Марково језеро

"Послали су ти телеграм", рече замуцкујући. "Након твоје задње посјете, видио си, било му је кренуло набоље, тако то обично и буде, знаш и сам, ниси дијете..." С портирнице Милован довуче своју столицу, Марко слути, али не може да повјерује: "Какав то телеграм спомињеш, Миловане?"

Пут до оца

"Кад сам видио да те нема, покушао сам и телефоном."

"Какав телефон, одузели су нам га, сад разговарамо с поште у граду, и плаћамо, ко може..."

"Чекали смо два дана, а онда, знаш и сам, морало се... да ти наточим чашу воде?"

Марко нагло устаде и излети из болнице. Истом брзином Милован крену за њим, али он је већ с колима напустио болнички круг и Милован се празно загледа у жељезну болничку ограду.

Широка и висока улазна врата у гробље у у селу Блаце била су отворена. Марко крену средишњим, главним путем из којега се сваких неколико корака може ући у споредне гробљанске стазе и поново вратити на главну, по средини гробља. Узалудно залази у сваку од тих стазица, застаје, разгледа, његовом погледу није промакао ниједан гроб, ниједно име на крсту. Уплаши се да данас неће наћи што тражи, јер се ближи вече и он се заустави насред гробља, главом обореном на прса покуша да смири срце које је појачано било. Оно, то срце ће му показати пут до његовог оца, срце то једино и може. Срце ће му показати гдје му је отац, отац, а не очев гроб, пут до оца, а не до гроба очевог. Својим болним ударима, долазећи све до Марковог грла, окрену га срце једном углу при крају гробља. Угледа неколико гробова који му се учинише мањим од осталих, изнад њих крстови су још мањи, као да је то неко посебно, дјечије гробље, осамљено, одвојено некако и од живих и од мртвих. Он постаја изнад сваког гроба, чита имена на још свјежим малим крстовима састављеним од танких јелових дашчица: Љубан Опачић, избјеглица из Граба, Бјелица Тумара, избјеглица из К. Лесковца, Добрашин Дејовић, избјеглица из Срба...

Један гропчић при самој огради, и крстић над њим, учинише се Марку најмањим: Урош Јелић, избјеглица из Мирја. Марко се осврну около, мирно и усредсређено, као да му је сада најважније да овдје никога нема, да је сам у тренутку кад се обраћа свом оцу, пожели да су овдје отац и син сами један према другоме, чисти и мирни као смрт: "Дошао сам да те видим, ћаћа, а види ти мене..."

Сам је, сам на свијету Марко Јелић док својим дугим рукама грли очев гроб и рида. Бол га брзо исцрпи и он као дијете осјети потребу некоме да каже нешто о свом оцу, а не овако нијем да стоји пред овим нијемим крајем. Не праве се након укопа ручкови да би се људи најели, већ да се ожалошћенима пружи прилика да о оном који је заувијек отишао, проговоре коју ријеч, испричају о њему оно лијепо што памте, а прећуте све што само живи сматрају ружним. Можда је то и зато да онај бачени грумен земље не буде посљедње што мртвоме припада, на крају да буде ријеч као што је била на почетку. Јер смрт јесте крај за нас људе, колико год ми жељели да није, да има нешто иза и послије ње. Ускрснуо је само један!

Онемоћао, Марко једва дође до својих кола која је оставио испред улазних врата и полако управљајући воланом, чинило се да му се вид нагло помутио и ослабио, нађе се поново у болничком кругу. Милован га пригрли, однекуд донесе још једну столицу. Обојица сједоше, и завлада мук. Можда би ријеч кренула за неким покретом који би Марко учинио, али он је сједио прикован болом. Кад се дигао са столице и усправио, проговори: "Миловане, брате, мој отац је био висок, крупан човјек... у свему сам ја на њ... па, како је, брате мој, његов гроб онако мален? Јеси ли ти, Миловане, био на овдашњем гробљу?"

"И мртви, и одвојени"

"Како нећу бити, овдје је мени, у истој овој болници, умро рођени ујак, гроб му је у истом том куту којег су овдашње власти одредиле за избјеглице. Не знам зашто, можда да им се не заметне траг, много их је нестало заувијек, изгубили се као игле у пијеску. Теби се мало и учинило, нису ти гробови и крстови баш тако малени, оно јест, мањи су него иначе... видио си, брате, тачно, тачно, некако их је стисло и мртве... и мртви су сами и за се..."

"И мртви, и одвојени", једва изговори Марко. "Никад себи нећу опростити што сам га оставио у болници, он се томе опирао, није хтио у болницу, никако. Могао је бар умријети поред својих, као човјек."

"Немој тако, Марко, вјерујеш ли ти да наши људи умиру од туге... не знам како то да ти објасним, баш од туге, ја нисам вјеровао да се може свиснути, људи свисну."

"Знаш ли ти, Миловане, да у цијелом крају од мог ћаће није било бољег калемара. Никад он није доконио, ни у шуми, ни у кући. Дође, и из свог лигарског ранца вади и говори мени, дјечачићу: "Ово су мукиње, ово брекиње, а ово су оскоруше. Онај орах тамо према врелцу, њега сам засадио оног дана када си се ти родио, ви растете заједно, само, он те престиже, пожури Маркане." Знао је то мој отац, али и ја знам да је орах дуговјек. Он је биљна корњача, живи и до триста година. Орах је свједок наше историје, зато су прво сасјекли наш орах, а затим и нашу дјецу. Ми смо након сваког рата поново садили орах на истом мјесту. Он би споро досезао висину свог претка, а никад није доспијевао да се вине до двадесет метара увис, како то орах може, заустављао би га нови рат и стара мржња.

Орах, Миловане, с нама дијели нашу судбину.

Сад кад нас Олуја поћера, спремамо се наврат нанос, а он каже: "Кад би човјек ово дрвеће могао да покрене".

Оставили смо кућу, коње, краве, оставили све од чега се живи: овце, свиње, кокоши, али мој ћаћа је живио од шуме, њега је дрво хранило, дрво је његово, он му је знао душу, човјече, дрво и има душу испод коре".

"Никад се то не може исплакати, земљаче, тјеши га Милован. Ти, видим, ниси ни примио телеграм који су ти послали из болнице?"

Забога, човјече, ко зна куда је тај телеграм одлутао, ако одмах није бачен, из немара, из чистог немара, некоме је било лијено да га однесе и преда ономе на кога је насловљен... има ли то игдје на свијету... Једном, могао сам имати седам година, кренуо сам с ћаћом у шуму. Мати нам испекла крув, навадила сира, очистила младог лука и још којешта стрпала у ранац. Ходали смо, ходали, и ја се уморио, огладнио, хоћу да сједнем: "Хајдемо још мало, па ћеш видјети нешто лијепо". Кад он други пут спомену то нешто лијепо, ја заборавих на умор, више нисам био ни гладан, кажем оцу: "Покажи ми сад, одмах!" Он ме узе за руку, као да га гледам, и поведе према врху, скрену испод једне литице, сагну се једнако ме водећи за руку. Онда ме протури испред себе и обујми рукама: Погледај де Марко! Дољ, дубоко, попут огромног модрог ока, оказа се округло језерце.

"То сам теби нашао, Маркане, и зато сам те данас повео, сад и ти имаш своје језеро".

++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.