Медијски четници покајници

Медија у којему сталне рубрике имају ко-је-ко ослободиоци медијског простора. Неки имају сталне, а неки повремене рубрике. Ономад се отамо јављао и Слободан Васковић, некадашњи први сарадник Магазина "60 минута" и растајао се са Жељком Копањом и не слутећи да ће се ускоро болно растати и са власником магазина за који је радио. Aли то је живот. И није ми нимало битно што су се дојучерашњи савезници растали, него ме занима покушај одбране новинара са вишедеценијским стажем који је тај стаж стекао у неколико најразличитијих медија. И није ми битно ни то што неко има потребу да брани Васковића од непостојећих напада и непостојеће медијске хајке на тог новинара, него мјерила вриједности која се узимају као принцип одбране.

Рехабилитација "четника-покајника"

Истине ради, треба на почетку напоменути да су можда најтеже ријечи на растанку са ФТВ-ом дошле управо са ФТВ-а, али то се некако заборавља, као и да није власник "Aваза" отјерао Душку Јуришић са ФТВ-а него руководство тог медија. Дакле, шта би значило рехабилитовати "четника-покајника"? Исто што и дозволити легитиман медијски третман покајници Хашког трибунала Биљани Плавшић. Aли то није добра аналогија, јер Васковић се покајао на правом мјесту, на ФТВ-у, блатећи Додика, а Плавшићка у Хагу дистанцирајући се од Караџића. "Глас Српске" је објавио на насловној страници слику Биљане Плавшић након доласка из Хага и тиме стекао кредибилитет листа "четника од пера", а Васковић је нападао истинску Караџићеву опозицију и тиме стекао кредибилитет "покајника". Е шта је овдје истински принцип и логички резон тешко је претпоставити. "Маса слуга" је, како тврди сарајевски домољубац и герилац, данас ангажована у медијима, али не на свим него само на неким. A ти неки медији су: "Дневни аваз", "Глас Српске", РТРС, Поскок и SAFF. Хм, дакле људи окупљени око ових медија су зликовци или терористи, или хушкачи, или ... има тога још. И ових неколико набројаних квалификација су довољне. Па како онда назвати правим именом све оне медије који уништавају сваку људскост неистомишљеницима од којих ево један управо анализирамо? Да их можда не треба назвати "једина слободна територија"? Као што то за себе чини Online журнал - с правом! То су слободне територије ослобођене сваке одговорности према свима који су изван тима.

Ко су конформисти

Можда није лоше споменути и конформисте са почетка текста. Нису ли то сви они који су напуштали медије и пристајали на пререгрутацију како се мијењала или дневна политика или власник медија или, још прије, како су се мијењали услови хонорирања медијског ангажмана? И не треба превидјети, нису ли конформисти управо они који одлучују бити критичари мањина или оних који нису блиски дневној политици? Па је тако данас много лакше критиковати SAFF него социјалдемократе. Поскок него добро котирајуће сарајевске Хрвате. "Aваз" него устоличене (дојучерашње сафовце) антинационалисте. "Глас" него данашње сљедбенике ратне идеологије СДС-а. Данашњи РТРС него ратни РТРС и његове извјештаче. "Дневни аваз", него дневне новине у служби ситних чаршијских интереса. Или, рецимо, Биљану Кнежевић која је водила предизборне дебате током 2010. године, емитоване на РТРС и БХТ. Баш једна радикална водитељица је та Кнежевићева, па је ни мање ни више њено модерирање подржао Тхе Натионал Ендоњмент фор Демоцрацџ. Но добро, можда ни Aмериканци нису у свим ситуацијама Aмериканци него мијењају принципе од прилике до прилике. Хм, дођосмо и до "софт фашиста" из сва три народа. Иначе за герилце је ријеч "фашиста" једнако фреквентна као "добар дан". Грешка, фреквентнија је, јер је "добар дан" у Сарајевској котлини готово истребљен израз. A "бити фашиста" би се односило на све оне који не дијеле исту идеологију као заговарачи ма-ни-близу.софт-грађанској-идеји. Грађански концепт подразумијева поштовање свих права подједнако без наметања права која су "вреднија" од права која слободним избором желе осигурати грађани ове земље. Даље, фашиста није онај који штити националне интересе него онај који заговара идеје ауторитаризма, расизма, милитаризма, антилиберализма.... Лако је провјерити гдје налазимо ове одлике, да ли међу онима којима се оне даноноћно приписују или можда негдје другдје. Па тако ауторитарна свијест влада у партијима које деценијама имају једног и неприкосновеног лидера, пардон шефа. Национализам се огледа у сталном националистичком проналажењу националиста. При томе они који то чине превиђају да тиме упорно величају саме себе, своју национално-грађанско-политичку опцију и на најбруталнији начин дискриминишу све који нису као они. Расизма има, недавно смо видјели, и на Сарајевском универзитету. Милитаризам извире из скоро сваког слободарског текста или видео прилога гдје се "обрачунава до краја, пуца али и иде даље, рововски разрачунава, бацају бомбе... ", па све до отворених политичких пријетњи до "коначног обрачуна са националистима". О идеји либерализма да и не говоримо. Либерализам управо заговара разноликост са којом милитантни антифашисти желе да се обрачунају. Либерализам подразумијева како за Васковића, да има своја политичка опредјељења, тако и за све друге који не мисле као Васковић и његови браниоци. Па тако када се брани "најрадикалнији критичар режима Милорада Додика" којем је откривена "мрља на ратној прошлости (у виду склоности возању неконвенционалним превозним средствима и комбиновања новинарства са пропагандом и блажим облицима тортуре)", онда је критериј одбране либерални став да на овом свијету има мјеста за све. И управо док аутор ове запањујуће тврдње вели да је Васковић током рата имао склоност ка "неконвенционалним возилима", он оспорава другима исто толико неконвенционалног простора за слободно изражавање кроз ријеч, слику, пјесму, перо... Идеја о оправданости комбиновања новинарства са пропагандом је равна тврдњи да је либерализам пожељан ако је комбинован са фашизмом.

Дискредитација и тортура

Све у свему, бранити Васковићев "ратни несташлук" истовремено дискредитујући све оне који се нађу на путу таквим бранитељима равно је одбрани свих оних који су одговорни за мало, мало више, највише ратне тортуре. Јер, ево видјели смо да тортуре може бити и мало и мало више, зависи само када и коме треба. Па је тако од тортуре у Сребреници и Васковићевог мало извјештавања о томе, мало возања неконвенционалним возилима и мало препадања недужног човјека, много гора Мирјана Кусмук и Сања Влаисављевић, јер оне нису "четници покајници". Ко зна, ако се још понеко покаје данас овдје или у Хагу добиће свој простор на Online журналу и у "критичким слободним медијима" те ће можда коначно постати прави човјек и равноправни грађанин ове земље. До тада то вриједи само за герилце и покајнике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.