Машина за блаћење и слобода говора

Еко говори о границама новинарске информације, о игри фалсификовања чињеница и прикривања, уцјенама угледних личности из финансијских и политичких кругова, прикупљањем и "паковањем" пикантних информација о њима како би се оне присилиле да раде по диктату скривених центара моћи.

- Раније, ако предсједник није био политички пожељан догађало се да га убију. Касније, видјело се да се он може уништити износећи на видјело прислушкиване разговоре или пишући о томе с ким је био у кревету. Сва наша политика је на том нивоу. Наредба је: треба уништити, развластити, попљувати. А штампа је предводник тога - рекао је на промоцији свог романа Умберто Еко, говорећи о афери "Вотергејт" и љубавној вези Џона Кенедија и Мерилин Монро.

У новом роману он прецизно разоткрива све технике "машине за блаћење", чији је циљ да сакрију истинито, поткријепе лажно и обману читаоца.

Иако умногоме сличан нашој стварности, у којој је такође избрисана разлика између таблоида и "озбиљних" медија, разлике, ипак, постоје. Свака јавна или политичка личност која се нађе на путу остварења нечијих политичких или финансијских интереса код нас је прошла сличан третман. Али је сценарио у неким случајевима био другачији.

Док Умберто Еко говори о томе како су некада "непожељне" убијали, а данас их уништавају техникама медијског блаћења, код нас је медијско блаћење понекад само предигра физичкој елиминацији. Овај метод примијењен је у случају премијера Србије Зорана Ђинђића.

У прилог тези да су све случајности намјерне иде и чињеница да је управо ових дана на 13. годишњицу избора Ђинђићеве владе (25. јануара) у Италији промовисан роман "Нулти број".

Случај "Ђинђић" примјер је на ком су испробане све методе медијског блаћења и "мљевења" живог човјека у машини лажи, компромитације, у једној страшној медијској хајци.

Годинама прије убиства медији су писали како је био шверцер цигарета, криминалац, члан криминалних кланова и ових и оних, издајник и страни плаћеник, па чак и окултиста... Свашта су писали, али веома ријетко или никако да је био доктор филозофије, образован и пристојан дечко који је у политику ушао са визијом за коју је вјеровао да његову земљу може да поведе у будућност. На крају су му испалили метак у срце чиме се остварила латинска "Цоруптио оптима пессима ест" у преводу: "Упропастити најбоље значи урадити најгоре". И сат је почео да се враћа уназад.

Дискредитација и глорификација

Сјећам се како је мјесецима уочи петооктобарских промјена марширао поред кордона полиције и на том путу пратили су га и новинари. Наш директор, памтим, говорио је: "Идете сваку ноћ. То је будући српски премијер и нови министри". Слабо ко му је тада вјеровао.

Свој новинарски капитал сталних "шетача", касније, када је Зоран Ђинђић изабран за премијера, смо и "уновчили". Имали смо привилегију да смо могли да га позовемо кад год смо жељели и у свако доба у које смо морали и да нам се јави и одговори на свако питање. Ни много, ни мало, али новинарима довољно.

Посљедњи пут разговарали смо на Новогодишњем пријему у Влади Србије, два мјесеца прије убиства, у јануару 2003. године.

- Много сам посла имао до сада и нисам имао времена да се бавим Републиком Српском. Али сада сам мало растерећенији па ће бити другачије. Мислим да Србија треба да купи "Телеком Српске", Нафтну индустрију и да једну зграду Студентског дома Пенезић уступимо студентима из Републике Српске који ће моћи у њој живети бесплатно. Све то ћу већ да покренем у овој години - испричао нам је те ноћи.

Али у жељама га је смрт претекла. Једина она са куповином "Телекома Српске" посмртно му је испуњена. Да ли су за њу знали они који су то реализовали мање је важно. Важно је нешто друго, нешто што би могло да се зове "искупљење у читуљи".

Суштински дефект откривен је у примјени старе латинске мудрости: "О мртвима све најбоље", која је овдје ствар пристојности и лијепог васпитања. Моја мајка са истом се никада није сложила, а то неслагање формулисала је једноставном реченицом: "Пази ти мене док сам жива, а кад умрем није ме брига".

Реализација циљева, које је Ђинђић изнио у свом јасном експозеу без фраза и бајки, али и тих неколико идеја са посљедњег Новогодишњег пријема, заустављени су његовим убиством 12. марта 2003. године. Након што су му пуцали у срце, од најомраженијег постао је најомиљенији српски политичар. Са најмањим рејтингом популарности док је био жив, мртав је добио највећи рејтинг.

Пролазећи кроз сва блаћења, повријеђен и немоћан, Зоран Ђинђић као да је живио античку трагедију. Један његов сарадник из тог времена описује цијелу атмосферу овако: "Ужасна шах-мат позиција, где сваки корак даље води ка неумитном крају".

Истина је да у вријеме дискредитације Зорана Ђинђића није било друштвених мрежа, а ни активних страначких ботова на њима, па је барем био поштеђен те врсте линча, лажи, вријеђања...

ЗЈРМ

Ових дана један закон у Републици Српској - закон о јавном реду и миру изазвао је праву буру у јавности, уз оцјене да ограничава слободу на друштвеним мрежама, које закон третира као јавни простор. Предложени закон оцијењен је као закон против слободе говора и спречавања слободе говора на друштвеним мрежама које нема упориште у европском праву.

Да ли је предлагач водио рачуна о томе да одредбе закона усклади са европском праксом у овој области, а ако није због чега није, питање је на које се чека одговор. Према до сада изнесеним аргументима, исту проблематику на сличан начин третира законодавство Хрватске.

Али оно што је одавно и неопходно и потребно јесте изнаћи начин да се спријечи и санкционише језик мржње, клевета, оправдавање злочина, позивање на злочин, пријетње, злоупотреба идентитета... на друштвеним мрежама и у коментарима на порталима, а да се истовремено сачувају демократски принципи, право на друго и другачије мишљење, слобода јавне ријечи и говора.

Неопходност уређења у тој области код нас показала се посљедњи пут послије терористичког напада на редакцију "Шарли ебдо" у Паризу када су сарајевске портале преплавили коментари препуни језика мржње и оправдања тог злочина, па и позивања на злочин.

Неријетко у том "прљавом послу" користе се и украдени идентитети са чим имам и лично искуство које сликовито показује на који начин систем и држава штите или желе да заштите "жртву".

Редовно мјесецима, па и годинама, испод текстова једног сарајевског листа, појављује се моје име у коментарима читалаца, дакле украдени идентитет. Иако сам успјела да дођем до ИП адресе са које се увијек исти коментатор под мојим лажним идентитетом редовно оглашава и пријаву о томе са свим подацима доставила СИПА и МУП-у РС ништа се није догодило.

СИПА је била утолико професионалнија, јер је веома брзо доставила одговор да је предмет прослиједила МУП-у РС будући да нема овлашћења да по истом поступа. МУП РС је оћутао, као што вазда и ћути, да се ништа не таласа.

Један мој колега је због исте ствари - крађе идентитета и позива на кривично дјело, убиство српског члана Предсједништва БиХ, прије неколико мјесеци поднио кривичну пријаву против Н.Н. лица бањалучком Тужилаштву. Одговор до данас није добио.

Крајем 2013. године у Подгорици је одржан велики медијски скуп са којег је око 150 медијских стручњака, угледних новинара, професора, историчара, представника институција и новинарских асоцијација са западног Балкана и ЕУ упозорило да је атмосфера дивље транзиције на овим просторима укинула све етичке стандарде, како у друштву, тако и у медијима, те да слобода изражавања често прелази у слободу лажног оптуживања.

И на тој конференцији као посебан случај секуритизације у медијима истакнут је примјер спиновања и дискредитације Зорана Ђинђића.

Учесници конференције су поставили важно питање, да ли након свега тога, а посебно употребом нових технологија као што су социјалне мреже и наглом експанзијом коришћења медија и јавних гласила у личне, политичке и пословне сврхе, термин независни медиј на западном Балкану пријети да потпуно изгуби смисао? И да ли је истраживачко новинарство у опасности да га замијени клеветничко новинарство?

Закључено је и то да се у протеклих неколико година са појавом друштвених мрежа, посебно "Фејсбука", "Твитера", блогова, коментара на порталима, ситуација у јавном простору отела контроли, а право јавности добили су садржаји за које не постоји ни одговорност, ни санкције. Интернет није промијенио само новинарску форму, него и суштину постојања саме професије. Посебно јер се иза говора мржње, увреда и лажи на нету углавном крију анонимне личности чије жртве су стварне особе. Са овим закључком сложили су се најугледнији новинари региона, али и представници ЕУ.

Умберто Еко у свом новом роману није се бавио том интернет "машином за блаћење" у којој су наручиоци још скривенијих од оних који диригују компромитацијом у медијима, а неријетко им је мотив и лична освета због неостварења неке амбиције кроз давање одушка властитом примитивизму.

Да ли је демократија и слобода говора рецимо то када један врло активни твитераш медијима и новинарима за које сматра да се нису довољно укључили у полемику о новом ЗЈРМ запријети спаљивањем? Није, али ће већина заговорника слободе прећутати или се направити да је није прочитала. То су те досљедности и принципи на лајни.

Да ли је слобода говора то када ученици основних школа на "Фејсбуку" договарају колективне туче?

Да ли је слобода говора када анонимни лик на "Твитеру" пријети неком стварном новинару?

Иако постоје дијелови предложеног ЗЈРМ које треба кориговати, његов члан који се односи на порнографију више је него потребан, посебно због наглог пораста страначких порнографских блогера, а и све прљавијег рата страначких ботова у којем не мањка ни порнографије.

Колико су ботови (страначка војска анонимуса задужена за прљаве акције на нету) плаћени је тајна, али је рецимо недавно откривено да произвођачи и маркетиншке компаније у Србији за рекламирање одређеног производа плаћају 100 евра по нарученом твиту или статусу на "Фејсбуку".

Ово је доказ да друштвене мреже умију бити и исплативе и донијети зараду. Али све зависи од тога на који начин се употребљавају њихове могућности брзог преношења информације. Многи ће се сложити да би и свети Павле да је имао "Фејсбук" и "Твитер" на њима написао Посланицу Коринћанима.

У сваком случају, није проблем у употреби, него о злоупотреби и на који начин изнаћи механизме заштите људских права (сваког појединца) зарад развоја демократског друштва и заштите људских права (сваког конзумента). Одговор на то важно питање морали би у међусобном дијалогу да дају и струка и политика.

Јер одговорност за јавно изнесену ријеч, увреду, клевету, пријетњу, мора да постоји. Ако тога нема - демократију замјењује анархија. Ако је право на властито мишљење (без пријетњи и клевета) санкционисано законом - онда је то репресија.

Рјешење је, као и увијек, негдје на пола пута.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.