Ми смо изузетак који потврђује правило

Било је у историји много примјера у којима су Срби владали свијетом. Владе Дивац је играо 18 година у NBA лиги, Бреговић већ 15 година свира на свим меридијанима свијета, Михајловић је легенда италијанске, значи најјаче лиге свијета, о Емиру да и не говорим. Његов улазак у свјетску кинематографију десио се прије скоро 30 година и још је ту у врху. Тесла, Пупин, Милутин Миланковић, Aндрић. Но, то су појединци. Надарени, генијални, али појединци. Ми смо група. Изузетак који потврђује правило. То би било као да нпр. Звезда десет година заредом улази у најмање четвртфинале Лиге шампиона. Признаћете, немогућа мисија.

Нико од нас није сумњао да, када смо те 1998. завршили филм "Црна мачка бели мачор", нисмо направили одличну музику и да Емир није снимио генијалан филм, и нико није сумњао када је диск са музиком изашао да смо направили нешто аутентично, свјеже, интригантно и занимљиво за тада мртво свјетско музичко тржиште, али догађаји коју су се касније редали нису могли да се замисле ни у најслађим и најдубљим сновима.

Све је почело као случајно. Звали су нас у Парму, у Италију да свирамо поводом ретроспективе Емирових филмова. Емир је тада био у Паризу. Што да не? Италијани, касније наши велики пријатељи, организовали су четири концерта. Стрпљиво су чекали да Индијанци са Балкана након 32 сата вожње преко Пеште, Беча, Филаха, Вероне стигну старим "Мерцедесовим" комбијем у Парму. Први концерт, прави експеримент. Пар ствари из филма, пар старих на српском, покоја импровизација, али енергија, ведрина, ритам… И оних залуталих петстотињак гледалаца у полупразном клубу би задовољно. Сљедећи дан, међутим, делиријум и атмосфера која ће нас пратити свих ових десет година. Болоња. Емир се ухватио гитаре, на брзину кројимо репертоар. Сала крцата. Напољу је остало исто толико људи. Кроз масу до бекстејџа долази Сале Даниловић, који је тада играо за "Киндер". Једва су ме пустили да уђем, вели. Шта је ово, које је ово лудило? Концерт креће, маса се њише, постаје свима јасно да посједујемо нуклеарну бомбу у рукама. Треба је само знати активирати. Ритам брзе двојке ослобађа напетости и присиљава публику да скаче. И ми и они смо нијеми свједоци активирања бомбе о којој сам говорио. Послије концерта озбиљни разговори са италијанским промоторима и пада договор да на љето 1999. направимо велику турнеју. Овога пута се говорило чак и о хонорарима. Емир дефинитивно узима гитару. Јебо филмове. Праве се планови о репертоару, о инструментарију. Комбинујемо све што имамо и одлазимо назад у Београд, пуни елана и ентузијазма, да кренемо са припремама.

И као што рекох, да смо неки бенд који долази из нормалних крајева, овој причи би на овом мјесту био крај. Момци су навјежбали, укључили инструменте и постали популарни и славни. Но, пошто ми долазимо из специфичних крајева, наша авантура тек је требало да почне. Послије једне пробе, незаинтересован и за шта осим за оно што радимо, палим телевизор и видим како Хавијер Солана најозбиљније, забринутим гласом и одлучним погледом обавјештава свјетску јавност да се спрема кампања, као је он рекао, на Југославију са намјером да се нађе оружје за масовно уништавање… или већ шта је био разлог, не сјећам се. Кампања је почела жестоко. Ми смо пркосили колико смо могли, сваки дан вјежбали док није дошло до редукција струје. Због преоптерећености мреже. У тим условима нисмо могли наставити припреме. Из Италије дошла је порука. Не знамо како и не знамо чиме, али ви морате 20. јуна бити у Риму. Не интересује нас ваш конфликт са 19 најјачих земаља свијета, ми смо спремили турнеју. Рим, Милано, Торино, Наполи, Фиренца, Каљари, Верона, Болоња, Парма… Једном ријечју, цијела серија A и пола серије Б.

Доносимо одлуку о преласку на резервни положај. Република Српска. Захваљујући дивним људима, Брани, Голи, Коцки, Веси, Синиши Ђорђевићу и осталим нашим пријатељима, пребацујемо се у Прњавор и Добој и настављамо са радовима. Бескрајно смо им захвални. Емир је у Канади. Факсом прима Дејанове таблатуре и снимајући филм "Сан Пјер" марљиво вјежба гитару. У Бањој Луци проналазимо Aцу Балабана. Мајстора за тубу. Прилази бенду и почиње да вјежба са нама. План акције је јасан. Прво иде хуманитарни концерт у Aтини, за жртве колатералних штета, а затим прелазак на Крф и попут наше војске из Првог свјетског рата припрема за повратак на фронт. Овог пута не солунски већ римски. У Aтини се бенд коначно скупио у оном броју у којем ради и данас. Емир слијеће из Торонта, ми из Будимпеште, неко колима из Скопља. Неки су се пред сам концерт упознали једни са другима. Саксофониста Неша Петровић стигао је из Београда и није познавао никога осим мене. Свираће по осјећају. Није му први пут. Aтињани, пресретни да виде Емира и спремни да нам помогну, долазе у великом броју. Концерт добар, али још увијек велика импровизација.

У међувремену демократска кампања је завршена. Није пронађено оружје за масовно уништење па ће се потражити на неком другом мјесту. Кумановским споразумом постигнут је мир, просперитет и весеље на Балкану. Куће су нам сада од чоколаде, а прозори од мармеладе. Дишемо на шкрге, али  демократски. Ми прелазимо на Крф. Ударамо и посљедњу глазуру. Коначно се зна репертоар, распоред, ноте. Редитељ узима ствар у своје руке. Прави драматургију концерта. За то је најшколованији. Одржавамо још један хуманитарни концерт. У нестварној атмосфери плаже Aстракери на сјеверу острва, наши домаћини, Крфљани, дивни људи, већи Срби од Срба, што и није тешко постићи, организују свирку уз бакље и ватромет. Плакали смо кад смо одлазили.

Бродом прелазимо у Италију. Италијански цариници са одушевљењем гледају пасош нашег хармоникаша Зокија Милосевића. Злобо, Злобо, весело узвикују имитирајући демонстранте СПС-а И ЈУЛ-а.

Рим. Ноћ свирке. Сви смо се усрали. У бекстејџу зујимо ко мухе без главе. Имамо репертоар, имамо концепт, енергију. Свако од нас је прекаљени музичар. Укупно имамо више свирки него новонастале државе на Балкану независних дана. Гледамо има л свијета. Наши домаћини нас умирују. Карте су већ продате, немате чега да се плашите. Излазимо на бину и почињемо правити буку. Коло једно, друго, румба, поново брза двојка, Дејанове мајсторије на виолини. Нешин џез саксофон, онда овације на пјесме из "Aндерграунда", па "Црне мачке", Емир бриљира. Једини гитариста на свијету који је научио вјежбајући на бини. Раја се жари и пали. Ми падамо у транс. Сједињење је постигнуто. Крај концерта. Тензија пада. Још нисмо свјесни шта смо урадили. Фатамо се пива и анализирамо шта нам се догодило. Наш промотор долази са новом гајбом. Ставља је на сто и вели ријечи којима се завршавају два генијална филма, "Казабланка" и "Црна мачка": "Луј, мислим да је ово почетак једног дивног пријатељства."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.