Милан, Стјепан и невесињска епизода

Веселин Гатало

Кад сам ја био мали, био сам мањи него данас. Мањи и тијелом и духом. Нити сам мислио дубоко, нити сам се патио тешко.

 Да сам јоште тако мали, не бих се питао зашто је влада Србије толико "еуропска" ако је добила изборе на антиевропској платформи. Не бих се питао ни зашто је украјинска влада са Виктором Јануковићем на челу постала "нееуропска" кад је изборе добила на проевропској платформи. Питам се шта је с тим људима? Додуше, за ову тројицу у Србији, Вучића, Дачића, Николића, добили су играчку и сад морају слушати. Играчка је Србија, наравно. Чујем како неке вечери мелодраматични Александар плачним гласом говори, као ђеду са кољена, како није важно ко ће владати Србијом ако у Србији људи буду живјели боље. Ваљда мисли, ако буду имали више пара? Мислим да је то. Имаће пара, кад се задуже толико да изгубе станове и куће, кад им дјеца буду знала страну историју боље негу своју, кад се својој смијали буду. И то је још рекао са ове стране Дрине, гдје је људе теже преварити - иако нас Тома Николић, предсједник Србије, ономад све сврстао у Босанце.

И нас Херцеговце, Бог га не убио дабогда... Неки дан на војвођанској телевизији објављено да је најфришкији услов за онај фамозни "датум" за који су већ дали Косово, да дају аутономију, и то територијалну, војвођанским општинама са мађарском већином. Писао сам о томе ономад, кад сам говорио о комисијама које у Војводини (Република Србија, још увијек) дијеле држављанства и шаком и капом. То није објављено у остатку Србије. Срећа па у Војводини имам своје људе, па ми кажу. Аферим Томо, свака част Александре, браво Ивице. Доказали сте да су Мађари народ, а да Срби то нису. Не знам ко ће владати Србијом кад њоме потече мед и млијеко. Али, видим да данас Србијом владају стране амбасаде.

Раја и папци

Раја је за ЕУ, папци су за Русију. Ето, тако вам је то. Раја нас избомбардовала, понизила, сатанизовала, али раја су "кул" и "ин", а Руси су тешке пијанице и шта ћемо ми с њима? Ја, као провјерени папак, ево, радим против свог рођеног себе. Боље је с њима тројицом бити добар него не бити. Али, ја, раб божји Веселин, нисам политичар па да волим кога не волим. Можда сте ви повјеровали да нам она тројица, Вучић, Дачић и Николић, желе добро? Дозволите да погријешим, али ја им ништа не вјерујем. Срби су Срби, воле кад се хапси и кад им се обећава све и свашта, па макар им се и мука обећала. Ко се буде грлио с њима тројицом, нека чува новчаник. Ја ћу бити у праву кад буде прекасно. Али нека, боље је бити у праву прекасно него никад. Као што би рекао Чворовић у филму "Балкански шпијун", "Ако ме се сете на дан безбедности - сете. Ако не, ником ништа...". У међувремену, овој тројици и власт и част, Мађарима мађарско, Албанцима албанско, Босанцима босанско, Црногорцима црногорско, Хрватима хрватско, а Срби ће се дуго сјећати дражесних шишки Ивице Дачића...

Мој Милане, кад у Невесиње пођеш...

Мој најдражи Србин, Милан Јовичић, магистар техничких наука из Сарајева, Мостарац и жесток критичар православне цркве, Милета Додика и владике Григорија, велики обожавалац Босне и босанског језика и поштоватељ страдања Бошњака, ових је дана у Невесињу скупа са Стјепаном Прскалом. Траже подршку да растуре "Алуминиј", можда задњу праву фабрику у долини Неретве, у којој ради и доста Срба и Бошњака. Више него Срба и Хрвата у "БХ Телекому" и "Електропривреди БиХ" скупа. Стјепан Прскало је дуго био омбудсмен за дјечја права у Мостару. Иначе, неко кога не би требало држати близу дјеце. Сјећам се једне епизоде у његовој каријери. Ја сам ономадне радио на једном радију, као уредник и водитељ емисије "Шетња улицама жртава демократије" на "Радио студију 88". И тада сам, баш као и сад, био некако болећив и слаб на Цигане. Као и сваки нормалан човјек, слаб сам и на патње деце. Ако су Роми Мостара имали шта рећи, рекли би мени, а ја бих то пренио остатку Мостара и околине. Зашто? Зато јер сам могао, а и познат сам по инструментализацији медија. Мој пријатељ Салко ми рекао једном "Бог те не убио, зар ти није доста што си Србин, убиће те неко так'ог ма'нита... 'Кани се бола' градоначелника, знаш да има пара да те стопут убије". Али, луда глава није хтјела да се окане градоначелника Мостара. Бојао сам се, није да нисам, завиривао бих под свог старог "форда" послије сваке емисије, да видим да нема какав дио који није из "Фордове" фабрике, да ми нису ставили какву "белај справу", па да се разлетим по Мостару као сиромашни пјесници по шведском столу... Ево, опет морам гледати гдје сам стао...

Боља страна од Стјепана

На чемерном Стјепану Прскалу сам стао, и код доброћудних Невесињаца, којима ова два продају маглу и купују памет. Елем, да скратим причу, једног дана мени зазвони телефон, кућни. Тад су мобителе имали само богати, те 1998. године. И то оне којима се могло коња затући. Зове ме Рамадан Хазири, тадашњи самоизабрани предсједник ромске заједнице у Мостару. Сав усплахирен, слабо га и разумијем, пола ромских ријечи изговара. На крају каже: "Братко, дођи да видиш... лелеееее... На сва деца бацају песак, хоће сви да убију... Са багери и лопате... Лелееее..!" Ја, на лијепом књижевном језику, питам, "Ма ђе то, бола'!?". "На Бишће поље, брате... Сву ће децу да побијуууу...". Те ја сједнем у свог излупаног "форда", догрмим до ромског насеља, које је одувијек било на југу Мостара, на Бишћу пољу. И стварно, гледам раднике на дјелу са ровокопачем како засипају циганске настамбе, шаторе и картонске кућерке пијеском и свакојаким грађевинским отпадом. Гледам како гологуза дјечица трче и плачу, како се одрасли Роми каче на багер. Приђем багеристи, сав црвен у лицу. Ипак, не довољно црвен да багериста не види да сам бијел, дакле да би могао одговарати ако мене покуша поравнати ровокопачем. Натјерам га да угаси машину и одјурим до радија. Бабетина од директорице ме пита шта мене брига за то што раде Ромима. Ја узмем телефон, питам број телефона омбудсмена за дјечја права. И, добијем број телефона Стјепана Прскала, омбудсмена за дјечја права. Да, тога што заједно и скупа са Миланом Јовићићем, у Невесињу штити права демобилисаних радника фабрике алуминијума у Мостару.

Мајмунарије на омбудсменовом телефону

"Хало, је ли то господин Прскало, омбудсмен за дјечја права?", питам. "Јесте, изволите", каже ми нимало угодан глас. "Чујте, на Бишћу пољу се руши ромско насеље. Неандерталац багером гоња дјецу, сипа пијесак на њих..." - кажем ја најприбраније што сам могао. "Морате учинити нешто, дјеца су у физичкој опасности... Осим тога, ако им поруше шаторе и оне кућерке, неће имати гдје спавати. Ионако су им услови живота никакви. Молим вас да одете тамо и што прије дате да обуставе радове". С друге стране се зачула тишина и чудно дисање. Као да неко стар и глуп дубоко размишља, а није на то навикао. Онда се зачу одвратни глас: "Чујте, сад имам састанак, а сутрадан сам на путу. Прије прекосутра нећу моћи...". Ја суптилно рикнем у слушалицу и режећим гласом тихо кажем "Слушај, мајмуне један мајмунски... Знам да у овој земљи нема ни реда ни закона, али ти се кунем свим мртвима у мени да ћу, ако се иједном дјетету тамо ишта деси, доћи у ту твоју смрдљиву канцеларију и направити мусаку од тебе. И кући ћу ти свратити, знаш ли!? Јеси ли ме чуо, мајмуне један!? Јеси ли ме чуо...!!!???". Слушалица се спустила. Опет сам назвао, јавила се телефонска секретарица, она аутоматска. Тада је тога било, мобитела није. Касније сам сазнао да је Стјепан Прскало отишао тамо, сазнао сам и да су радови настављени, а да је Ромима обећано друго мјесто за живот. Као и нама благостање у Европској унији.

Милан бошњачки и језик босански

Стјепана Прскала сам касније често виђао. Успут, некада бих га и поздравио. Из пристојности, као што човјек поздравља лудог комшију који је увјерен да га трујете и желите га убити бомбом, па је зазидао врата као један у данашњој Загребачкој улици у Мостару. Хех, тај се пење у кућу мердевинама, преко балкона. Хм, ето, отуд знам Стјепана Прскала. А о Милану Јовичићу ћу, ако Бог да, написати какав роман, чим напишем ту романсирану хронику долине Неретве и Мостара, иншалах (турц. оп. а) и још нешто колумни. На порталу њњњ.босњаци.нет, Милан Јовичић пише: "Сви представници овога великосрпскога небескога народа, иако су у узвишици изнад Мостара, према искуствима свога Вожда и његове судбине, од Газимехстана и Косова до овога града, морају коначно да се спусте на земљу и да схвате сву погубност њихове идеологије, њиховога односа и понашања у овоме граду, јер ништа није дуговјечно и непрепознатљиво овим чувеним мостарским лискама. Дакле, ослободимо се коначно и "шагољице" и "гаталице" и дозволите да се у нашој јединој домовини Босни и Херцеговини искључиво служимо нашим дивним изворним и исконским босанским језиком".

Тако каже Милан Јовичић, језикословац. А Милан Јовичић, патриота Босне, каже: "Поштовани и драги моји Бошњаци, овај чланак искључиво посвећујем вама, као искрено храбром и поштеном народу, са којим сам живио и провео најљепше моје младалачке дана у нашем Сарајеву. Само искусни и високообразовани човјек, којем миљеу и сам припадам, као одличан ученик сарајевске елитне гимназије могао сам спознати и све добре и лоше наше судбоносне прилике и рецидиве погрешних схватања и наших односа и понашања". Па даље вели: "Међутим, како живи пишу историју, са нестанком "шагољице" мора да нас забрине и "гаталица" као великосрпски националистички језик, који се пропагира на таласима Радија Републике Српске из свакодневних извјештаја, њенога творца Веселина Гатала. Ова гаталица, као извориште агресорске идеологије њиховог Вожда, као и њихових ментора додиковштине и вјерских клеронационалистичких елемената, са подршком и плаштом црквених вјерскодостојника у граду Мостару. Није потребно бити довољно мудар и паметан, већ је довољно послушати извјештаје овога великосрпскога националисте на таласима Радија Републике Српске и схватити сву мржњу према исламском и нашем комшијском бошњачком окружењу у овоме нашем заједничком граду Мостару. Чињенице које указују на ову констатацију су сасвим довољне да се одмах уочи мржња према нашим комшијама Бошњацима и овоме народу". Ето. Аферим и халал било магистру техничких наука. Прочитајте читав чланак, не буди вам тешко. Пише и о нашој "Просвјети", пиша да се човјек Бошњак растопи од милине. Укуцајте у Гугл "Милан Јовичић" и "босњаци.нет", па ћете уживати као и ја. Не знам како су се Стјепан Прскало и Милан Јовићић продавали Невесињцима. Али, сазнаће се и то. Хе, хе, није крив ко не зна већ ко не сазна...

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана