Ловостај на Нијемце

Био сам у Прагу, у граду на који, кажу, није пало ништа теже од пахуље. Можда би Београд, Дубровник, можда и мој Мостар, били такви кад би их мимоилазили ратови, бомбардовања, погроми и остале несреће, што свјетске, што регионалне, што локалне. Срећни људи, па ето. У сваком случају, друкчији. Има корупције, али се закон, чини се, поштује. Улице Прага чисте, народ у радно вријеме није на улицама као код нас. Закон су поштовали увијек, чак и у ратовима. Уредно су, баш као и ми, испоручили Јевреје Швабама, тако је закон налагао. Имали су неки устанчић. Неколико људи је, из емигрантске им Енглеске, извршило атентат на неког високопозиционираног Нијемца, четрдесет и пете. Одмазда је била страшна, престрашна. Нацисти су спалили село њиховог поријекла и побили све становнике. То им је била потврда да се не исплати кршити закон. Нису се, као сусједи им Пољаци, пуно бунили ни против Руса. Не буне се ни сад, Карлове Вари, најпознатије елитно термално - љеководно љечилиште у Европи, скоро да су потпуно продали руским богаташима. Аферим, нека су продали, не бих рекао да сад лоше живе. Камате у банкама су им до четири процента, може си човјек узети кредит и купити стан а да не упадне у дужничко ропство као код нас. Рад и ред, како и треба. Каже једна шала, у којој, као у свакој шали, има пуно истине, како су се сусрели Чех из Чешке и партизан из ових наших крајева, па причали мало. Па питао Чех партизана како су то они, партизани, убијали Нијемце у оном другом рату. Партизан рекао "Па, убијали смо их из засједе. У борби. У атентатима. Како смо стигли...". Онда је партизан упитао замишљеног Чеха: "А зашто их ви нисте убијали?". А Чех му је, изненађен питањем, одговорио "То је код нас било  строго забрањено".

Неидеални људи и животиње

Идеално би било да смо ми идеални људи. Да нисмо дали да нам побију наше Јевреје, били бисмо процентуално пуно паметнији. Имали бисмо корисне и интелигентне Јевреје, пуно паметније и способније од Јакоба Финција, Елија Таубера или Свена Алкалаја, на примјер. Да се нисмо убијали међусобно, што за рачун Шваба што за свој рачун, не би сад имали мржњу за онај наш задњи рат. Да смо били паметнији, не бисмо ни Швабе убијали, као што ни Чеси нису, па би сад били напреднији и бољи од тих истих Шваба. Требали смо фино пустити да рат воде они који користи од њега имају, ти Америчани, Нијемци, Енглези и остала братија што на туђем јаду обавезно профитира. Овако нас нема нигдје на мапи, над нама свака шуша из бијелог свијета гаће истреса и, као што бива са сиротињом, на нама и зец полни орган оштри. Ипак, као што један мој пријатељ рече, некако ми отмјеније бити Србин него Чех. Енглез, Француз, Грк, чак и Италијан, али бити Чех ми некако... Ама, нелитерарно. Француз је охол па то што је охолост зове поносом. Енглез је бездушан и хладан, па то зове смиреношћу. Грк је напрасит и пријек, па то зове страственошћу. Али Чех је... Није лако рећи какав је Чех. Након краћег размишљања, могу рећи да је Чех - послушан. Није то лоша особина за преживљавање. Еволуција је чудо. Европски бизон, тур, био је непослушна животиња. Зато су од њега наши европски преци узгојили послушно говедо какво данас виђамо по ливадама и у шталама, добродушно и крупних очију. Мало је то говедо налик свом дивљем претку који је формирао круг да одбрани своје краве и телад од крупних месождера. И европски коњ, пржевалски, и он је изумро. Директни потомак му је оно наше босанско коњче што мало једе и пуно ради, што трпи батине и хладноћу уз неријетко сиромашног и бесхљебног, голог и босог и од несна пркосног Босанца. Европски лав је изумро, пошто је задњи пут виђен у римској арени како једе жгољаве и неухрањене Јевреје и хришћане и бори се против секутора са мрежом и трозупцем. Од дивљих свиња, преживјеле су само питоме. А и оне до Божића поживе, најкасније. Маце, оне дивље, преживјеле су припитомљене у крилима дјеце и бакица. Тако то у еволуцији бива. Умиљато јаре двије козе сиса. Борбено јаре цркне јер не добије ниједну сису. Тако је и од некадашњих чешких предака настао Чех.

Корида и псовање

Један мој добар пријатељ каже да је гледао кориду. Ја сам бивао по Шпанији, али то чудо нисам никад гледао, као ни оно кад бацају козу са балкона. Нисам био ни кад оно бикови јуре кроз град па људи бјеже од њих, а све хоће да их огромна животиња закачи рогом и нагази папком. Корида је, како каже мој пријатељ, кад се оно волови боду с људима. Каже да је на стадиону коридском било шака наших људи. Каже и да су сви други навијали за тореадора, матадоре, пикадоре, а да су наши људи навијали за волове. Такви смо ми. Имамо своје приоритете. Нас су у Прагу дочекали наши људи, добри да бољи не могу бити. Нашли су нас захваљујући нама. Нашли су мене, па позвали нас. Ја путовања волим колико и ударање чекићем по прсту. Најрадије бих остао гдје јесам. Али, ове људе који нас позваше да нисам упознао, не бих себи опростио. Вриједјело је ићи двадесет сати до тамо и двадесет назад. Наш свијет живи тамо одувијек. Већина њих је ту од самог настанка данашњег Прага, од раних деведесетих година прошлог вијека, од времена кад су Руси покупили своје војнике и топове и оставили Чехе на милост и немилост изградњи и напретку. Спасавајући живу главу, онакви какви већ јесу, градили су тај Праг скупа са Чесима. Успјели су, углавном. Баве се уносним пословима, успијевају платити своје станове, кола, школовати дјецу, отићи на одмор, чак позвати ансамбл мостарског пјевачког друштва "Гусле", владику и представнике нас невољника из Мостара. Смјестили су нас у пристојне хотеле, угађали нам како нам ни матере угађале нису, као да смо то заслужили. А Бог ми је свједок да нисмо. Позвали су нас, можда, из истог разлога због којег су наши људи на шпанској кориди навијали за бика. Видјели су да је наша борба за опстанак пуно тежа и неизвјеснија ствар од живота у уређеном свијету какав је чешки или у сигурности једнонационалне средине каква је скоро свака средина у бившој Југославији постала, гдје су сад већина људи своји на своме и немају се чега више бојати. Осим властите глупости, властитих политичара и криминалаца, властите дјеце и очева. Али, то није ова прича.

Варење чешког

Ови људи у Чешкој, почевши од Самира и Алена, па до Весе, Зорана, Вука или Милутина, изборили су се за своје мјесто у чешком друштву, напорним радом и ослањањем једних на друге. Као да немају ништа с нама овдје. И, за разлику од нас, остали су исти какви су били кад су дошли у ту Чешку. Ја код њих цијеним баш то, што их Чешка није учинила Чесима. Не "варе" у потпуности чешки, и није их брига због тога. Знају колико им треба за живот и рад. Дјеца знају оба језика, и наш и чешки, они су нешто друго. Рођени су тамо. Ја сам скоро, на мој општи ужас, проговорио тај чешки. Хм, ево, сад ћу и путописац постати. Иначе, путопис је жанр који ми је увијек ишао на живце. Шта кога има занимати гдје сам ја био и шта сам видио? Осјећам се као они што донесу слике са јахања камила и пливања у Мртвом мору, па морем море своје комшије и пријатеље тим "чудесима" која су видјели у бијелом свијету. Мени ни те пирамиде нису никакво чудо, па што би ми чудо биле те аустријске зграде, Карлов мост и остале чешке зграде и заграде. Ни тај филмски фестивал у Карловим Варима ме није импресионирао. Ја баш не волим те савршено изгладњеле манекенке и дебеле режисере, врцкаве модне креаторе и накварцане спонзоруше и глумице - аматерке са амбицијом да постану Клаудија Шифрер или Анђелина Џоли. Да неко мој хоће бити Анђелина Џоли, ногу бих му сломио. Гледао сам ту дјецу из фолклора како са уздасима гледају вансеријска кола стара двадесетак минута, нагланцане шасије и гуме дебеле попут политичарског банковног рачуна, како у излозима гледају скупе кошуље и још скупље ципеле. Нисам стигао да им кажем како би проуизвођачи тих ципела дали све те ципеле и све што имају на рачуну кад би опет могли бити млади и здрави у глави као они, да могу заспати без лексилијума, санакса, апаурина или золофта.

Босанске слободе

Кад човјек не зна колико смо у Мостару постигли задњих година, пита свашта. Питају нас, рецимо, смијемо ли ходати градом. Смијешно нам било. Данас чак и у Сарајеву Срби смију ходати градом, ако се побрину да нико не зна да се декларишу као Срби а не као Босанци (Јован Дивјак, Властимир Мијовић, Мирко Пејановић...), ако не носе погрешну мајицу, ланчић на врату, погрешну кесу или не говоре екавицом. У Мостару човјек чак може носити крстић на врату, мајицу у три основне боје Србије или Републике Српске, а да не буде бијен или убијен. Једино је мало опасно ићи у Источни Мостар са дресом хрватске репрезентације, али и то ће се ускоро моћи. Ми смо за то Сарајево, постали, да простиш, Праг. Овдје се, како-тако, може остати какав се јесте, да се човјек не мора излагати "кастигу" и "балеку" подржавања туђег национализма. Углавном, ова дјеца из "Гусала" су била сјајна. Владика је био поносан на њих. Па је онда, иза руске цркве, послије литургије, чуо како је једно од њих грдо опсовало. Али, шта се може, не могу у оваквом свијету остати свилени. Срећа па је владика бивао с тим кардиналом чешким, са патријархом, руским владикама и поповима у Чешкој, па се није пред домаћинима морао црвенити док смо извољевали ово и оно, од превоза по граду па до јела која нормалном човјеку не би на памет ни на јеловник пала. Чуј дивљач, чуј печени ананас. Свашта! Шницле, туфахије и друге ђаконије им биле, ето, просте, па конобар морао палити тропско воће и апсинт пред њима. Хм, баш смо били стока, кад мало боље размислим. Ево, сав сам црвен, али ви то не видите па ми не морате вјеровати.

Повратак са рукама увис

Повратак је био посебно искуство. Прескочићу бројно стање аутобуса које се морало испоштовати па је троје невољника морало пјешке прећи двије границе, словеначку и хрватску. Ја сам хтио с њима, да њима буде лакше а мени теже и занимљивије, али возач, сав усплахирен, рекао да нас у бусу не смије бити ни мање него на списку. Гледали смо како их полиција зауставља као какве Курде, како полицијски ауто јури за нашим аутобусом и моли нас да "Курде" повеземо до цивилизације, макар и хрватска или босанска била. Мокри, знојни, уморни, не баш миришљави, нису ни опсовали. Не би приличило, било и пар попова у аутобусу. Један је цијело вријеме сједио поред мене; поп Данило, душа од човјека. Цијели пут сам држао руке изнад главе, да за мене и за њега на сицу буде мјеста. Мислим да су ми се руке истеглиле којих пет-шест центиметара док је он спавао а ја се држао за "галерију". Срећа па нас нису на граници и вагали, да нам на нос не изађу оне кнедле, дивљач и печени ананас који смо, као прави Балканци, на туђи рачун појели.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.