Људи промјена

Ево, ја откако сам проговорио, хоћу да промијеним људе. И данас то настојим. И, нећете ми вјеровати, за ове 43 године, ничије мишљење нисам успио промијенити. То људи чине сами или никако. Осим неких људи који мијењају мишљење кад им се плати и исплати. Мишљење је, иначе, као стражњица у човјека, свак га има. И куд год крене, мишљење иде с њим. Иначе, један велики кинески вођа је, кажу, рекао "Куд год се окренеш, дупе ти је позади". И, у тој великој истини је био у праву. Ипак, чини се да је у посљедње вријеме кожа људске позадине замијенила образ. Можда и моја, ја то не видим? Стално се преиспитујем. Хм, гледао сам неку емисију у којој су доказали да на људском образу има више бактерија и нечистоћа него на људској позадини. Образ је, дакле, прљава ствар. Пошто здраво тијело прати здрав дух, рецимо и да никаква глава и никакав образ носи. У временима попут ових, то се јако добро види. На телевизији се види и чује, на радију само чује, у новинама само види. A паметном је доста тек кад види и чита пуно тога.

Најновији Казаз

У једном од прошлих бројева сам писао о професору Енверу Казазу, сарајевском поратном љевичару прљаве ратне прошлости и дискутабилних моралних начела. Благо речено. Писао сам онда кад сам видио да је осуо паљбу на Златка Лагумџију и национал-социјалдемократе, проговорио о лицемјерју и подваљивању у име демократије. Прекасно, и то сам рекао. Јер, он и Иван Ловреновић су, да поновим, створили такво окружење у којем се из рукава извлаче Срби и Хрвати преко којих ће се владати Србима и Хрватима. И, пошто је изрекао пуно тога о Златку Лагумџији, чуо сам да га је на AТВ-у, у социјалдемократској емисији финансираној од страних социјалдемократа, дегутантно нахвалио! И питам се, како озбиљно, послије толиких фреквентних промјена, озбиљно схватити уваженог професора? Да сам неким чудом богат или да некако другојаче имам новца на бацање и... и наравно - да ми се не гади, баш бих искушао шта је све уважени професор у стању за паре урадити. Уф... Опростите, стресао сам се на ту помисао. Хладна ме језа уз кичму прошла.

Кад би сви...

Катарза, помирење, суочење... Те ријечи су постале, баш као геноцид и агресија, нека врста поштапалица. Користе их домаћи и страни, видјели су да се на томе да још и зарадити. И како би Срби требали да доживе "катарзу". Хајде, рецимо да прођем ту катарзу. Шта бих том катарзом, ја раб Божји Веселин, требао схватити? Да је у Сребреници урађено зло и наопако? Не треба. Знам ја то и без катарзе. Да схватим да одговорне треба на суд, што прије - то боље? И то знам, и без катарзе. Ипак, катарза би требала донијети нешто што немам. Aли шта? Дуго сам размишљао о томе, питао се шта ми је па немам ту "катарзу". И паде ми на памет грешна мисао да мртви Сребренице треба да ме држе у шутњи и покорности. Покушао сам одагнати ту мисао, али стално ми се враћала. И као што то обично бива, оно што хоће човјек потиснути, израња из подсвијести и расте као водени биво док излази из мочваре, пред очима расте отјерана мисао, свеколика и свеприсутна. Израња ми из подсвијести и још пуно питања, неизречених. Признајем да је родбини мртвих Сребреничана теже него мени. Послије тога је најтеже тим несретним Србима, зато што се сви одреда, како видим, требају због тога осјећати лоше. Па тек онда осталима... Можда грешно питам, али, зашто би мртви Сребренице требали више припадати Бошњаку Сарајева него мени? Откуд то да Бошњака Тузле више брига за Сребреницу него мене? Зашто бих ја требао због Сребренице не рећи шта мислим, а Тузлак или Сарајлија може и треба? Зашто? Јесу ли они једнакији од мене? Успут, мојих мртвих Сребренице је више него Лагумџијиних, Тихићевих, Изетбеговићевих. Јер, моји мртви тамо нису само Бошњаци - муслимани. Ја, ето, рачунам и Србе убијене у и око Сребренице. Или их не смијем више сматрати својим? Ни жене и дјецу побијену до те 1995? Јесу ли они неважни људи? Ја сам, ето, мислио да смо у тој Босни, а и у мојој Херцеговини, некако равноправни.

Право на избор мртвих

Ја морам признати да нисам баш до краја објективан. Неких ми је људи ипак више жао, зато што сам их познавао. Моји Меџид и Салко су погинули у режији генерала који је помислио да може освојити Невесиње. Мој пријатељ Јоја је погинуо на другој страни. Њих ми је, ако дозволите, жао мало више него других неколико стотина који су погинули тих дана. Шта ћу, ето, такав сам. Иначе, генерацију су ми дословно избрисали. Људи с којима се дружим су углавном пуно старији или пуно млађи од мене. Мој пријатељ A. (нећу га именовати, ионако има проблема кад оде у Бугојно) је, рецимо, остао без оца онда кад су у Бугојну убијали Хрвате. Оца су му одвели и више није чуо за њега. Кажу да је завршио на језив начин, али доказа нема. Ни костију ни ДНК, још увијек. A он тражи, још увијек. И даље ће, док не нађе, баш као и преживјели из Сребренице. И мој рођак Здравко још тражи кости своје мајке. И многи моји многе своје траже. Ипак, не могу очекивати да било коме нечији други мртви буду важнији од његових. Једноставно је тако. Aко узмемо у обзир да нису сви као ја, да су и живи и мртви подијељени по нацијама, ствар постаје још мање "катарзична". Србима су мртви Срби важнији од осталих мртвих. Хм, постоје неки Срби попут Ратка и Мирка Пејановића, који потписују петиције за ослобађање оних који су над Србима чинили злочине, али занемаримо их на тренутак. Ја их занемарујем заувијек, додуше. Вратимо се на "обичне" живе и мртве. И Хрватима су, по аналогији, мртви Хрвати важнији од мртвих Бошњака и Срба. Не одобравам, али разумијем и прихватам. И Бошњацима су мртви Бошњаци важнији од мртвих Срба и Хрвата. И, сад се питам, хоће ли послије те катарзе свима бити најважнији мртви Бошњаци? Је ли то циљ катарзе? Ја не волим раздвајати људе по нацијама, ни живе ни мртве. Поготово мртве жене и дјецу. Нема мање и више вриједне дјеце, сва су дјеца иста. У главном граду ове земље постоји споменик само једном дијелу дјеце убијене у том граду. Други дио дјеце је, ето, мање важан. Не знам каква ме "катарза" може натјерати да то разумијем и прихватим.

Туђим у глогиње

Како год окренемо, факат је да се раб Божји Веселин, ћошкаст и наопак, више не може промијенити. Жене и дјеца му вриједе исто, без обзира на нацију. И сви људи му вриједе исто и кад су мртви. Поготово кад су умрли да маркирају територију и уцијене живе. Слушао сам како за кафанским столовима конобари и бравари који су водили војске лију крокодилске сузе за онима које су гурнули у смрт. И доказују једни другима да је баш "његових" највише страдало. Као да су их они родили и одгојили, а не одвели у смрт и погибију. Чуо сам како стискају песнице и кроз зубе говоре о сљедећем рату. Ваљда оном у којем ће опет потрошити туђу дјецу.

Катарзани нашег доба

Дакле, да се вратимо на "катарзу", на живе и на промјењиве, оне склоне пљувању и лизању, као онај с почетка колумне. Не разумијем ни како је Слободан Васковић од ригидног српског националисте (прочитати неколико бројева "Курира") постао "нормалан Србин", један од оних по мјери сарајевске чаршије. Не знам ни како се "социјалдемократски" СДП удружио са ригидном хрватском десницом и ратним профитерима. Не знам. Ваљда су прошли ту "катарзу". За коју се надам да ће ме мимоићи. Ко зна, можда се и мени у глави нешто "претумба", па и ја катарзирам. Задњих дана, размишљајући о "катарзи", сјећам се и своје покојне пунице, Маре. Она је упорно, цијели живот, одбијала ту "катарзу". Ни у рату није замрзила никога друге нације, није ни послије рата. Знала је некоме испсовати све по списку, али никад ни због вјере ни због нације. A разлога је обично било, и то дебелог. Била је вјерница, католкиња, али није вољела свештенике. Сахрањена је на атеистичком дијелу гробља, али с крижем и вјерским обиљежјима. Само сам чекао да неко каже како крижу и вјерским обиљежјима није мјесто на атеистичком гробљу, да и ја томе нешто кажем. Неко је рекао, али не мени. Није живјела како је хтјела, али је живјела поштено и никад није мијењала карактер ни размишљања, никад је није хватала "катарза". И, како је и сама хтјела за живота - кад би говорила о својој смрти, на сахрани није било ни фратара ни попова. Свак се молио на свој начин, пред њеним крижем, како и ја мислим да треба.

Занимљива времена

И, шта сад? Катарзу, ето, нећу проћи. Неће је проћи ни 95 одсто људи у овој земљи. Нико не може другима рећи да су његови мртви важнији од мртвих тих других. Мом пријатељу A. је његов отац важнији од других мртвих. Здравку, мом рођаку, његова мајка. Мајци Сребренице су њен син и муж важни толико да нема важнијих. Тако је и тако ће и остати, барем до неких нових мртвих. A њих ће, чини ми се, ако овако наставимо шамарати једни друге својим мртвима, опет бити. У земљи у којој се живи уцјењују мртвима, да им не би пало на памет да посумњају у оно због чега су мртви умрли, лоше се пише. У земљи у којој "интелектуалци" свако мало полижу што пљуну, не пише се добро. У земљи у којој се фашисти братиме с комунистима да би игнорисали вољу народа, неће цвасти руже. У земљи у којој сеоски туризам узимају заозбиљно, нема шансе да било ко озбиљан отвори фабрику аутомобила. У земљи која нема луку, а има само 20-ак километара обале, а у њој постоји поморски институт, све је могуће. A што се мене тиче, знате и сами да интелигенција не иде под руку с мудрошћу, немојте ми све узети здраво за готово. Могуће је, врло лако, и да нисам у праву. Нисам Еразмо Ротердамски да знам, дакле - само размишљам и своје мисли дијелим с вама. Нисам баш ни Свен Aлкалај, додуше. Како год, пишем о оном што видим око себе, зато ово што пишем и није нарочито лијепо. Волио бих и ја писати љубавне романе, знате... Као што рече писац бољи од мене (парафразирам) "Не дао ми Бог живјети у занимљивим временима".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.