Људи рата

Хотијах писати о оном задњем рату као културолошком догађају за неке људе и народе. Aли, сад на почетку, велим да нећу. Некад не знам шта хоћу, али углавном знам шта нећу. A можда и хоћу, имам око 10.000 знакова, даску дугмару и екран. Кад пишем, гледам да ми дрво не заклони шуму. У шуму различитих размишљања волим ући, срести злог вука и добру бакицу. Добра бакица је ту некада зла стара баба а вук убого шумско створење посустало од глади и прогона злог ловца који га на крају распори. И зла вјештица зна бити гладна, па се полакоми за дјететином, за ивичетином и маричетином. Хм, кад мало промислим, и у тим бајкама има толико људождерства, сакаћења, убистава и осталих гадости да ме нимало не чуди да човјек, одраставши уз такве гадалуке, човјека на улици хоће убити због заставе коју носи, због мајице, онога што каже, једе или мисли, због начина на који се Богу моли. Ваљда те бајке припремају људе за ратове.

Наш, срећом, не и свјетски

Срећа наша па онај наш задњи рат није био свјетски. Мостарски Срби су, рецимо, послије тог "свјетског" рата, од неколико хиљада "спали" на неколико стотина. Побило их баш свјетски. И то, нестајале су фамилије по абецеди, без обзира на пол чланова и то да ли су најмлађи престали сисати или не. Не знам да ли је неком на памет пало да то назове геноцидом, али не замјерам онима којима није то пало на ум. Јевреји су прошли пуно горе. Руси још горе. Нијемци су награјисали као нико њихов. Aустријанци су се курвањски извукли, као и увијек, ни лук јели ни лук мирисали. Е, то ми мало криво. Ма шалим се, не д'о Бог ником. Натализало само оног малог сулудог аустријског бркицу од метар и по, што сам себе смаче у берлинском бункеру. Срећа па нисмо свјетски гинули и у овом рату, људи имали аута а њихови непријатељи аутобусе да потрпају своје суграђане и сусељане у њих и пошаљу их живе далеко од себе, док су још живи. Они који су остали, провјерено, носе горка искуства и сазнања о суживоту и толеранцији у рату. Осим, рецимо, Марка Вешовића. Њему је било фино, каже. Осим што су га "србочетнички Црногорци" гранатирали.

Која баба? Једна баба

Питате се, као и увијек, зашто вам ово пишем. Па, због промјена које су донијели ови с Телевизије и са Радија. И због бабе из околине Читлука. Које бабе? Јене бабе. У даљем тексту "баба". Баба је, каже прича, терорисала своје укућане. Чиме? ТВ-ом. Којим ТВ-ом? Оним у дневној соби, тада јединим. Елем, баба је морала гледати ТВ дневник. Џаба утакмица, џаба дјеца хоће цртани да виде, дневник и Бог, нема шта друго у та доба да се гледа и фертик! Не да баба. Тада су, тих дана, због мултикултуре, суживота и толеранције, у БиХ укинули хрватске канале, па су јадни бабини унуци и дјеца, скупа са пар снаха, морали гледати бошњачку верзију рата, на БХТ и Федералној. Докундисало људима, из коже да излете. A баба, ем стара ем драга свима, неће нико да јој из "хатора" изађе. Па се досјети један од унука да сними један дневник. И снимио га. И пуштао баби десетак пута, тачно у седам, кад и јест дневник. И тако баба гледала дневник, сви се смијуцкали и нико да јој каже. Дневник као дневник, рата, људских костију, оцрњавања Срба и Хрвата, један к'о и сваки. На крају, послије 12-ак гледања, схватила бакица да је цијела фамилија "весла". Како? Па, по временској прогнози. Не може онај што најављује баш сваки пут погријешит... И, баба, освијешћена и опамећена, гледала увијек прије дневника да буде угашена лампица на видеорикордеру испод телевизије. Није будала кога зезну, већ ко не научи ништа из тога. Напосљетку, прескочили људи "суживот и толеранцију" па увели кабловску те сад могу с миром гледати хрватску телевизију и хрватски дневник. И баба исто, телевизори појефтинили па има свој кад не може спавати. Временска прогноза, наиме, иста буде и за Далмацију и за Херцеговину.

Рат ТВ-у брат

Данашњим телевизијама је рат основни културолошки догађај и окосница информација. Aко занемаримо фудбалера Едина Џеку, он повремено ускочи као најважнији. Ја, несретник, немам кабловску. Изговор ми је, да се не понављам, онај канал који требам ископати кроз башту и алергија на крамп и лопату. A, заправо, бојим се да бих стално гледао оне емисије с дивљом живином на Енимал планету и Нејшнел џиографику, па не бих ништа написао. A има оних емисија о стреличарству, лову, оружју "ситног зуба" - израелском, чешком, руском, аргентинском... Ето, већ ме понијело, чемерника. Тако сам себе осуђујем на ове двије-три бошњачке телевизије и ОБН. Како рече пјесник бољи од мене, ваља поштовати свој камен у ципели, чак га вољети, има већих и квргавијих. Хришћански мирно слушам и гледам о "агресији" и "геноциду", "удруженом злочиначком потхвату" и "српској паравојсци и парадржави". Изабрах си тако пост од цјеловите ТВ истине, да из мене "ишћера" ђавла који ме хоће "наћерати" да видим само дио истине, да од дрвета не видим шуму. Хм, морам признати да сам помало почео гледати те програме као какву зезанцију. Рецимо, успјели су у задњој колажној емисији за СДП Бошњаке званој "60 минута", удробити славног хрватског фудбалера, Роберта Просинечког, у "агресију". Испало да је и то што тренира "Црвену звезду", некаква агресија а помало и геноцид.

Цитирало ме ван комплета

Један од примјера заклањања шуме дрветом и рашомонског верзирања стварности је и навика вађења реченица и поступака из контекста. У прошлом броју "Гласа Српске", у колумну "Жедни слонић и Ратко Младић", из контекста је извучена реченица "У босанскохерцеговачком рату нико није побиједио. Срби су се чак морали одрећи великог дијела освојеног територија, у име мира". Пошто сте већ читали цијелу колумну, видјели сте да никог нисам поштедио, па ни себе ни своје. Написао сам и чега су се други одрекли у име мира. Нису само ти грозни Срби криви за рат и нису само они прогутали јежа за мир. Ето, ово сам написао за вађење из контекста. Нека се људи развеселе мало. A, богме, и јесте истина да друге нисам поштедио. И нећу, што су ми пречи од мене и мојих. Aли, та и само та реченица, извучена из контекста - чак из цијеле колумне једина, постала је доказ моје наопакости "агресорскости" и "геноцидности". Зато треба пазити како се пише и говори. Јер, надобудни млади шовинисти су увијек спремни да на вама пронађу властите мане и махане, да доказивањем да су сви гори од њих учине себе и своје истомишљенике малим мацама и "невиним жртвама" (боже луде ли сложенице, Боже благи и преблаги). И ето зашто прекрших првобитно обећање да нећу писати о рату као о културолошком догађају за неке људе и народе. A нисам хтио, Тита ми. Усред писања ми "дохаберили" да се Интернет - Бошњаци и понеки "добар влах - не фалећ' му вјере и имена" иживљавају над мојим ликом и дјелом цитирајући ову реченицу, сретни као да је Един Џеко (наш Ђеко, оп. а), потпис'о ни мање ни више него за братски и пријатељски Галатасарај.

Читачи и гледачи

Људи који читају пуно књига, постају паметнији. Људи који читају само једну књигу, постају све глупљи. Постају толико глупи да од тога што су прочитали не виде колико је тога доброг другдје написано, поготово не могу учити из тога. Људи који гледају само "своје" телевизије, постају глупљи и ограниченији од оних који читају исту књигу нон-стоп. У принципу, боље од читања једне књиге и гледања само "своје" телевизије, је не читати и не гледати ТВ. Тад човјек барем има фришак мозак спреман да учи, тада га научено не спречава да сазна ново и друкчије. Хм, и то читање и учење има својих мана, ако читате и учите "по усмјерењу" а не по увјерењу. Неки људи студирају књижевност да би постали писци, на примјер. Пожеле бити нови Иво Aндрић или Меша Селимовић, Борхес или Карвер. Мисле да ће бити други они. И онда од њих не виде себе, ни оно што јесу не остану - а можда би и добри у писању били. Постану нешто као кафа "дољевуша", она коју у Босни праве кад попију кафу тако што додају воде па пусте да провре. Као, рецимо, Давид Aлбахари, кад прочита књигу па напише своју. Зато се сви сјећају звучног имена часне старине али нико и дјела које је написао. Па буде ту пуно, по ријечима критичара, "нових Aндрића", "нових Селимовића", све сам кандидат за Нобела, или, у најмању руку, за Пулицера. На крају им књиге доспију само до полица родбине и пријатеља или утрпана у руке каквог академика, или, ако има веће несреће, правог писца коме не пада на памет да на те језичке вратоломије троши вријеме потребно му за писање.

Битка за бољу прошлост

Ја, раб Божји Веселин, овако голорук и голоуман, не могу никоме створити прошлост, ни личну ни колективну. Не могу спријечити да било коме рат буде најважнији културолошки догађај у животу. Моја начертанија не мијењају ни људе ни мишљења. Само побуђују сумње у ријечи понављане на телевизији и радију. Сјетите се, ако вам се да, ријечи старих људи који су били у рату. "Дјецо, каните се ћорава посла", "Не знате ви, дјецо, шта је рат". "Не дај Боже рата". Aли, дјеца су се нагледала "Рамбо" филмова, америчких ратних, наслушала прича о херојима, заиграла се, запуцала... Чак помислила да су партизани. Хм, кад човјек мало боље промисли, право је чудо да је било само 100.000 мртвих. Срећа је да онај наш задњи рат све до 1995. није постао свјетски. Нажалост, и овај мир који имамо и немамо је свјетски. Можда и мир једног дана буде наш. У међувремену, предлажем да поштујете и послушате старије људе. Иако не користе Интернет и не гледају пуно ТВ, знају пуно. Послушајте некад и људе одгојене на старински начин, уз вјеру, дебеле класичне књиге и старе народне приче. Нису нимало досадни ни глупи. Знају и они да ће, ако уђу у Европску унију, моћи у Брисел на кафу. Aли, они се, за разлику од модерног проевропског и противтрадицијског свијета, питају ког ће им то ђавла...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.