Ми, дјеца из Републике Српске

 Дјеца досежу до факата, обични људи до закона, а духовни људи до истине. Били су избори. Обични људи су гласали, дјеца нису, а за духовне не знам, биће да су остали у кућама, јер су знали шта ће бити послије избора – биће исто. Ја нисам у духовним висинама, а нисам ни искористио право обичног грађанина; остао сам на нивоу дјетета, бавио сам се тај дан фактима. Бавио сам се неумољивим чињеницама, бавио сам се сабирањем сопствених искустава на тему Политички избори и одлучио се да све то, наивно, дјетиње умовање, изнесем пред вас, читаоце Гласа Српске. Значи: Ми, дјеца из Републике Српске – мислимо овако; ово су наши закључци о компликованом политичком животу на Балкану (а и шире, вјероватно), наша размишљања о широкоприхваћеном, демократском систему, којим се служе народи и земље које за себе тврде да су на највишем цивилизацијском степену развоја, на највишој пречки еволуцијске љествице на којој је икада био људски род, односно, друштвени односи, до сада. Људи мисле да су знатно напредовали, да је данас готово перфектно смишљен систем на дјелу, да је демократија коначно дозволила да се право и правда изборе са варварством и самовољом властодржаца и деспота из мрачних вијекова прије рођења Клуба посланика и Посланичког бифеа и ресторана. Иако ћемо се бавити општим мјестима, покушаћемо да вас, Ми, Дјеца, упозоримо на опасности које вребају испод уходаних, свеприсутних и уобичајених механизама Власти, Опозиције, Избора; шта, у ствари, значи тај фамозни политички живот.

Факат први - Политиком се, као јединим занатом, баве средњаци. Као средњи, највећи, прст на руци, мисле да су неки...фактор, битан фактор; они који нигдје и ни у каквој другој професији нису могли да досегну врхове, да буду успјешни и јаки, па су се приклонили опцији Б – Служење Народу. Наравно, врло често, јер су искушења велика, склизну у лоповлук, у курвање, у блуд, у лаж и злочин. Не треба их осуђивати, искушење је огромно, превелико; моћ и паре чине од људи монструме, стварају лопове и од најпоштенијих међу њима, јер им је све под носом, све на руку, тешко је одољети... на крају крајева, само игра је таква, груба и безобзирна. Ако не играш тако, нећеш преживјети. Или буди као ми, или бјежи из игре. Не смијеш да будеш надпросјечан, јер тако вријеђаш средњаке, вријеђаш полувелтер екипу и наносиш јој бол својом надареношћу. Не смијеш да показујеш слабости попут: сажаљења, бриге за слабије, не смијеш да се не смијеш туђој несрећи; мораш да причаш грубе шале, да се простачки и гласно смијеш; мораш да ципелариш онога на поду Скупштине, кад падне. Не смијеш да му даш да се достојанствено повуче, него га мораш отјерати у затвор или му загорчати живот на неки начин. Мораш да будеш – Средњак.

Факат други – Политичари, обично, за своје сараднике узимају неспособније од себе. Узимају ласкавце, прилагодљиве и, врло често, полуспособне. Способне таман толико да заварају, да им газде помисле да нешто знају: о маркетингу, о привреди, о култури, о кукурузу, о бизнису; и тако себи копају рупу, јер се окружују млакоњама и безмудим персонама, које се, врло брзо, окрену против свог Шефа (како обично зову свог надређеног - Министра, Председника владе или државе), чим им нека друга политичка опција понуди паре, некретнине или и једно и друго. Пропаст је неизбјежна, јер и ако се не окрену, ако не издају, вуку својим незнањем и ноншалантним понашањем и себе и свог Шефа и своју Партију  - у пропаст.

Факат трећи – Народ је сила, али без мозга. Бог воли људе и кад гријеше и зато помаже, даје свима времена да се поправе, да се окрену добру и покају, али понекад дадне и горак лијек, дадне болест, дадне беспарицу, узме Косово и слично. Политичари умисле да могу све, па постану бахати, успавају се на власти, почну да се богате без милости, без пардона; али, вјеровали они у Бога или не, Духовни закони раде и све се једном открије. Све ће се једном сломити на данашњим или на будућим покољењима; родитељи једу кисело грожђе а дјеци трну зуби. Ако ме ишта тјера од алкохола и сличних порока које сам у младости упражњавао, ова народна умотоворина то најдјелотворније чини. Тако и ови наши мученици, политичари, ако мисле да могу како хоће и докле хоће, грдно су се преварили. Ђаво не оре и не копа, он куцка на сваки прозор, па ко отвори; сједи испод пенџера и пјева: Отвор прозор, цурице малена, уморан сам, идем са терена. Ако једном отвориш, јадна ти мајка. А већина наших политичких вођа држи прозор широм отворен и дању и ноћу. Отворен за комбинације.

Факат четврти – Све се врти око пара. Нешто мало око власти, око осјећаја моћи (они који су је једном осјетили, тешко кризирају кад је нема или кад помисле да ће да остану без ње), али углавном је све у новцу. Значи, нема ту никакве стратегије, никаквог плана, никаквог дубоког патриотизма (има оног заснованог на повријеђеном егу, у смислу, шта ће мени ови или они да говоре), нема ничега осим интересних група које се организују у сврху стварања профита на нелегалан или полулегалан начин. Као што рекох, патриотизам се јавља као посљедица повријеђене сујете, као борба за право на крађу, као одбрана свог територија на коме владам у мажњавам лову; али и патриотизам зна да ишчили кад Англосаксонци дођу и кажу – или узми паре и уради као што ти ми кажемо или – метак. Симпл. То вам је, народе, тако. Политичари, заиста, имају велики, крупан разлог да се свађају, подваљују, пјевају са сељацима, љубе крезубе бабе на предизборним скуповима, глуме да разумију биједу и сиромаштво народно, а тај разлог је – огроман новац. Ту се, дјецо моја, врти огроман новац. И зато, не мијешајте се у ту игру ако нисте спремни на све. Национална стратегија не постоји, али још увијек већина Срба мисли исто о крупним политичким питањима и историјским контроверзама, тако да ту, међу партијашима, нема неких већих разлика. Питање је само чији ће људи имати право да сједе у надзорним одборима и да деру Државу и буџет. Остало је голо позориште и фрик-шоу.

Факат пети – Љубав. Значи, без обзира што ти је брат друге партије, што се не слажеш с њим ко би требао да влада у наредне двије или четири године, што се на Слави или рођендану редовно посвађате на крв и нож кад год се дохватите политике, што се неприлично вријеђате помињући један другом исту мајку, истог оца, ђеда и бабу, он је, ипак, твој брат. Сваки човјек је наш брат. Рођени или даљи рођак, није толико битно, на крају баладе. Јесте он из друге партије, народа или села, али није камен, но чоек (а и камену смо нешто у роду, као и међеду). Људи смо. Родила нас је иста мајка, исти смо род. Морамо да се волимо и да, кад год можемо, помислимо како је оном другом, да се ставимо у његову кожу, да размислимо зашто он тако мисли и размишља, откуд њему такав и такав став, како ли је њему кад ноћу легне па се окреће; је ли му исто као и мени, да ли се и он боји, да ли му је жао што се свађамо, што нема мира међу народима; има ли и он дјецу и боји ли се и он за њихову будућност. Морамо тако и да мислимо и о нашим комшијама из другог Ентитета – зашто тако мисле као што мисле; да се, бар на трен, ставимо у њихову позицију, да схватимо шта су њихови мотиви да мисле на тај начин и шта њих тјера против нас, против нашег мишљења и става. На крају, увијек треба поштовати непријатеља. Увијек треба вољети човјека преко пута себе, гледао га ти преко гласачког листића, преко нишана или у очи. Брат ти је.

Праштајте...

ОФРЕКОРД

Желио да бих да се ово схвати као цивилизацијски а не комерцијални чин. Као препорука а не реклама једне књиге, књиге без које ћемо сви ми, Србљи, тешко схватити у које смо се мреже уплели. То је књига Дух самопорицања, Мила Ломпара. Узми и читај, то ти је литература за овај мјесец. Не играј се главом да је не прочиташ, дијете из Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.