Мајке не мрзе

То је дан сјећања на највећи број убијене браће, синова, мужева који се догодио на једном мјесту у протеклом рату. Aли и браћа и мужеви су нечија дјеца. Зато је то бол свих мајки ма како се оне звале. Све мајке ове земље тугују, али од мајки се и учи. Учи се да мржња није израз боли, није надомјестак за највећи губитак, губитак дјетета. Све оне носе своју бол пуне достојанства које треба да се учи управо од њих.

Сјећам се једне мајке којој је мали, готово невидљиви гелер септембра 1992. убио сина јединца. Самир је тада имао 20 година. Тек ушао у живот и у једном дјелићу секунде изашао из њега. Фахира, његова мајка која је од тада просто нестајала за својим јединцем, стално је понављала: "Не дај Боже да се ово догоди нити мајци дјетета који је убио мога Самира. Не дај Боже ово никоме. Сигурно је још једно дијете добило пушку у руке и пуцало исто као што је и мој Самир добио." . Године су прошле од те 1992. Нема више ни Фахире која се коначно смирила код свог Самира, али њене ријечи су најбоља порука да говор мржње и језик улице који иде уз овај говор нису израз патње већ нереализиране агресивности. Мржња призива рат па ријечи могу данас годинама послије рата бити једнако погубне као испаљени меци у рату.

Сјећам се данас већ деведесетогодишње муслиманке. Вјернице која живи своју вјеру тихо и за себе. Њен син Фадил је погинуо 1995. Сваки дан је био изложен смрти и она га је једног дана и пресрела. Фадил је цијели рат бринуо о једној српској породици у Сарајеву. Склањао их је од копања ровова гдје су људи били топовска меса и припремали испред војника ровове за војнике, хранио их је, чувао их од рација, чувао од оних љутих суграђана који су били спремни на разне изљеве агресивности помакнуте са рововских линија на уличне.

Рекох и хранио. Једном је тој обитељи донио пола круха и пар листова блитве. На домаћицину потребу да се захвали само је тихо рекао: "Шшш, када једна рука даје, друга не смије да види. Ја ти не дајем ништа што није твоје као и моје. Шшшш." Био је сам крај рата. Фадил је погинуо, а иза њега је остало троје мале, али баш мале дјеце, најмлађе тек беба, супруга и мајка. Како гледати на ту очајну мајку човјека који је погинуо од припадника народа обитељи о којој је скрбио. За неке је то немјерљива морална дилема! Вијест је одмах након погибије стигла до његове мајке, али и домаћице српске обитељи о којој је њен син бринуо. Мајка ју је помиловала по глави и рекла: "И ти си моје дијете. Мом Фадилу је било суђено да оде, али он би био несретан да је сада са нама другачије. Ја сам и ваша мајка. Свевишњи је хтио да мој Фадил оде, а љубав наших обитељи нас сада још више спаја." Фадилова дјеца су данас велики људи одгојени да вјерују, воле и дијеле љубав са свима. Они не броје, попут грађанских националиста, крвна зрнца људима око себе. Воле добре, а лошима помажу да буду бољи. Сјећам се и једне Aдиле и њених најбољих пријатељица Aне и Добриле. Aдила данас није више жива, али њена Добрила и Aна су биле њена највећа брига. "Само да их нетко не дира"- говорила је стално. Већа је њена брига била за њихове обитељи него за њену дјецу, баш некако у оно исто вријеме када су храбри слободарски новинари о њиховим сународњацима у Сарајеву писали као о "шугавцима". Aли не могу и да се не сјетим још једне мајке. Олге! Једне Олге која је на Грбавици цијели рат чувала Aзру и њену обитељ. Бринула о њима, хранила их и у свом стану у једној соби скривала четири године Aзриног сина Хариса који је у ратно доба био штркљасти дјечарац којему би сватко дао много више година него их је уистину имао. Након четири године Aзрина је обитељ размијењена на Врбања мосту, а Харис данас захваљујући Олги срећно ожењен живи у Ирској. Сјећам се и Горана, истинског хероја овога рата, који је такођер на Грбавици дао свој живот за свог сусједа Бошњака. Ту је и сјећање на још једну мајку Aзру која је вјерујући да рат неће трајати дуже од пар дана одлучила остати у свом стану на Грбавици и чувати га, а која је захваљујући добрим људима осигурала размјену супруга и сина за Федерално Сарајево. Након размјене син Омар је стално одлазио на врх разореног хотела Бристол на граничној линији подијељеног Сарајева и гледао "преко нишана" мајку чекајући упорно да изађе из зграде како би био сигуран да је жива. Омара и његовог оца је је '92. након преласка у Федерално Сарајево дочекала српска обитељ која је сву одјећу, обућу и храну дијелила с њима све док нису добили свој привремени стан. Омарова мајка данас, иако Омар и његов отац нису живи, и даље станује на Грбавици. Накратко су се спојили након рата, али живот је хтио другачије. Омар је погинуо након рата, а отац је за њим умро од туге. Aзра је са својим ратним сусједима и када год има прилику поручи младима: "Дјецо рат је зло. Тјера људе да мрзе једни друге. Aли мржња једе само онога који мрзи, немојте никада мрзити дјецо моја. Опростите, али памтите. У свим временима има злих људи, али и оних добрих због којих вриједи бити још бољи."

Мајке не мрзе, не говоре језиком мржње, не сотонизирају своје сусједе. Све мајке, али баш све: и Српкиње, и Хрватице и Бошњакиње и све остале замисливе мајке. Свако убијено дијете је само једно недужно убијено биће и то је туга, бол и храброст свих осталих мајки.

Некада, не тако давно, послије Другог свјетског рата настало је једно писмо које је написала једна мајка другој: "Непозната госпођо Хелга, пише вам Живана домаћица из Крагујевца... Ваш син је госпођо Хелга убио мога сина. Ни мрава није згазио ни ружну ријеч рекао, а мога сина више нема... Ваш син је убио мога сина. Треба ли да све мајке изгубе по сина па да се онда у болу разумијемо?... Је ли рат морање? Је ли рат посао за све? Може ли се без рата?... Зауставимо убијање"...стоји између осталога у писму непознатој мајци. Рат није морање, убијање мора бити заустављено, како оно оружјем тако и оно ријечима. Опасније је убијање ријечима годинама послије рата и стога данас треба послушати све мајке да говор мржње и хушкачки језик не буду дио бх. посебно јавног и медијског комуницирања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.