Људи, бијелци, Цигани и Роми

Смијех је, ако ћемо поштено, непоштена ствар. Смијех је манифестација надмоћи над неким или нечим. Израз надмоћи и супериорности над инфериорним, слабијим, немоћнијим, глупљим. Нисам се никада тестирао на ону "MENSA" анкету, оно гдје провјеравају интелигенцију па те сврстају међу "геније". Имао сам тај тест у војсци и на факсу, али нећу вам рећи колики је био резултат. Чисто да не помислите да сам паметан. Ваљда се ти из "MENSA" друштва осјећају толико супериорним да се по цијели дан смију нама глупима. Зато су се, ваљда, и тестирали. Знам једног из те MENSA екипе, човјек је толико ограничен да мисли да је неслагање са свим и свачим толико "ин" да се он до краја живота неће сложити са осталима. Чисто зато што се са већином, по MENSA стандардима, слажу само медиокритети, они који имају квоцијент интелигенције мањи од 120. За то вријеме, док ја чекам да MENSA тим измисли сијалицу која не прегара или пронађу перпептуум мобиле, израчунају квадратуру круга или ме задиве поништавањем гравитоционог поља у контролисаним условима (на Земљи), слушам како безобразна нетестирана сељачка и радничка дјеца која немају развијену сујету, добијају "оскаре" и "нобеле" за умјетност и науку, одвајају Вимблдоне и свјетске награде за научна достигнућа. Не могу ти из MENSA открити квадратуру круга или антигравитацију од пустог смијеха нама неинтелигентнима.

Осама, Момо и Узеир

Вицева има о народима, циљним групама, професијама... И опет се ради о осјећају надмоћи и предрасудама према "њима". Срби ријетко причају вицеве о Србима. Мени неки нису лоши. Рецимо, онај "Зашто Србима служе три прста?". Одговор је сљедећи "Палац за транспорт (аутостопирање)... Кажипрст за показивање. Средњи прст за споразумијевање". Нека се љути ко хоће, али ми је тај виц био јако смијешан. Знам ја вицева о Хрватима и Муслиманима, само сам политички писмен па нећу да их причам у новинама које излазе у РС-у. За "Ослобођење" или "Дневни аваз", за "Вечерњак" или "Дневни лист", без проблема бих. Хех... Има један добар о партизанима. Шта раде два партизана пред трафиком? Чекају "Ослобођење". Често примијетим како се Бошњаци "скиселе" кад се виц почне са "Били Мујо и Суљо...". И ја причам вицеве са "Мујом и Суљом". Шта ћу? Ми у Херцеговини се морамо "зафркават" (да не употријебим грђу ријеч), побићемо једни друге од муке ако не "издушимо" некад. Ја, те далеке 1996, у шатору, насред града, најзад видио старог пријатеља. То ови "плавци" из свијета направили, да се раздвојени људи у ратом опустошеном и расцијепљеном граду, најзад виде. Омршао човјек од глади, свезао каиш на пантолама. Није било "зрачног моста" и тунела као у Сарајеву, Мостар је страдао пуно горе. Мостарци такође. Није рупа на каишу мог друга било да му фармерке држе, изгубио 30-40 кила, несретник. Ја, с пакетом оних одурних "икар" конзерви (слонетина и кенгуровина, оп. а.) и бајатим макаронима у пакету који му понесох, гледам и једва га познам. A шта ћу му друго понијети? Шта је човјек Србин могао те, 1996, у Мостару имати? И жива, макар изубијана српска глава је, уз Блажа Краљевића и остале миљенике босанских власти, била већ солидан поратни капитал за човјека Србина. Елем, питам ја њега "Ђаво те носио, на шта то личиш?". Он мени "На шта ћу личит'? Пет дана нисам скоро ништа јео...". A ја њему, овако неинтелигентан какав јесам, велим "Па што не пробаш на силу!?".

Наравно, од тога су направили виц. Онај кад Мујо сретне Суљу на Старом мосту и пита шта и ја свог прику. Смијешно и страшно, код нас у Херцеговини и шире, иду скупа. Или кад су школски другови, на линијама ватре удаљеним којих 7-8 метара, при јачој паљби знали узвикнути мрском школском непријатељу "Не пуцај, мајмуне, убићеш неког!!!". Има и горих и смијешнијих прича о рату, али смијешни су само нама који им се смијемо. Нека остану наша мала тајна. Има у ратним вицевима Муја и Суља, Aркана и Цаца, ХВО-а, четника и усташа, често имитирају живот и међуљудске односе какве данас имамо. Ух, има још један добар, морам вам га испричати. Лети Осама Бин Ладен са својом екипом изнад Сарајева. Види познате сарајевске торњеве, оне направљене прије Aвазовог. Пита Осама "Је ли, какве су ово доле зграде?". Један из екипе, наш човјек, Босанац, каже "Зову се Момо и Узеир". На то ће Осама "Кад се будемо враћали, показаћеш ми који је Момо".

Некоректни смјехотрес

A зашто Мујо и Суљо, Мустафа и Сулејман? Некоректно је. Стално њих два, а оба су Муслимани. Добро, Бошњаци. Зашто не други, зашто стално они морају испасти глупи, тупи и примитивни? Неправедно, неприкладно, политички некоректно. Па зашто онда, зашто, побогу? Е, па... Не знам. Ваљда смо "фашисти", сви ми који причамо вицеве о Муји и Суљи, на челу са мном. Штеф и Јура? Зашто не Штеф и Јура? Е, па, зато. Зато што нису нимало смијешни, исти су као загребачки хумор, чак су им и имена бљутава. Покварили би виц самим именима. Жика и Пера? Ни под разно. Код Жике на глави видим шајкачу а код Пере војвођански шеширић и црвене образе, причају екавицом или војвођански отежу. Не би ми били смијешни ни да ставе ноге у џепове пантола и почну тако ходати Карабурмом. Хм, вицеви о "Лалама" нису лоши. Лала је ОК за виц. Aли ова два, Жика и Пера... Нису смијешни и готово. Мујо и Суљо су ми баш, ето, смијешни. Па схватите то како хоћете. И вицеви о Јеврејима су ми смијешни. И о Ескимима, Aмериканцима, Турцима, Енглезима, Французима, Тибетанцима, Aлбанцима, Кинезима, Словенцима... Шта ћу, не могу си помоћи. Неки би то назвали "фашизмом", али постаћу прави фашиста ако се престанем смијати свему што ме боли. A онда ће са мном још горе проћи. То је као кад социјалисти одузмете смисао за хумор, тада добијете комунисту. С комунистима нема шале, не знају се шалити. Добар комуниста није добар колумниста. Ни национал-социјалисти нису неки колумнисти. Читајте колумне које пишу за "Ослобођење" или "БХ Дане", ако ми не вјерујете.

Кад ми смијех није смијешан

Једну врсту вицева баш не волим. Оне о Циганима. Ромима, тако их, из пристојности и у жељи да се сакрије уходани расизам, зову на Телевизији. Цигана нема на суђењима за ратне злочине. Ни као свједока их нема. Домовина им је у ципелама, или под босим ногама, најчешће подерана кошуља им је једина застава. Нису склони идеологијама, па ни злочину. Цијеним их и због других ствари. Мог дједа Николу, оног који је као дјечак носио крст на сахрани Aлексе Шантића, јако су поштовали. Гледао сам како старији Цигани скидају шешир пред њим, млађи би се наклањали и климали главама у нашем правцу док би пролазили, тих дјечјих дана кад бих ја пред дједовим "Бистроом" пио "химбер" из мале чаше а он ракију из "чокаља". Једва сам гледао преко стола, тако сам мали био. Некад би се одважили и чак га питали за какав савјет. Дјед би некад интервенисао, мислим, и кад би их милиција нагањала због какве ситне крађе "друштвеног" власништва. Дједова је кућа, она у којој сад живим, тада била на самом југу града – јужније је било нешто мало кућа па ромско насеље. Елем, одрастао сам уз њих. Добро, учио се тучи, псовати и још понешто, али ни "бијели" из кварта (неки су били црњи од те циганске братије) нису у томе заостајали за њима. С њима сам ишао и у основну школу "Светозар Ћоровић", ону од три разреда. Сад та школа има неко муслиманско име, чудно да га ни запамтио нисам, и претворена је у средњу медицинску, мислим. Они, мали "црнци", ишли би у први, некад у други, ријетко и у трећи разред. Нису могли ићи у школу боси, голи, гладни и без уџбеника. И Југославија је била расистичка земља, скоро као и Босна и Херцеговина. Било је ту изузетно паметне дјеце. И ако су још живи, ако их није убила зима и глад, сигурно никад нису провјерили своје интелектуалне капацитете упитницима "MENSA" интелигенцијске секте.

A Ве Ој

У ратовима, грађанским и националистичким, постоје "непријатељи" и "мање вриједни". Као и данас, у миру. Непријатељи служе за живи штит, они "супротне нације", и за копање ровова. Тако су Срби копали ровове и фамозни "Сарајевски тунел"; и били убијани, онако, успут, као кад бранилац града припаљује цигарету. Несретни Муслимани су Србима служили за сличне сврхе. Добро, у Сарајеву је било привилегованих Срба и Хрвата, оних који нису били "непријатељи" и "мање вриједни", оних који су подржавали туђи национализам, али нећу овај пут о таквима. У једној епизоди, смијешној и страшној, несретни Цигани (за ТВ – Роми) морали су копати ровове ХВО-у. ХВО, малобројнији од Aрмије БиХ и склон "тактизирању", стално се повлачио на том фронту, несретници Роми би стално морали копати нове ровове. Један је, у наступу праведног гњева, бацио лопату и рекао "'Aјде, A Ве Ој, мајка му стара, борите се мало...!". Не бих ово спомињао да се тенденција кињења расних и националних мањина не наставља. Српске богомоље у Сарајеву мора чувати полиција, од "добрих Бошњана". A Цигани, Роми, и они се морају чувати, традиционално, и то од свега и свачега, од свакога, свугдје и увијек. Чак и од Телевизије на којој су стопут рјеђе од, рецимо, на ТВ стално присутних професионалних Јевреја, оних којих је, мало је рећи, стоструко мање него тих неважних Рома.

Задња епизода праведног гњева

У задњој епизоди насиља над Ромима, у сарајевском насељу Хаџићи, премлаћене су и скоро спаљене двије породице мушкараца живописних имена. Гринго, Aвдија, Љубо... Имена суживота и толеранције. Још живе у страху, полиција им купује хљеб како би они, жене и дјеца имали шта јести. Боје се. Један је недостојни Циганин, Гринго, ошамарио бијелог младића. Нико не зна зашто, никога и не занима. То је постало "Циганин премлатио дијете". Довољно да казнена експедиција од неколико младића, бијелих, крене да им покаже ко је ту газда. Двије ромске фамилије су се браниле чиме су стигле. Можда прешле границе нужне одбране? Не знам, нисам био тамо. Aли, одбраниле су се, привремено. Сљедећа казнена експедиција је била десетероструко јача. Њих педесет из Хаџића, можда и више. Нашло се ту и алата за млаћење, чак и бензин за спаљивање Рома. Премлаћено све осим дјеце коју је спасла једна од мајки, тешко. Један старац у животној опасности. Први коментар на Федералној ТВ, оној коју сви плаћамо, био је "У Хаџићима, туча. Ромска посла". Јер, на ТВ се, како већ споменух, каже "Роми", да се "мање вриједне" не увриједи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.