Мар­га­рин-ди­пло­ма­ти­ја

Го­ди­на­ма су у БиХ, а и ши­ре, ви­дљи­ви стра­ни ди­пло­ма­ти ко­ји се у све ми­је­ша­ју. Беч­ка кон­вен­ци­ја о ди­пло­мат­ским од­но­си­ма из 1961. про­пи­су­је чла­ном 41. да су све ди­пло­ма­те акре­ди­то­ва­не/при­мље­не у др­жа­ву до­ма­ћи­на, у овом слу­ча­ју БиХ, ду­жне да “по­шту­ју за­ко­не и про­пи­се др­жа­ве код ко­је се акре­ди­ту­је”. Ам­ба­са­до­ри су та­ко­ђе ду­жни “да се не ми­је­ша­ју у уну­тра­шње ства­ри те др­жа­ве” па да­ље пи­ше да се “сви слу­жбе­ни по­сло­ви са др­жа­вом код ко­је се акре­ди­ту­је, а ко­је др­жа­ва ко­ја акре­ди­ту­је по­вје­ра­ва ми­си­ји, мо­ра­ју во­ди­ти са ми­ни­стар­ством ино­стра­них по­сло­ва др­жа­ве код ко­је се акре­ди­ту­је или ње­го­вим по­сред­ством, или са не­ким ми­ни­стар­ством о ко­ме бу­де до­го­во­ре­но”. И  - тач­ка.

Ам­ба­са­до­ри

Па от­куд он­да го­ди­на­ма по­пла­ва то­ли­ко “мар­га­рин-ам­ба­са­до­ра” у БиХ ко­ји се у све ми­је­ша­ју? По­че­ло је одав­но, ка­да су за­пад­не зе­мље на че­лу са тек ује­ди­ње­ном Ње­мач­ком, ра­за­ра­ле Ју­го­сла­ви­ју. Иако су се САД то­ме по­чет­но про­ти­ви­ле, вр­ло бр­зо су сви ду­ва­ли у исту ти­кву. За­ва­ди, ра­зо­ри, уни­шти, бом­бар­дуј, отруј мр­жњом, уз обра­зло­же­ње да се та­ко уво­ди де­мо­кра­ти­ја. Ни­је то пре­ста­ло ни ка­да је утих­ну­ло оруж­је и да­та шан­са ми­ру. БиХ је би­ла нај­по­себ­ни­ји слу­чај, чар­дак ни та­мо, ни ова­мо, са нај­ви­ше жр­та­ва у гра­ђан­ском ра­ту у ко­ме су ра­то­ва­ли сва­ко про­тив сва­ко­га, а Бо­шња­ци су при­де ра­то­ва­ли и ме­ђу­соб­но.

Три кон­сти­ту­тив­на на­ро­да - Ср­би, Хр­ва­ти, Бо­шња­ци су  као сто­ка са­тје­ра­ни у исти тор ко­ји се пом­пе­зно на­зи­ва  ме­ђу­на­род­но при­зна­та БиХ. Иако су кроз исто­ри­ју уви­јек би­ли на су­прот­ним стра­на­ма па чак и кад су на­вод­но би­ли за­јед­но у пар­ти­зан­ском по­кре­ту, има­ли су сво­је ин­те­ре­се и че­ка­ње тре­нут­ка за не­за­ви­сност, осим Ср­ба ко­ји су у два свјет­ска ра­та кр­ва­ри­ли и осло­ба­ђа­ли сво­ју ју­жно­сло­вен­ску бра­ћу, чу­ва­ју­ћи Ју­го­сла­ви­ју, је­ди­ну др­жа­ву у ко­јој су би­ли за­јед­но. Би­ло и не­по­врат­но оти­шло.  

Евро­па - ри­јеч ко­ја ла­же

“Нај­у­спје­шни­ји ми­ров­ни, еко­ном­ски, де­мо­крат­ски и по­ли­тич­ки ује­ди­ње­ни про­је­кат” као дру­го име за Европ­ску уни­ју, по мно­го че­му то ви­ше ни­је. Ни Аме­ри­ка са НА­ТО-ом као ору­жа­ним сту­бом, ни­је ује­ди­ни­ла Евро­пу у по­ли­тич­ку за­јед­ни­цу, јер то и ни­је био циљ Аме­ри­ке и ње­не про­јек­ци­је по­сли­је­рат­не за­пад­не Евро­пе. До укра­јин­ске кри­зе су би­ли као ро­го­ви у вре­ћи: ни­су усво­ји­ли Устав ЕУ јер је про­пао на ре­фе­рен­ду­му па су скле­па­ли Ли­са­бон­ски уго­вор као смо­квин лист не­у­је­ди­ње­но­сти; Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја “брег­зи­том” је иза­шла из ЕУ 2016. го­ди­не, у ко­јој је иона­ко би­ла при­вре­ме­но и са­мо јед­ном но­гом, по­нај­ви­ше као аме­рич­ки агент, без уче­шћа у за­јед­нич­кој ва­лу­ти (евро) и бри­са­њу ме­ђу­др­жав­них гра­ни­ца (Шен­ген), фран­цу­ски пред­сјед­ник Ма­крон је про­гла­сио “мо­жда­ну смрт НА­ТО-а” за­ла­жу­ћи се за европ­ску вој­ску, Исланд и Нор­ве­шка су ре­фе­рен­ду­мом од­би­ли члан­ство у ЕУ, стал­ни су би­ли ца­рин­ски ра­то­ви са САД и огром­ним ка­зна­ма за њи­хо­ве ком­па­ни­је. А на­ма сти­же но­ва “европ­ска” па­кост - ис­кљу­че­ње Ре­пу­бли­ке Срп­ске из до­дје­ле бес­по­врат­них сред­ста­ва за раз­не про­јек­те у БиХ, чи­ме Европ­ска уни­ја са­мо да­ље уни­шта­ва шан­се БиХ за оп­ста­нак, јер шан­са за члан­ство БиХ у ЕУ одав­но не по­сто­ји.

Екс­тра….

Аме­рич­ки ам­ба­са­до­ри у Са­ра­је­ву сма­тра­ју да има­ју пра­ва ко­ја им не при­па­да­ју, јер ни­су ту као на­ша власт ко­ју би­ра­мо на из­бо­ри­ма. Од ра­та на­о­ва­мо аме­рич­ки ам­ба­са­до­ри су се по­на­ша­ли као ма­ли бо­го­ви, из­над сва­ке вла­сти у БиХ као су­ве­ре­не зе­мље. Они су у БиХ сти­гли из ди­пло­мат­ске бе­зна­чај­но­сти и на­кон ман­да­та, вра­ћа­ју се у ди­пло­мат­ску ано­ним­ност. Аме­рич­ки ам­ба­са­дор Мајкл Мар­фи је екс­тра шам­пи­он у ми­је­ша­њу у уну­тра­шње ства­ри БиХ.

Ње­го­во сва­ко са­ра­јев­ско ју­тро по­чи­ње са ми­шљу шта ура­ди­ти про­тив Ми­ло­ра­да До­ди­ка. До­ла­ском у Са­ра­је­во, за­ра­жен је не­из­ље­чи­вом бо­ле­шћу “по­ли­тич­ког Сарајева” - ка­ко ви­ше­стру­ко де­мо­крат­ски би­ра­ног пред­сјед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске укло­ни­ти, оне­мо­гу­ћи­ти, ка­зни­ти, за­тво­ри­ти. Оп­се­си­ја ни­је са­мо ње­го­ва јер “по­ли­тич­ко Сарајево” то ми­сли го­ди­на­ма. Мар­фи­ја се сје­ћам из До­ди­ко­ве по­сје­те Стејт де­парт­мен­ту, ка­да је као по­трч­ко слу­жио та­да­шњем ам­ба­са­до­ру Меклхе­ни­ју. Че­ка­ју­ћи на са­ста­нак код Ни­ко­ла­са Берн­са, за­мје­ни­ка аме­рич­ког др­жав­ног се­кре­та­ра, би­ли смо у јед­ној со­би на чи­јим су зи­до­ви­ма би­ле фо­то­гра­фи­је аме­рич­ких функ­ци­о­не­ра ко­ји су се ба­ви­ли БиХ. Мар­фи је пи­тао До­ди­ка: “Го­спо­ди­не До­дик, са ко­ли­ко њих сте се са­ста­ја­ли?” До­дик је овлаш по­гле­дао и на­бро­јао не­ко­ли­ци­ну. Мар­фи на то ре­че: “Ви­ди­те,  сви су они бив­ши, а ви ни­сте.” Би­ло је то при­је 16 го­ди­на, у ма­ју 2007. го­ди­не. До­дик ни да­нас во­љом на­ро­да Ре­пу­бли­ке Срп­ске ни­је бив­ши, а Мар­фи ће то уско­ро би­ти.    

… и по­ква­ре­ни мар­га­рин

Кри­сти­јан Шмит при­мјер је по­ква­ре­но­сти и без­о­бра­злу­ка. Са­вјет без­бјед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја на сјед­ни­ци одр­жа­ној 23. ју­ла 2021. ни­је одо­брио кан­ди­да­ту­ру Кри­сти­ја­на Шми­та за ви­со­ког пред­став­ни­ка у БиХ, што је по­твр­дио ру­ски пред­став­ник у УН.

“Са­вјет без­бјед­но­сти ни­је успио да усво­ји ре­зо­лу­ци­ју о ви­со­ком пред­став­ни­ку за БиХ и ни­је одо­брио кан­ди­да­ту­ру го­спо­ди­на Шми­та. Пре­ма то­ме, на­кон остав­ке Ва­лен­ти­на Ин­цка, то мје­сто оста­је упра­жње­но”, пре­ци­зи­рао је Дми­триј По­љан­ски на за­сје­да­њу Са­вје­та без­бјед­но­сти.

Шта ће­мо сад ?

На­го­ва­ран и под­сти­цан од за­пад­них ам­ба­са­да у Са­ра­је­ву, по­го­то­во “зе­ма­ља Квин­те”, Кри­сти­јан Шмит се оси­лио па хи­сте­ри­ше, при­је­ти, сва­ко­днев­но бу­ла­зни о До­ди­ку, као по­ква­ре­на пло­ча. Оно што Шмит ра­ди ку­жно за­у­да­ра као по­ква­ре­ни  мар­га­рин, а ње­го­вим на­го­ва­ра­чи­ма ви­ше би при­ста­јао на­зив “зе­мље сеп­се”, јер сво­јим дје­ло­ва­њем тру­ју од­но­се у иона­ко ду­бо­ко по­ди­је­ље­ној БиХ.    

Ко­ба­ја­ги име­но­ва­ње 

По­сто­ја­ње ви­со­ког пред­став­ни­ка и ње­го­ве кан­це­ла­ри­је по­зна­те као ОХР, ду­го вре­ме­на на­кон окон­ча­ња ра­та и за­кљу­че­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, до­каз је не­у­спје­ха Бо­сне и Херцеговине као др­жав­не за­јед­ни­це. Чак да о то­ме и по­сто­ји са­гла­сност стра­на пот­пи­сни­ца Анек­са 10. по­твр­ђе­на од стра­не Са­вје­та без­бјед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја, то не би ми­је­ња­ло гор­ку исти­ну. Исти­на је да је са­да­шња БиХ не­у­спје­ла др­жа­ва и про­па­ли ан­ти­деј­тон­ски про­је­кат за­пад­ног ди­је­ла та­ко­зва­не ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це. Уз то иде и по­пла­ва спе­ци­јал­них пред­став­ни­ка по­је­ди­них зе­ма­ља ко­ји не­ма­ју зна­ње ни де­таљ­но по­зна­ва­ње Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма и ли­чи као да их је по­пла­ва из­ба­ци­ла на Бал­кан. На­вод­но, ду­го се ба­ве Бал­ка­ном. Са­мо им је не­зна­ње ду­го, а аро­ган­ци­ја бе­зо­бал­на.

Кри­сти­ја­на Шми­та за ви­со­ког пред­став­ни­ка ко­ба­ја­ги је име­но­ва­ла не­ко­ли­ци­на мар­га­рин-ам­ба­са­до­ра у Са­ра­је­ву ко­ји се­бе зо­ву управ­ни од­бор не­по­сто­је­ћег са­вје­та за им­пле­мен­та­ци­ју ми­ра, ко­га не­ма још од 2000. го­ди­не. Не­ма ни тог управ­ног од­бо­ра, јер је Ру­си­ја ис­ту­пи­ла из тог на­мет­ни­ка. Са­ста­не се та­ко не­фор­мал­на гру­па не­ко­ли­ко ам­ба­са­до­ра за­пад­них зе­ма­ља у Са­ра­је­ву и ка­же да је ви­ше­стру­ко про­па­ли кан­ди­дат за раз­не функ­ци­је у Ње­мач­кој, Кри­сти­јан Шмит, са­да ви­со­ки пред­став­ник у БиХ. На осно­ву че­га су то ура­ди­ли мар­га­рин-ам­ба­са­до­ри? Па са­мо на осно­ву са­стан­ка ко­ји су одр­жа­ли. Ни­шта Деј­тон­ски спо­ра­зум, ни­шта Анекс 10, ни­шта Беч­ка кон­вен­ци­ја о ди­пло­мат­ским од­но­си­ма, ни­шта По­ве­ља Ује­ди­ње­них на­ци­ја.

И он­да тај кри­ми­на­лац ко­рум­пи­ран ви­со­ком пла­том од 24.000 евра мје­сеч­но (ко­ја се књи­жи као “по­моћ БиХ”) и број­ним при­ви­ле­ги­ја­ма ко­је ни­је имао ни­ка­да и ни­гдје, поч­не да се у све ми­је­ша, као по­ква­ре­ни мар­га­рин. При том се по­на­ша као пред­став­ник “зе­ле­ног фа­ши­зма” ње­мач­ке спољ­не по­ли­ти­ке. Фа­ши­зам је уки­да­ње сло­бо­де и пра­ва љу­ди у БиХ, баш као у ври­је­ме ње­мач­ке оку­па­ци­је за ври­је­ме Дру­гог свјет­ског ра­та. Оси­лио се хи­сте­рич­ни Шмит па до­но­си за­бра­не и на­ме­ће кри­вич­не за­ко­не, све то за “мач­ку о реп”. За Хр­ва­те у ФБиХ, Шмит је до­бар ка­да у из­бор­ној но­ћи ми­је­ња из­бор­ни за­кон у њи­хо­ву ко­рист па су за­то пре­ста­ли оспо­ра­ва­ти Шми­то­ву не­ле­гал­ност и не­ле­ги­тим­ност. Бо­шња­ци су по­ма­ло из­гу­бље­ни у вре­ме­ну, јер је пре­ста­ло ис­пу­ња­ва­ње њи­хо­вих за­хтје­ва за уни­та­ри­за­ци­ју и цен­тра­ли­за­ци­ју БиХ. За­то че­сто пред згра­дом бив­шег ОХР-а де­мон­стри­ра­ју про­тив Шми­та, уз уче­шће нај­ви­ших функ­ци­о­не­ра про­па­ле СДА и Фа­хру­ди­на Ра­дон­чи­ћа. Ди­жу глас и ви­чу: “Ку­ћи, Шва­бо!”  

Про­па­ли гу­вер­не­ри и ре­ген­ти

Аме­ри­кан­ци се та­ко по­на­ша­ју у ве­ћи­ни зе­ма­ља, без об­зи­ра да ли су у пи­та­њу зе­мље са­ве­зни­це или оне дру­ге. Ско­ро је ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Ма­ђар­ске Пе­тер Си­јар­то ко­мен­та­ри­сао кри­ти­ке аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра Деј­ви­да Пре­сма­на на ра­чун Ма­ђар­ске о ан­ти­ру­ским санк­ци­ја­ма. Си­јар­то му је по­ру­чио да се не ми­је­ша у уну­тра­шње по­сло­ве Ма­ђар­ске: “Ми­шље­ње пред­став­ни­ка Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва је пот­пу­но не­ва­жно, јер Пре­сман не­ма ве­зе са уну­тра­шњим по­ли­тич­ким про­це­си­ма у Ма­ђар­ској, а ми­је­ша­ње у њих ни­је ње­гов по­сао.”

Пре­ма Си­јар­то­вим ри­је­чи­ма “епо­ха гу­вер­не­ра и ре­ге­на­та, по­сла­тих да би го­во­ри­ли др­жа­ва­ма ка­ко да жи­ве, је за­вр­ше­на.

- Ни­ко спо­ља не мо­же да нас упу­ћу­је ка­ко да жи­ви­мо и за­то је не­ва­жно шта др­жа­вља­нин дру­ге зе­мље, укљу­чу­ју­ћи аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра, ми­сли о уну­тра­шњим по­ли­тич­ким про­це­си­ма у Ма­ђар­ској - оци­је­нио је Си­јар­то.

Ни­су са­мо Аме­ри­кан­ци уми­шље­ни и увје­ре­ни у сво­ју по­себ­ност. Та­кви су и дру­ги за­пад­ња­ци. Тре­ба по­слу­ша­ти ка­ко је  пред­сјед­ник На­ми­би­је Ха­ге Гејн­гоб уз над­моћ­ни сми­је­шак очи­тао лек­ци­ју ње­мач­ком ам­ба­са­до­ру у овој зе­мљи ко­ји је по­ку­шао да му при­ди­ку­је о ло­шем ути­ца­ју Ки­не­за у На­ми­би­ји.

- По­што­ва­ни, ко­ји је ваш про­блем? За­што је то по­стао ваш про­блем?! Чи­ни се да то ви­ше бри­не Евро­пља­не не­го нас. Баш вам је жао нас. Ни­ка­да ни­сам ви­дио да Ки­не­зи до­ла­зе ова­мо и да ми др­же пре­да­ва­ње. За­то ви Ни­јем­ци до­ла­зи­те. Ви ов­дје го­во­ри­те о Ки­не­зи­ма. Да­је­мо Ни­јем­ци­ма да до­ђу без ви­зе, про­сти­ре­мо цр­ве­ни те­пих, а у са­мој Ње­мач­кој се у исто ври­је­ме ври­је­ђа наш на­род. А Ни­јем­ци ко­ји до­ла­зе ов­дје не­ма­ју про­бле­ме. За­што о Ки­не­зи­ма, при­чај­те о Ни­јем­ци­ма, ка­ко нас та­мо тре­ти­ра­ју? Ки­не­зи нас та­ко не тре­ти­ра­ју, ми смо у сво­јој зе­мљи и не­ма по­тре­бе да нас са­жа­ље­ва­те. Кад год за­пад­ни евро­пља­нин до­ђе ова­мо из не­ког раз­ло­га је за­бри­нут за Ки­не­зе - ре­као је пред­сјед­ник На­ми­би­је.

То је она зе­мља за ко­ју је Ње­мач­ка у ма­ју 2021. го­ди­не, зва­нич­но при­зна­ла да је по­чи­ни­ла ге­но­цид при­је ви­ше од 100 го­ди­на то­ком оку­па­ци­је На­ми­би­је у до­ба ко­ло­ни­за­ци­је и при­ста­ла да пла­ћа фи­нан­сиј­ску по­др­шку кроз про­грам ври­је­дан ви­ше од 1,1 ми­ли­јар­ду евра. Ње­мач­ки ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва та­да је ре­као: “У свје­тлу ње­мач­ке исто­риј­ске и мо­рал­не од­го­вор­но­сти, тра­жи­ће­мо опро­штај од На­ми­би­је и по­то­ма­ка жр­та­ва”.

Хо­ће ли Ње­мач­ка ика­да тра­жи­ти опро­штај за кри­ми­нал­но дје­ло­ва­ње Кри­сти­ја­на Шми­та у БиХ?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.