Матерњи језик нам (ни)је О. К.

Баш као што се и људи крећу из мјеста у мјесто, тако се и ријечи крећу из језика у језик. Зато ниједан језик на свијету, а има их близу седам хиљада, није сасвим чист; сваки има ријечи из других језика. Те пошасти није поштеђен ни наш, српски језик. Као трн у пету, у њега се смјестио велики број туђица: латинских, италијанских, француских, њемачких, шпанских, грчких, руских, турских, мађарских...

(Чим сам устао, умио сам се сапуном, обукао панталоне, затим обуо чарапе, а онда и ципеле. На леђа огрнем џемпер, ставим пасуљ на шпорет, добро га промијешам кашиком, а онда попијем и ракију, и, с уздахом се сјетим јучерашњих ћевапа са роштиља...). Све ријечи у италику су из туђих језика. Ко зна када су се оне уселиле у наш језик, и ми више нисмо у стању без њих водити разговор.

Потурице у српском језику

Наш језик је највише “испрљан” турцизмима. Доласком Турака на ове просторе дошле су и њихове ријечи. “Потурене” су нам, на “културан” начин. Према подацима бх. лингвисте Абдулаха Шкаљића, који се бавио овом проблематиком, Турци су иза себе оставили 8.742 ријечи, које је највише ширила турска војска и администрација.

Ипак, мора се нагласити да турцизми нису силом, нити неким планским системом наметани. Колико су се те ријечи удомаћиле у нашем језику јасно се види и из чињенице да се неке могу срести и код наших писаца и научних радника. ( Ј. Ј. Змаја, В. Илића, Александра Белића, Андрића, Селимовића, Ћопића и других).

За неке имамо своје одговарајуће ријечи, праву замјену, али за неке немамо. Нпр. бакар, чекић, катран, кундак, памук, дуван, џеп, чизма, сапун, ракија…

Англизација

То је - што је. Биће тешко, или боље рећи немогуће ослободити се ових ријечи, јер су се исувише давно удомаћиле у нашем језику. Међутим, оно што је најгоре - ту није крај. Одласком Турака са ових простора, с прљањем језика није се стало; он се и даље труни туђицама. Турака нема - “белаја” са језиком има. Језик нам се топи и прелази у нешто још недефинисано; у некакву чудну мјешавину више језика гдје господаре, највише, англицизми.

Поред турцизама које смо “морали” прихватити, пристајемо и на друго “зло”, тзв. англицизме. Велики број је већ одавно у употреби (викенд, кеш, клуб, комбајн, компјутер, паркинг, снајпериста, спорт, тенк, трактор, филм, хит, џемпер, шоу...).

До велике англизације дошло је промјеном политичког уређења Европе, посебно у међународним политичким односима, трговини, стручној терминологији, поп-култури... Са глобализацијом енглески језик је постао језик глобалних медија комуникације. Истини за вољу, англицизми се срећу и у другим језицима, али нигдје тако често као у нашем. Можда и због тога што немамо довољно својих ријечи којима бисмо могли означити неке појмове, посебно оне који пристижу свакодневно. Међутим, ваља рећи да се то доста и злоупотребљава.

Закукуљи, замумуљи

Често се зна догодити да, слушајући какве званичне изјаве неких говорника, најчешће политичара, нисмо кадри у потпуности схватити шта се тим садржајем хтјело рећи. Треба вјеровати да то понекад не знају ни они сами. Разлог: много је страних ријечи у говору. Говорник је узео себи за право да пуно прича - а ништа не каже. Народски речено “Закукуљи, замумуљи па владај”. Чест мотив да се служи страним ријечима је да појединац мисли како ће на тај начин добити на важности. То је потреба да се уклони стварно осјећање мале вриједности или још једноставније - то су комплекси духом малих људи. Ево једног, од многобројних примјера за то: “Између индивидуе и нације не егзистира адекватна конзистенција, комуникација и толеранција па су евидентни шовинизам, дискриминација, милитаризам и нетолеранција. Зато је императив даље егзистенције и просперитета на еволуцији генералних позиција...”

Додамо ли оваквом примјеру и ријечи: еквиваленција, експресивност, едукација, силабус, он лајн, курикулум, евалуација, акредитација, лок-даун, сертификат, акредитација… онда је и више него јасно да је ово “школски” показатељ ружења српског језика. Без потребе прихватамо туђе ријечи и стране изразе; веома често и без потребе. Оно што је најпогубније за наш језик те стране ријечи, преко појединаца, “дрско” улазе у све поре друштва, тамо и гдје “има” и гдје нема разлога. Тако се увукао и у обданишта, школе, факултете, медије - тамо гдје ће нанијети највише зла.

Језичка економичност

Употреба страних ријечи је неоправдана, ако се страна ријеч може лако превести нашом, али је оправдана ако пружа могућност употребе краћег изражавања. Нпр. за најпродаванију књигу која је стекла велику популарност ми немамо одговарајућу ријеч и принуђени смо да користимо туђу - бестселер. Поред бестселера ту је и банџиџампинг, коју је тешко превести на наш језик. Брже је, и лакше, рећи “не волим банџиџампинг”, него: “не волим скакати са велике висине завезан ужетом за ногу”, итд.

Дакле, морамо признати једно: скоро па да и нема рјешења за неке ријечи које већ користимо. Било би помало и смијешно измишљати одговарајуће ријечи за лаптоп, сајт, монитор, интернет, роминг... Све ово говори да је, често, економичније преузети нечију (туђу) ријеч, него тражити (и не наћи) своју.

Дакле, српски језик, као и неки други језици, трпио је, и трпи, утицаје других језика. Некад турског, данас енглеског. Рецимо још и то да се у посљедње вријеме примјећује и велико присуство кроатизама, да ли због географске близине Хрватске или због помодарства, тешко је рећи, али је сигурно да је без потребе. Тако се често може чути зарез умјесто запета, надомјестити умјесто надокнадити, спочитавати умјесто пребацивати, дојмити умјесто оставити утисак, изнимно умјесто изузетно, учинковити умјесто дјелотворно, упосленици умјесто запослени…

Како то спријечити

Како спријечити упад туђица у наш језик? Веома тешко, или, боље рећи, овим начином, равнодушношћу - никако. А вријеме је да се нешто, покуша.

Језик нам је постао разграђено двориште у које може ући свако и оставити “свашта”. Растачу га и прљају, труне и инфицирају, даве и черече. Матерњи нам полако копни, нестаје; преображава се (не својом вољом, већ нашом небригом) у маћехински. Сви смо сагласни у томе, а нико ништа не предузима. Узалудан је гњев оних који га воле и који би то радо спријечили, али су немоћни. Они који могу - ћуте и окрећу главу од пропасти нашег заједничког добра за које су се, некад, и свеци борили.

Није ли то, можда, својеврсни културни геноцид, за који неће нико одговарати па ни постидјети се?! Сијечемо најдебљу грану (на којој смо се одржали), да се огријемо (и изгоримо) на ватри сопствене несреће у којој смо и жртве и саучесници.

Шта би на све ово рекао хроми Вук, мудри Доситеј, боголики Стефан Немања, борци чијом заслугом имамо свој језик.

Можда бисмо понешто могли научити и од Хрвата, који, у посљедње вријеме богате “свој” језик освјежавајући га новим, измишљеним ријечима. Те ријечи, барем за сад, изгледају прилично незграпне па чак и помало смијешне, али оне ће се, временом примити у народу и обогатити њихов језик. Ево неких од тих ријечи: тачскрин - додирник; лежећи полицајац - успорник; контејнер за смеће - смећњак; кружни ток - раскружје; стент - жилни потпорањ; реприза - поновак; кутлача - јушњача; рафтинг - рјечарење; возити бицикл - бициклати; брза храна - брзогриз; фритеза - пржило; лиценца - одобреница; слајд - клизница…

Немамо не добро осмишљену језичку политику, већ никакву. Неспремна нам је држава да донесе закон о језику, а то јој је обавеза, дужност. Тај закон би морао дати оквир за спровођење језичке политике. Нема држава никакву визију образовања у области националних дисциплина, а под број један, српског језика. Неопходно је да постоји орган који би се суочио са проблемом језика, односно његовим очувањем.

Штит народа

Како се то Андрић попео тако високо, а без англицизама и других - изама? Па Селимовић, Црњански, Ћопић… А Вук је негдје у народу чуо и записао “Три су ствари чим се народ брани: бистар језик бистра говорника, оштро перо мудра учењака и мач бритки челична јунака”.

Народ је, прво, у језику (ријечи) видио заштиту и спас, потом у перу (образовању), а тек на крају у мачу (“оружју”). Зна народ моћ ријечи.

Осакаћеном нашем језику требаће штака, да би стигао тамо гдје је већ једном био са хромим Вуком, који је штулајући на једној нози проносио му углед и славу Европом, на “ползу” рода свог.

Знам ја нас…

 Недељко Николин Кајиш, професор српског језика

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.