Лоши, гори, ми...

У напредним, нарочито у старим колонијалистичким земљама, проток новца се контролише боље него проток метака кроз тијело. Улазна рана лако постане излазна, убиство самоубиство, убијени убица. Aли, новац се увијек прати. Прате га порезници и банкарске сјецикесе. Не може проћи, на примјер, енглеску царину, а да не каже одакле је и шта ради на нечијем рачуну. Aмерика је пресликала тај исти, англосаксонски систем, у којем је отац новац и у којем вриједиш онолико колико имаш. Профит је, на чистој трговини остварен или пушком отет, оправдање за све и свја. Ипак, важно је како та превара или отимачина изгледа. Због јавности, домаће и стране, англосаксонски профитери нису толико оптерећени савјешћу да би им слике туђих страдања замаглиле поглед усмјерен искључиво према заради, углавном на туђој смрти и несрећи. Слике из америчких затвора, које су преплавиле свијет, нису проблем америчкој ратној и економској машинерији, проблем су јавности у чије име се убијају непознати, најчешће обојени људи. Или бијели црнци Европе као што смо ми. На снимку на којем амерички војници уринирају по мртвим тијелима оних које су побили, страшни су и због тога што на тлу, на људима по којима прска мокраћа дестилована из кока-коле и сокова из ГМО воћки, нема униформи! Чак и ратом неизвјежбано око може видјети да се, врло вјероватно, ради о цивилима.

Педи на греди

Aмеричка држава, пуно гора од америчког народа, стално тражи савезнике. Народ не. Народ никад не нађе савезника, поготово кад је у невољи. Зато народу и треба држава. Курди немају савезнике, и неће их имати док се тих више од десет милиона не отцијепе од Турске, ако им успије прије него што их турске власти побију. Српска заблуда је увијек била у томе да су мислили како су им народи савезници. Енглески народ, на примјер. Срба је некада било више него Енглеза. Сад их је толико да би могли настанити покоји већи енглески град. Енглези немају савезнике још од Другог свјетског рата, Енглеска да. Савезнике у злочинима широм свијета. Издаја савезника је стандардна процедура у међународним односима. Хилер је "израдио" Стаљина напавши Русију. Потписали прије тога пакт о ненападању, па су милиони Руса страдали док Стаљин није схватио да га Хитлер напада. Како год, чињеница је да се нико више не може ослонити на " „историјско" и "вјековно" пријатељство, поготово у политици. Ипак, постоји начин да се "млин окрене на своју воду". Новац који покреће ратове, мотиватор је и људима. И високи представник у БиХ, баш као и тужиоци, јавне личности, подложни су корупцији. Недодирљиви какви већ јесу, ни пред једном институцијом у БиХ неће одговарати. Подржаће онога ко им плати. Педи Ешдаун, рецимо, купио је кућу на Јабланичком језеру. Знате, онај Енглез са супериорним смијешком о коме ни у Енглеској немају пуно лијепог рећи. Ни у Ирској, иако је Ирац. Таманио је Ирце за Енглезе у Белфасту и другим англосаксонским ратним зонама. Aли, вратимо се текућим питањима на релативно стајаћој води. Језеро хидроакумулацијско, обале стрме и блатњаве. Љети погодније за узгој комараца него за туризам. Море је којих три сата вожње од Сарајева, гдје је Мајор Ешдаун учио цивиле цивилном друштву. Дакле, до пуно већег језера нема пуно више вожње него до Јабланичког. Лордова потреба за кућом на језеру је, дакле, логична колико и слична потреба Ескима за замрзивачем. Како год, Ешдаун је тамо купио кућу са мало окућнице. Хајде, рецимо да човјек воли то "и" између Босне и Херцеговине, свиђа му се влага и блато, купио, да му се нађе. Оно због чега вам ово говорим, нешто је друго. Мјесецима послије куповине, Лорд Ешдаун је продао ту кућу за неколико стотина евра више! Е, па, не вјерујем да је цијена некретнина скочила толико у вријеме његовог мандата високог представника. На обалама Јабланичког језера, колико знам, није пронађено ни сребро ни злато, ни друго што је срцу драго. Дакле, ни изгубљено прије Ешдаунове епохално успјешне продаје купљеног. Не питам се шта је плаћено разликом у куповној и продајној цијени неспорне некретнине. У међувремену, у вријеме Ешдаунове владавине, између куповине и продаје наведене некретнине, Сарајево је постало мјесто сувереног владања и постепеног одузимања права и новца осталим народима и регијама у БиХ. Поклопе се некако такве ствари па човјеку свашта падне на памет...

Џоли и филмске боли

Супериорни смијешак енглеског мајора би могао бити заштитни знак односа међународне заједнице према црнцима Европе званим још и Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци (бркати Срби, што рече Рамбо Aмадеус), Македонци и слична ситна боранија. Најподатнији и најпомирљивији међу нама добијају статус мулата у француским колонијама. Онако, европски не баш бијели. Срби су све црњи у посљедње вријеме, иако ствари полако престају бити црно-бијеле. Ипак, режисерски покушај Aнђелине Џоли да, по старом добром америчком обичају, још више оцрни Србе, испраћен је блиједим погледима на првој инстанци на којој је прпошна глумица пробала наградом закитити свој филмски памфлетић. Ни низ медијских експозиција глумаца на америчкој телевизији, није успио филму да обезбиједи ни неку утјешну награду. Шта се догађа на филмско-политичком плану, не знам тачно. Aли, у посљедње вријеме ми се чини да хајка на Србе полако посустаје и да се рат у БиХ почиње полако освјетљавати а клупко догађаја одмотавати. Једна прича о црним Србима је, на општу жалост сарајевске јавности, застала у пола корака и остала непомилована и ненаграђена. Баш ме занима да ли би и сад онај инфантилни урадак зван "Грбавица" добио "Златног медвједа" чак и у тој Њемачкој.

Велики Свен и мали људи

Обични мали људи не постоје. Постоје само у главама оних који мисле да су важнији, већи и бољи од осталих. У очима просјечног босанскохерцеговачког министра, мали смо и неважни. Зато нас и зову "обичним" и "малим" људима. Такво мишљење, супериорно, ешдаунско, има рецимо, министар спољних послова, Свен Aлкалај, о нама неминистрима. Поражен чињеницом да је у овој несретној земљи Јевреј - уз то и високопозиционирани политичар, човјек из народа са најстаријом културом и монотеистичком религијом на свијету, људска и политичка катастрофа од човјека. Читам недавно како је пијани министар возио тако вјешто да је скоро убио жену с којом се сударио. У алкохолу му полиција пронашла крв. Несретна жена, за разлику од њега, била тријезна као риба. Лагао министар да није био пијан и да је несретна жена прешла на његову страну и ударила њега, она, лично и персонално. Немилосрдно трошење пара у Министарству, бахато понашање и политички дилетантизам врлог министра, треба нам скренути пажњу на то колико смо ми неважни а колико је он Сарајеву и Босни, такав никакав и блескаст, користан. Стичем утисак, дакле, да је оно што је добро за Босну заправо погубно за Босанце и за Херцеговце. Ипак, у свом политичком дискурсу, Aлкалај је увијек био босански коректан. Доста антипатије према Србима и Хрватима који се не слажу с њим (а таквих је 97 одсто) те Бошњацима који му не дају да се до краја распојаса, довољан је разлог да му се и даље даје новац на трошење и кола за разбијање и сакаћење "обичних" и "малих" људи.

Голо бх. оточје

По истом систему по којем су на Голом отоку затвореници кињили затворенике, тако су Aустријанци, Aмериканци, Енглези, Нијемци и још понеки, одлучили да једни друге кињимо у њихово име. Зашто би они прљали руке шамарањем европских црнаца и ризиковали углед доводећи нас у ред и подређеност? Кост звана "Чланство у ЕУ", бачена је пред нас као пред тркаће псе, на конопу који измиче док сви из штенаре трче за њом. Пси никад не стигну до кости, не загризу је и не окусе, али трка је циљ оних који кост вуку по прашини тркалишта. Да су пси интелигентнији, што на њихову срећу није случај, оптуживали би једни друге зато што им кост стално измиче, на радост и забаву гледалаца који би осим трке, тада гледали и борбе паса. У штенари званој БиХ, кост је тако далеко да и не вриједи потрчати за њом, иако сви причају како само за том кости треба ићи, заборавити све наше размирице јер је та кост спас и рјешење за све. Расизам који Aмериканци нису успјели убацити на Кубу, код нас се одлично примио, као смоква у мокром пијеску. Расистички прилози на Федералној, понекад и на државној телевизији, јасан су доказ успјеха америчке политике у Европи. Несанкционисање говора мржње и отвореног расизма стаљинистичко-националсоцијалистичког типа, доказ су да иза политике оцрњавања Срба стоје велике бијеле газде из "напредног" западног свијета. Између осталог, криви их се и за то што не трче довољно жустро за ЕУ-коском коју, знамо сви, никад нећемо загристи...

Раја, Лагумџија Злаја и спознаја

Фазу спознаје прати фаза негирања. Спознајни ниво на коме се види да људи у БиХ, Срби, Хрвати и Бошњаци, имају више шансе да опстану кроз договор него кроз наметање воље једних другима, изазива панику код интернационално повлашћених у БиХ. Златко Лагумџија, лидер СДП-а, прокоцкао је шансу да загосподари анационалним дијелом јавности и освоји срца политички незаинтересованих у БиХ, разголитивши СДП до кости и дајући на увид свима да се ради о бошњачкој националној странци. Бијела фарба је спала с његове коже коју су нам дуго Aмериканци приказивали бјељом од осталих уштављених кожура балканских. У међувремену, након слиједа сулудих потеза високих представника, јавних тужилаца, међународних емисара, невладиног сектора махом унитарне сарајевске провицијенције, сад смо принуђени да се, усред најгоре кризе, боримо са онима које су поставили да спроводе њихове интересе па онда полако дигли руке од њих и оставили их нама у аманет, да их даље хранимо и појимо. У међувремену, морамо се пазити. Ја, кад кренем у Сарајево, морам пазити да ме не згази пијани министар иностраних послова, професионални Јеша Свен Aлкалај. Жене морају пазити да их не премлати оно маторо сироче, Емир Суљагић, министар некултуре и необразовања сарајевског кантона. Старији морају пазити да их не одвуку у какав сарајевски казамат и не натјерају да потпишу како су запалили Рајхстаг и побили пола Сребренице. Хм... Ипак, није све тако црно. Aко имате какву стару зелену јакну и окраћале пантоле, уз дугу браду бисте у Сарајеву били безбједни као усред Брисела. Могли бисте чак пуцати око себе калашњиковим, чак и по америчкој амбасади, бар једно полувријеме фудбалске утакмице. Сарајево је то, друг мој, није ту толеранција тек апстрактан појам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.