Људски глас, изнад свега

Мене је затекла у Дубровнику, крајем осамдесетих, гдје сам годинама, још од студентских дана, са Лапада, из изнајмљене собе, аутобусом број 7, стизала 10. јула на отварање Дубровачких љетних игара. Наравно, без улазница у џепу, што је и тад, једнако као и данас, подразумијевало већи стандард, али, једнако као и данас, није подразумијевало одустајање од стратегија, како да видим и чујем оно што је из југословенских и свјетских театара стизало под дубровачке сводове.

          - Звао те је Драгиша Спремо - рекла ми је тог поподнева мајка, док сам, након дужег чекања у реду испред телефонске говорнице, успјела да јој се јавим и кажем да је све у реду, што је мајкама најважније да чују и да потврде.

          - Очекују да дођеш у редакцију, чим стигнеш - рекла је.

          Самопоуздање, какву носи младост, наравно да није скратило моје љетовање и стигла сам у “Глас” десетак дана касније...

          Крајем јуна, наиме, “Глас” је објавио конкурс за пријем сарадника, на који сам се јавила и у повећој групи заинтересованих добила три “замишљена” новинарска задатка, откуцала, предала написано и - отишла. Чланови комисије за селекцију били су наречени Драгиша Спремо, Светлана Шиљеговић и Антон Касиповић.

          Тако је почела моја и “Гласова” прича, која се ни до данас није завршила.

          Негдје на полицама очеве гараже, међу играчкама, албумима значки, “животињског царства”.., дуго је била и једна велика свеска у коју сам лијепила своје прве текстове, чекајући да од вијести са иницијалима, па текстовима са иницијалом и презименом, залијепим и свој први текст са пуним именом и презименом. Таква процедура предстојала је сваком новинару. У настајању.

          Зато бих, када би ме, уз годишњице, питали шта је за мене “Глас”, увијек пожељела да испричам ову причу, али ко мари за приче о појединачним биографијама. И зато, када ми је Борјана Радмановић-Петровић предложила да уз 75. рођендан напишем нешто о “Гласу”, украдох прилику да коначно захвалим страницама новина које су омогућиле да цијели живот радим посао који волим и да свечано признам да су странице ових новина омогућиле, испоставиле и пратиле моју каријеру. Од Позоришта до Музеја и поново - до Позоришта!

          Самопоуздање, какву носи младост, снажила је редакција и позитивна, креативна енергија мојих уредника и колега, за које је, једнако као и за мене, “Глас” био изнад свега.

          Нада Пувачић, Миро Млађеновић, Жељко Копања, Антон Касиповић, Светлана Шиљеговић, Никола Гузијан, Светлана Пезер, Бранислав Божић, Медо Диздар, Лимун Папић, Пантелија Дамјановић, Сабира Лонић, Ратко Марић, Мирко Кисијан, Емин Кркић, Момо Јоксимовић, Жељко Тица, Милкица Милојевић, Рајко Радовановић, Олег Сладољев, Дејан Сочански, Милош Милиновић, Горана Станаревић, Дарко Грабовац, Даворин Рељић, Растко Остојић, Миленко Шукало, Свјетлана Гојић, Наташа Копања, Радмила Шкондрић, Миленко Киндл, Љиља Ајдер, Вукан Дубочанин, Зора Шамара, Саша Васић, Ариф Ситница, Звонко Ловрић, Владо Круновар, Радмила Колунџија, Рада Кременовић, Јагода Прња, Соња Гојић, Узеир Пашалић, Ранко Павловић, Јосиф Ракић,... У много редова стадоше ова имена из првих редова “Гласа” мог времена.

          Колико ли је сличних прича у 75 година ових новина? Од оне прве, започете у Жупици, крај Дрвара, 1943. до данашњег дана? И људских судбина, са обје стране листова?

          Данас, када у Бањалуци нема “Јелшинграда”, “Чајавца”, “Инцела”, “Трудбеника”, “Блика”, “Босанке/Фруктоне”, “Аутосервиса”, “Цвјећара”.., остао је “Глас”. Мудар пророк био је онај који је овим новинама надјенуо име неуништивог. Гласа. Босанске Крајине, српског, Српске. Нашег гласа.

          И зато гласно аплаудирам “Гласу Српске” и свим новинарима којима ће странице ових новина омогућити да се и они, као што сам ја, изборе за интегритет свог имена и презимена.

          Да бране истину од лажи, да проказују нечасне, откривају афере, указују на проблеме, пале аларме, документују, анализирају и оцјењују догађаје.

          Да откривају таленте, најављују велике изложбе, концерте, представе, афирмишу најбоље, игноришу осредње и савјесно навијају за нове генерације од чијих имена зависи будућност, у којој је слободан људски глас изнад свега. Глас од чије снаге ће пуцати стаклена звона провинције, мрачних Салијерија који никада нису успјели да обесхрабре самопоуздање какву носи младост. “Прегаоцу Бог даје махове”, што би рекао младић Његош.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.