Међеђа услуга Сребрног међеда

Награђени су филм и глумац. Филм пластичним кипићем, Данис Тановић славом, а Назиф Мујић путовањем и хонораром од 500 евра за десет дана снимања. И његова жена исто тако. Награђени су и популарношћу, да не заборавим. Од свега тога, само им је то два пута по 500 евра заиста требало. Остало баш и не. И да, Назиф је, уз интервенцију јавности и градоначелника Тузле, добио посао. Посао аниматора културних догађаја. Тај посао је изгубио, напустио, није јасно. Онда је почео радити у градској чистоћи. Посао поштен, прља руке, али оставља човјеку образ чистим. Недовољно да се издржава многобројна фамилија, али више од ничега. Добитник сребреног медвједа, Назиф Мујић, на том се послу повриједио, како каже, и изгубио га. Онда је, искористивши могућност одласка у Њемачку, отишао тамо и затражио азил. Није га добио, наравно, јер га нико "политички" не гони, не пријети му преко интернета и телефона (некима јесу, оп. а). Отишао је тамо јер више није могао "брати" жељезо. Нису му дали они који нису били на Берлинском фестивалу. Нису вјеровали да нема пара да прехрани себе, жену и дјецу, јер, пошто је славан - подразумијева се и богат, јер то, мисле многи, иде скупа. Данис Тановић, режисер филма, и прије је био богат па је, тражећи још мало славе, још славе и добио. Мада, и његовом претходном филму, "Ничија земља", "Оскар" је удијељен а не додијељен, јер је филм "Амели" био 53 пута бољи. То доказују 53 награде које је добио кад га је "промашио" заслужени а недобијени "Оскар". Како било да било, сад је Назиф љут на режисера Даниса, на Берлин, на Босну и Херцеговину, на цијели свијет. Вели да су га покрали. И јесу. Украли су му душу. И праведно би било да му је врате, како знају и умију.

Цијена душе босанске

Душа је дуго времена била роба која се продавала по фестивалима у иностранству. Јасмила Жбанић је душевне боли Босне продала више пута својим филмовима. Лоши филмови са јасном поруком и причом о босанској патњи (при том патњи искључиво једног народа) продаваној на килограме. И данас ти филмови круже по Бриселу и продају душевну бол, за милостињу, донације, лијепу ријеч; бриселској жабокречини састављеној од често чудних људи заробљених у властита ограничења, људи који би се тешко могли уклопити у неку привредну дјелатност или у администрације земаља које су их послале тамо. Један од бољих примјера је Свен Алкалај, бх. функционер који је обичавао пијан газити људе и тријезан причати глупости какве сеоска будала испред локалне пиљаре без осам пива не би изговорио. Низ Норвежана, Швеђана, Нијемаца, Американаца, глумаца, новинара, пјевача, свирача, свих којима је продаван "дух Сарајева", направили су велико зло. Купујући "дух Босне" и "дух Сарајева", узели су душу и Босни и Сарајеву. Данису Тановићу није толико важно шта мисли о себи, тако ми се чини. Важно му је шта други мисле и колико се кипића по свијету покупи. О Јасмили Жбанић да не говоримо, страхота коју је учинила умјетности своје земље, непоправљива је. Није само она крива, крива је и та умјетничка јавност која је закључила да је умјетност неважна и кад се ради о умјетничком фестивалу. О Анђелини Џоли да и не говорим, могу се само упитати има ли то чудо од жене уопште душу.

Парада зависности

Нисам нешто посебно паметан, али некако ми ствари улазе у шири контекст. Зависност од славе је луксуз који Данис Тановић и Јасмила Жбанић могу себи дозволити. Као што богати наркомани могу себи дозволити кокаин са којим се живи нешто дуже него са хероином који брзо убије. Назиф Мујић не може себи дозволити статус најбољег глумца или другог најбољег глумца фестивала. Не може осамдесетогодишња бакица себи дозволити увријеђеност ако је одбије стероидима накљукан двадесетогодишњи младац који је у животу више провео у теретани него у школи. Не могу ја да станем пред вратило са гимнастичарем - Кинезићем тешким 45 килограма и наљутим се јер је неко рекао да сам трунтави међед и да је мали жути косооки десет пута бољи гимнастичар него ја. Истина, могао бих за жири поставити моју матер, моје тетке (старог не, он је преобјективан, а и нешто сам му смијешан), моју пријатељицу Низаму и још пар људи. Они би се заклели да сам ја пуно бољи гимнастичар од тог журавог Кинешчета. Дали би ми награду "златни орангутан" док бих на карикама изводио вјежбе и испуштао чудне звукове (пуф, пуф, пант, пант...) и док би ми старе тетиве пуцкетале а кости шкрипале. Кад бих срушио вратило и пола фискултурне сале са својих 110 кила, мој жири би изјавио да се ради о бруталној агресији несрећног Кинешчета које не би имало ријечи да се одбрани од чопора језикара које би му псовале све по списку.

Историја глупих, тупих и крвавих

Овако непаметан, нађем ја и политички контекст у режији Енглеске, Њемачке и још којекога. "Врли нови свијет" је у Данису Тановићу препознао "нову", "младу" снагу која ће повести Босну у свијетлу европску будућност колективног "беута" (турц.) у којем бисмо блејали под заставом са трокутићем и звјездицама и учили европску историју у којој је Гаврило Принцип терориста а ми криви, глупи, тупи и крвави до врата, самим тим позвани да ћутимо, трпимо и финансирамо главни град у коме ће нам одређивати ко је добар а ко не, при том вјерно служећи "врлом новом свијету". Данис је згодан, симпатичан, симетричан, млад човјек. Да га снаха представи матери, да тетке и старе нане гласају за њега. И још је добио "Оскара". Ко не би гласао за њега? Па, народ који би гласао за њега вјерује да је Данис најбољи режисер на свијету. Има и оних који не мисле тако, као ја, иако ми је Данис симпатичан. Симпатичан ми је и лабрадор, али му не бих дозволио да ми чува кућу. Моја Ванда има 14 година, још увијек ми чува кућу. Чува је добро, али да је човјек, имала би стотињак година. Малко шепа. Храмље, мислим. Каква операција или терапија не би пуно помогли. Ветеринар каже да су то већ позне године за једног пса њене расе. За неко вријеме, опрости ми Боже, мораћу је успавати. Или пустити да се пати, не дао Бог. Окрутан је живот, и псећи и људски. Ваљда ће ме чекати тамо гдје иде. Белгијски овчари су привржени пси, не мијењају господара. Чекаће ме тамо, као што ме чека сваки пут кад одем. И обрадоваће се, као што се увијек обрадује кад се вратим. Ух... Враћам се одмах, само да нешто обавим.

Плачиприча

Помаже некад кад се човјек исплаче. Неки други човјек, не ја, чисто да не помислите како оволики човјек плаче. Како било да било, моју Ванду не могу пријавити на "агилити" такмичење, као ни себе за турнир у гимнастици. Било би то неумјесно, чак безобразно. Безобразно је филм којем је удијељен сребрени медвјед кандидовати за "Оскара". На крилима милостиње се не иде далеко. А људи су болећиви и меки, дају паре кад им ишћу. А о томе како дају награде кад их то ништа не кошта, да и не говоримо. Ја бих подијелио тих награда на стотине, да развеселим пријатеље пјеснике. Али, велико је питање колико бих их тиме усрећио. Вјероватно нимало. Ја сам, послије прве објављене књиге и књижевне награде (послао на конкурс анонимно, подло, мучки, није жири знао колики сам Србин и Херцеговац), осјетио страх. Осјетио сам страх од незаслуженог награђивања. Срећом, двије су ми књиге биле у конкуренцији. Једна је награђена, рекли су да је друга боља - али није била збирка прича већ роман (Систа, Фиеста, Оргазмо, Рипозо), па сам пољуљао сумњу у себе самог. Искрено, ни сад у себе не вјерујем пуно, што ме радује. А страх који ме је обузео од тог награђивања, углавном се сводио на неколико слика. Једна од слика је била како ја, заборавивши да у животу треба радити конкретне ствари за себе и друге, да би се живјело. Јер, само од писања књига, живи се лоше. У једној од слика видио бих себе како разваљених ципела ходам по блатњавом мостарском сокаку, како сам рашчупан, прљав и необријан, како пролазим крај тета у крзну и једна каже "Ах, моја Манде, види овог Рајковог малог, шта од њега би... Отац и мајка му господа људи, а види њега... Ех, тц, тц, тц... Што ти је живот, моја ти...". Ја им у пролазу вичем "Мрш бабе једне, набијем вас на...". А дјеца, запрљана и мусава махалска дјеца са слинама испод носа, трче за мном и вичу "Писац, писац, хахахаха...". Страшно. Није смијешно. У свима нама чучи мали Назиф и чека да му неко каже да је врхунски глумац, писац, пјесник, политичар, или шта већ не и да је свијет неправедан према њему и да му пуно дугује. Да му дугује све, и још мало повише тога. Има у свима нама Тановића, Жбанићки, уцвијељене Босне, склоности ка азилу и пензији преко реда и мимо разума.

Међеђи сусрети свјетова

Мој медвјеђи свијет стокилаша и свијет кинеског гимнастичара од педесетак кила не смију се срести, за моје добро. Јесте да смо оба људи, јесте да смо оба гимнастичари (ја бивши и лош, он садашњи и добар), али то никако није разлог да се сретнемо. Његов свијет ће, на карикама, вратилу или разбоју, жестоко погазити мој, јер сам спор, тром, стар и уморан. Свијет Даниса Тановића и скупљача жељеза, Назифа Мујића, није се требао прожети. Ту је Назиф повријеђен, увријеђен и свако му је крив. И јесте. Свијет Саудијске Арабије и Запада није се требао сусрести. Јесте, неко је зарадио много пара на нафти, неко је почео владати свијетом уз помоћ те нафте, али цијели свијет сада трпи због тога и мора се носити са тероризмом и таласом избјеглица. Материјалну корист је извукла тек неколицина најбезобзирнијих и најнеосјетљивијих на туђе патње. Свијет Украјине и Европске уније, баш као и свијет Србије и NATO-а, не би смјели да иду заједно. Српски војник не држи руке на дупету у строју, не иде у Сомалију, има и кући шта да брани. Свијет Турске никад није требао ући на Балкан, не би било оволике и онолике крви да су се држали своје Азије. Не би им Кемал Ататурк укинуо ни традицију ни писмо, данас би били лидер Истока а не несрећна земља са неколико грађанских ратова унутар себе. Можда нисам у праву. Можда је Назиф имао право кад је дао свом најмлађем сину име Данис, у нади да ће бити други Данис Тановић. Није знао да је, и поред све тегобе у којој је живио, његов свијет пуно људскији од свијета једног Режисера који продаје бол по филмским фестивалима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.