Лудило русофобије

Ово је контекст у којем се мора сагледати и најновија криза у вези са Украјином. Важно је напоменути да је данашња Украјина била главно бојно поље у Петровом рату против Швеђана, укључујући и последњу битку код Полтаве, хиљаду миља од Стокхолма и пет стотина од Москве ваздушном линијом. У Украјини је и Хитлер вероватно изгубио једину шансу да стигне до Москве пре зиме, одлучивши у августу 1941. да ослаби напад групе армија Центар преусмеравајући две њене оклопне групе на југ да заузму Кијев.

Након распада СССР-а, западне границе Русије биле су добро фиксиране на истоку од места где су стајале на крају Петрове владавине, пре 300 година. И тако је било све док су бивше совјетске републике остале изван војне и политичке структуре коју предводе САД оличене у НАТО-у.

Све се променило одлукама администрација у Вашингтону - почевши од Била Клинтона. НАТО се проширио на исток, а што је био дио глобалне стратегије, а што се могло видети и на примеру напада на Србију у марту 1999. Тај догађај је био прекретница у Москви у процени америчких стратешких намера. Годинама касније, на питање да ли је до пада руско-америчких односа дошло због Крима или Сирије, Владимир Путин је одговорио: “Мислите на Југославију. Тада је почело”.

Нова динамика

Незаситна жеља НАТО-а да се шири према истоку довела је до кризе и око Украјине. Након пуча 2014. године, а који је покренуо Запад доводећи на власт тврдолинијашне националисте у Кијеву, Путин није био спреман за свеопшти сукоб. Припајање Крима је био изнуђено, у суштини одбрамбени потез. Обновљени изгледи да се Украјина придружи НАТО-у и да се западне ракете распореде дуж руске југозападне границе створиле су нову динамику. Москва је одлучила да је друга украјинска криза у једној години превише. Прошлог децембра Путин је на скупу војних званичника јасно поручио да Русија “нема простора за повлачење”. Такође је распоредио трупе у близини границе, негирајући било какве планове за инвазију. Путинова намера је да скрене пажњу Бајденове администрације на његов захтев за обавезујућим сетом безбедоносних гаранција са Запада.

Путин жели обећање да неће бити даљег ширења НАТО-а на исток и да ће офанзивни ракетни системи бити уклоњени са руских граница. Њихово распоређивање смањило би време упозорења на ракете које долазе у Москву на само пет до седам минута. Русија би сигурно одговорила постављањем својих нових хиперсоничних пројектила на бродове тик изван америчких територијалних вода.

Руски планови за неутралну Украјину сугеришу да нико никоме не треба да прети, а ако се једна страна осећа угроженом, треба уложити озбиљан напор у доброј намери да се пронађе решење. Ако ово буде одбијено, Русија ће, наравно, вероватно увести одређене противмере.

У седмицама које долазе ситуација ће се вероватно развијати на један од два начина. Мање вероватан сценарио је да Вашингтон не схвати руске бриге за озбиљно те да покушају увући Путина у нову рунду продужених, али бесмислених разговора. Државни секретар Ентони Блинкен се нада да би нови разговори на крају могли довести до деескалације, али без икаквих значајних уступака Москви. То би било погубно за Путинов кредибилитет у земљи и иностранству.

За разлику од неодлучног одговора на кризу на Мајдану 2013-2014, Путин је овог пута прецизно одмерио своје могућности пре него што је изнио своје услове. Одговор Русије могао би чак укључити и распоређивање нуклеарних пројектила средњег домета у енклави Калињинград, чиме би се већина европских земаља НАТО-а ставила у лак домет.

Контрамјере

Дипломатска промена у овој геополитичкој игри би била потписивање одбрамбеног савеза с Кином, вероватно попраћено заједничким поморским демонстрацијама на Карибима. Раскид уговора о нафти и гасу са свим земљама које се придруже садашњим или предложеним будућим санкцијама Москви био би паралелна демонстрација економске моћи. На крају, али не и најмање важно, Руси би могли бити ти који ће на неодређено време суспендовати пројект гасовода “Северни ток 2” уместо да дозволе новом агресивном немачком министру спољњих послова да га користи као политички адут.

Руске контрамере би могле омогућити неким особама у Вашингтону да се поново утврде. Један од њих је директор ЦИА Вилијам Барнс, који је служио у Москви као амбасадор и наводно је скептичан према тренутној тврдој линији администрације. У овом тренутку, међутим, у Америци доминирају јастребови незналице. Један од тих јастребова је и бивши заменик помоћника министра одбране Евелџн Фаркас, која је 11. јануара написала да се САД морају припремити за рат с Русијом због Украјине.

На срећу показало се да амерички савезници у Европи очигледно нерадо одобравају даљњу ескалацију. Немачка је 22. јануара искључила испоруке оружја Украјини. За сада. Што је још важније, француски предсједник Емануел Макрон позвао је ЕУ да изради нови безбедоносни план који ће помоћи у ублажавању тензија с Русијом, додајући да постоји “битна потреба да Европа потврди свој суверенитет”. Такве манифестације европског опреза би коначно могле подстакнути кључне креаторе америчке политике да се повуку с руба.

Трагедија америчко-руских односа је у томе што двије силе немају неспојиве интересе оне врсте који су рат учинили готово неизбјежним између Атине и Спарте, Рима и Картаге, Османлија и Грка или Бурбона и Хабсбурговаца. Са неоконзервативно-неолибералне тачке гледишта, међутим, нема бољег начина да се осигура трајна доминација САД у Европи од подривања руско-немачког приближавања, што би требало бити логично и може бити обострано корисно.

Порив Вашингтона да изазове и супротстави Русију је рационално необјашњив. Ове две земље могу и треба да буду природни савезници. Садашње лудило је у супротности са интересима америчког народа и има потенцијал да уништи остатке заједничке европске цивилизације на обе обале Атлантика. Такав исход би се свидио само непријатељима Запада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.