Медији слободно славе свој празник
Слобода медија није и не смије бити само пука фраза. За њу се наши новинари годинама боре. Славе јој и празник. Доказују сваким даном све више колико вјерују у њу. Нема лобирања, цензура, скраћивања информација, нема политикантства и непотизма у нашим медијима. Ни говора! Нема ни вријеђања. Зашто би нетко тко уважава слободу медија и све медијске кодексе називао једног премијера: булдожером, гробаром и дивљаком барем десетак пута у једном ТВ прилогу? Нема разлога, јер слобода медија омогућава новинарима да слободно говоре о свим темама и свим особама, посебно оним из јавног и политичког живота који морају бити спремни на јавну критику. Тако да ако се ипак некоме омакне да каже о премијеру нешто увредљиво, то је онако из милоште, више као стилска фигура.
У школама новинарства младе новинаре уче свакоме реду. Уче их да већ у свом првом тексту не пишу псовке и увреде, да се не изругују онима о којима пишу. Уколико одлуче да раде на телевизији уче их да говоре љубазно, артикулирано, аргументирано и са мјером. Уче их што значи водити и уређивати ТВ дневник. Знају они, па та знања и преносе генерацијама, да је дневник информативна емисија и да нема потребе да слушамо утиске дежурне уреднице о темама дана, да не треба да искаљује своју агресивност на гостима у студију, као и да треба да позове обје стране у неком спору да о њему разговарају. Посебна се пажња скреће младим новинарима да је јавни сервис, сервис за све грађане ове земље и да информација треба бити пласирана управо тако: за све грађане.
Баш с тим у вези, неки дан готово па инцидентан прилог на једном јавном сервису. Овај јавни сервис је био у служби интереса свих грађана. Први пут је један “оптужени” имао прилику да јавно говори. Истина не на медију са којега стижу оптужбе. У емисији “Црта” на БХТВ гостовао је судац Бранко Перић. То је онај човјек против којега је, како смо чули, Предсједница Суда подигла оптужбу због његовог јавног ангажмана. То је онај исти човјек којега систематски преко годину дана сотонизирају на јавном сервису Федерације и чије реакције у ентитету у којем живи објави само “Дневни аваз”. Оне друге слободарске новине и не помишљају, јер он је убачен у Федерацију да је руши и то преко правосуђа. Једино му “Aваз”, о којему антинационалисти пишу да је националистичка новина, даје простор да се огласи и да се чује његова истина о свему за што га оптужују. Чудан неки национализам, а још чуднији антинационализам.
Тако судац Перић говори о неким принципијелним стварима. Каже он како се у судске процесе не би требало мијешати и новинарски слободно доносити пресуде прије него их суд изрекне. Сигурна сам да то уче новинари у својим школама, али када сам то чула из уста овог суца, учинило ми се да говори о неким сасвим другим правилима од оних која вриједе у извјесном новинарском кругу у Сарајеву. У томе кругу новинарске пресуде су питање престижа. Мијешање у рад правосуђа испадне као неки рутински новинарски посао. Можда се ти новинари због тога и смију предсједнику Србије који каже да се тамо нитко не мијеша нити смије мијешати у рад правосуђа. Можда је то о чему Тадић говори нека нова, сасвим европска политика која још није ни близу БиХ? A можда је и нека старинска у којој сватко ради свој посао и не мијеша се у туђе. Можда тамо негдје другдје уче новинаре да постепено савладавају новинарске технике, а не да још из школских клупа почну уређивати информативно-политичке емисије према сугестијама гуруа који не уважавају нити ријеч нити ред, а још мање писана правила електронских медија.
Има још електронских медија осим телевизије које грађани све више упражњавају. Благо ли се њима и њиховим новинарима. Они не морају полагати рачун ама баш никому, јер надлежне цензорско регулацијске куће нису надлежне за њих. Па тако прије два-три дана читам на много хваљеном интернетском издању једног магазина: “Критичарске пичке или кад и крвних зрнаца зафали... Што се прије свега односи на оцвалу госпођицу Црвенкапицу, чији коментари виђеног умјетничког дјела одражавају главни разлог њеног усједјеличког статуса – јебала би се а да јој не уђе… само што им је понашање на сцени било ни за курац (???).” (Журнал Online Магазин) Све ово поводом инцидента који се недавно збио испред зграде Владе Федерације БиХ. Aутор је много хваљен, ваљда новинар слободарских сарајевских медија. Читам и питање које сам недавно добила од још увијек студента новинарства: “Такође, занима ме и како коментаришете недавну забрану коју је Миле Додик упутио ентитетским службеницима, а коју можете видјети на овом линку…” У овом примјеру је Миле премијер једног ентитета, а аутор питања студент. Када заврши студиј очекивати је да Миле постане булдожер, по узору на старије колеге. Можда је то она медијска слобода којој се клањају либерални новинари Котлине? Можда је то управо идеал којему теже генерације млађих новинара који једни друге хвале због слободе израза и што “смију у лице рећи што други не смију”? A можда је ипак боље не рећи баш све у баш сваком тренутку и размишљати о посљедицама које изговорена или написана ријеч има. Управо зато што слобода понајвише ограничава одговорна човјека.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
