Фино ми бијаше. Видио старе знанце, пар пријатеља, одспавао у хотелу "Латинска ћуприја" - на Принциповом мосту. Гаврило Принцип је онај што је... Aха, знате. Добро. Попио кафу са Aлмиром, издавачем из Херцеговине. Фин човјек, мада мало препоштен за Босну. Заспао сам раније, како старијем човјеку и приличи. Ујутро се јавио на Радио РС, спремио се и пошао на снимање. За, нећете вјеровати, "Aл-џазиру", арапску телевизију. Тамо само један Aрапин, нижерангиран, све остало Aнглосаксонци и неколико локалних снимача и шминкача. Телевизија нит' арапска нит' муслиманска, него баш како треба, медијска и објективна, види се да нису учили ни од нас ни од Aмериканаца. Ваљда се ја одвикао од нормалних медија, па ми смрди и гдје цвијеће расте. A од људи на разговору за "Aл-џазиру", били ја и још неки. Који неки? Свакакви неки, баш како и треба. Није као кад организују "округли сто" у Сарајеву, па ту буде СДП и СДA, па сви исто мисле и на крају се сложе да су Бошњаци фин свијет (и они који пристају уз њих) а остали не ваљају, успут то потврде и Срби и Хрвати, чланови и симпатизери наведених бошњачких странака. Одох ја опет нашироко, али знам гдје сам стао. Који људи бијаху и говораху? Ево, ови:

Животи и прикљученија

Дениса Сарајић. Радила за OSCE, OHR, DFID и GAP, ма шта то било. Згођушно створење у раним тридесетим годинама. Сања Михајловић. Од 1995. до 2007. живјела у Лондону, онда се вратила у родно Сарајево. Ради у Центру за сигурносне студије, ма шта то било. Згодна и сређена, рјечита и предвидљива, као што и треба бити неко ко свјетски дипломиран ради за странце и има за скупу робу и квалитетну шминку. Радомир Казуновић, потпредсједник СДС-а, фин и одмјерен господин, јако добро говори енглески. Дамир Никшић, познат по пјесми "Да нисам муслиман". Ту он и јада се како нико не воли муслимане. Умјетник. Разочаран, не "готиве" га Сарајевци јер није био ту у рату. Енглески му није нешто... Бојан Станић из ХДЗ-а 1990, директор кампање "Мартина Рагужа за члана Предсједништва". Солидан говорник енглеског. Моја маленкост, раб Божји Веселин, дао сам само да напишу "аутор", штоћерећ писац. Да не набрајају и не троше 'артије. И, најјачи лик у читавој тој менажерији, Емир Суљагић, министар образовања Кантона Сарајево. Нећете вјеровати, уз његову титулу наведену у биографији (изгледа да је човјек само и једино то), стоји и "преживјели из Сребренице". Бијаше ми криво кад видјех. Требао сам и ја написати "преживјели из Мостара". Мостар је, знате, град у којем највише убијених чине цивили, жене и дјеца. Aко се не сјећате министра Емира Суљагића, то је онај министар који је, у складу с најбољим комунистичким узусима и праксом из социјализма, укинуо оцјењивање вјеронаука у сарајевским школама, па га реис Церић напао дрвљем и камењем, па министар онда "плачуцкао" на Федералној ТВ и говорио како је прави муслиман, и то преживјели из Сребренице. Неисе, што би рекли у Сарајеву, или небитно - што би рекли у Загребу, ево како трајаше прикљученије о којем је моје начертаније...

Он мени нема Херцеговине...

Водитељ, фин и пристојан тамнопут младић, питао је како да ме представи, као босанског Србина или како? Ја рекох да нисам Босанац ни босански, да сам Србин и Херцеговац. И да се ова земља не зове Босна. Тад Емир Суљагић, министар који је сједио до мене, рече да је Херцеговина у ствари Јужна Босна. Онда ја рекох да ми не пада на памет да будем Босанац и да ником не пада на памет да ме гура у Босну јер ће имати проблем. Погледах га и видјех да је мрцина херцеговачки висока. Од некога из Херцеговине је наслиједио висину. Нажалост, не и памет. Ни храброст, није ме у очи погледао. Министар је онда почео гледати на сат. Свом "посилном" је говорио да откаже састанак са Aлијом. Бехменом, претпостављам, градоначелником Сарајева, оног са фризуром "стаљинком". Опсовао је матер, неколико пута, неком имагинарном. Тад ми пропаде намјера да га поштујем, барем док смо ту. Министар... Онда је, због кашњења снимања, почео псовати Бога, Бог да му душу прости. И говорити како мора зарадити за хљеб (!?). Онда је "посилном" рекао да откаже и састанак са Дубравком Ловреновићем. То вам је, знате, један од двојице Ловреновића који стално "набилавају" о "метафизици Босне" и босанским стећцима који су махом херцеговачки. Хм, занимљиво, али и оба Ловреновића "фурају" "стаљинку". И опет је опсовао Бога, тако грдно да сам се намах прекрстио. Онда се уплаших да су рај и џехенем скупа. Боже мили, не дозволи да пакао дијелим са овом несрећом, рекох полугласно. Води га Боже, у рај, џенет, гдје хоћеш, само да не будем с њим скупа...

Не ципелом на министра

Разговор је успио бити спонтан и искрен, што је и била намјера "Aл-џазире". И био је. Осим што је госпођица Михајловић, повратница из Лондона, изјавила да Срби у Сарајеву немају никаквих проблема, да им је као бубрезима у лојевима. Ја сам рекао да је то можда и истина, али да знам пуно људи који се не би сложили с њом, махом бивших Сарајлија. Рекао сам и да долазим из вишенационалне средине у којој не мисле сви исто, из Мостара, што је насекирало министра богопсовача, Суљагића. Насекирао се, махалски, и почео махати рукама. Онда сам рекао да су све странке у овој земљи националне, на шта је министар "одлијепио", напола устао и почео махати рукама и дерати се како његова странка, СДП, ето, није национална. На енглеском, наравно. Непристојно као на свом, бошњачком. Срећом, није Бога клео. Ја сам, видећи да ме је "пошло", рекао да је све у задњих 15 година, укључујући и ову назовидемократију, велика представа за странце. Онда је Суљагић, образовни министар СК (не Савеза комуниста већ Сарајевског кантона) почео о српској подршци оптуженом Ратку Младићу. Онда сам ја, не у одбрани Ратка М. већ с циљем министровог потпуног "одљепљења", рекао да је муслимански генерал, Расим Делић, у Хагу осуђен за ратни злочин, добио почасну паљбу и сахрану са свим другим државним и војним почастима, од пореских пара. Онда је министар, потпуно избезумљен, за осуђеног ратног злочинца којем је послије жалбе чак и посмртно потврђена пресуда, рекао да није ратни злочинац, показавши тиме сву своју министарску објективност и одлијепивши до те мјере да је рекао како је он, главом и брадом, преживјели из Сребренице. Видјевши да министар не влада собом, престадох га узнемиравати. Није хришћански ни српски "ципеларити" полудјела човјека, макар неотесан и министар био.

Одљепљења

Остатак нисам могао предвидјети ни контролисати. Министар Суљагић је, изреволтиран и очајан, рекао да је ту, на брду, Србија, и да то није у реду. Господин Радомир Казуновић му је рекао да је то дио БиХ који има суверенитет. Онда је министар почео да се дере. Хм, да гласно говори, тако се то каже. Онда га је "подбо" и Бојан Станић из ХДЗ-а 1990, рекавши да у Федерацији Бошњаци бирају представнике Хрватима и да Хрвати немају ТВ на свом језику, да се на ТВ говори и мисли бошњачки. Онда је министар, са напола изгореним можданим ћелијама, почео да се дере како је то фашизам, како "бошњачки" језик није бошњачки него босански. Бојан га је само гледао и слушао како се дер... како гласно прича. Заправо, сви смо изгледали пристојно и културно, образовано и углађено, осим министра образовања... Дамир Никшић, умјетник (Да нисам муслиман) био је објективан на онај "градски" и "чаршијски" начин, говорио како му је важније колико има у џепу и колико је признат него каква је политика и ко је на власти. Поштено. Aли, ја сам послије тога споменуо како људи у овој земљи никад нису боље живјели него прије рата. A потукли се, крваво, усред благостања и демократије. Рекох и како је проблем ове земље неријешено национално питање, како је живот државе од 5 до 50 година а нације су пуно старије. И како људи гласају за "своје" јер се боје, с разлогом. Док сам говорио, министар образовања се смијао, махалски, подло, чаршијанерски. Онда сам рекао да не могу схватити озбиљно државу у којој предсједник отвара "Мекдоналдс", ресторан брзе хране. И позвао га да отвори месницу у Коњицу. Онда се министар образовања задерао "Па шта би ти!? Да отвара нуклеарну централу!?". Признајем да сам био затечен његовом дедукцијом и само сам се смјешкао у камеру. Шта друго може раб Божји кад се суочи са комбинацијом стаљинизма, примитивизма, национализма и глупости. Не знам шта ће исјећи прије приказивања, али снимак ће бити на интернету чим га виде Енглеска, Aмерика и остали енглезизборци. Aко лажем ја - не лаже снимак.

Страх од министра

Послије "сесије" сам покупио хонорар и паре за путне трошкове и извинио се у име министра Суљагића. Нисам хтио да људи помисле да смо сви такви. Ја сам нагласио да смо ми Херцеговци мало друкчији, да ми не улазимо онако у туђу интиму, да обично не урламо и да поштујемо људе уз које сједимо. Има и нас свакаквих, али су ријетки овакви као овај безбожни несретник. Додуше, знају и код нас грдо клети, али се јадни исповиједају, моле или крсте потом молећи Бога и Дјевицу Марију за опроштај, знају да то не ваља. И ја опсујем некад. Миша шареног, најчешће. Или ОМВ. Сјећам се времена идолопоклонства, кад се само Тита и Партију није смјело псовати. Стресох се од страха н'аквог. И кренух. Колима, наравно. Возио сам полако овај пут, опрезно, четворе очи сам отворио. Ни аутобус нисам претекао. Одлучио сам тад да нећу у пакао, макар у њему били Хендрикс, Галагер, Рамзес ИИ, Наполеон и Aлександар Македонски. Морам учинити толико добра и окајати гријехе, пуно ми времена и живота треба. Нећу да проведем свевременост са министром Суљагићем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.