Литургија као култ и културни образац

Међутим, ниједна од тих дефиниција неће бити равна литургијском искуству. Она није представа која се увијек изнова понавља пред нама, пуким посматрачима, евоцирајући успомене на давно прошле догађаје; она је незастариви образац наших здравих узајамних односа, "дивна школа једнодушности, праштања и јединомислија" (како је говорио о. Aлександар Шмеман). Она је та која нас и освећује, и просвећује, и учи правилној употреби времена и простора, и у њима свих природних дарова Божијих дарованих човјеку.

У Литургији стичемо саборни ум, учећи се да "једним устима и једним срцем" благодаримо на неизрецивом дару живота. Ово је веома важно јер смо, удаљивши се од Литургије, изгубили осјећај за саборност, у чему је корен свих наших подјела, сукоба, непријатељстава и неслагања. Свети Дух нас у Литургији сабира у Једно, лијечећи нас од расцјепканости и подвојености којима је заражен данашњи свијет. Кроз њу постајемо учесници у Христовом Божанском животу и зато је неопходно да ту, гдје је све "ради нас и нашега спасења", очи нашега ума буду непрекидно отворене за све што се ту догађа: за покрете, символе, иконе, слике, музику...

У Литургији нема случајне и безначајне ствари. Све је ту битно: и појање које нас кроз непрестано славословље уподобљава анђелима, и иконе које су видљива изображења једне за нас невидљиве стварности, и сваки покрет, и свака ријеч, па и начин на који стојимо или смо одјевени, а којима одражавамо свечаност тренутка и значај сусрета који нам предстоји. Литургија јесте заједничка молитва, али је и много више. Она је конкретни, дубоки и стварни сусрет наш са Богом и једних са другима. На Литургији смо више него игдје другдје свјесни да смо "синови Царства", да смо "род Божији" и "изабрано, царско свештенство", дакле они који и када живе и када умиру треба тиме да свједоче своје усиновљење Богу. Јер, како нас уче Оци наше Цркве: "Aко је Крштење облачење у Христа, Литургија је живот у Христу и примање Христа у себе." Литургија нас васпитава и храни, учи нас једноставности, скромности и складности у цјелокупном нашем живљењу и дјелању. Зато све што у њој мислимо и чинимо, желимо и тражимо, треба да буде оно најбоље што од себе можемо дати.

Са друге стране, одвајање од литургијског живота води у губљење осјећаја за мјеру, у грубост, наклоност сваковрсним пороцима и често у један дубоко неморалан живот. Посебно смо данас свједоци тога колико често плодови стваралаштва бивају обезвријеђени. Све мање се питамо шта је то истинско стваралаштво и зашто ми као народ све мање имамо добре умјетнике, научнике, писце, све мање познате универзитете и интелектуалце. Латинска ријеч цултура која значи узгајање, васпитање, образовање, развој, потиче од ријечи цултус која значи - богопоштовање, богослужење, култ. Чак и етимологија ове ријечи, као што видимо, указује на то шта култура треба да буде.

Свети Климент Aлександријски, Светитељ првих вјекова Цркве, говорио је да је култура плод човјековог стваралаштва руковођеног Логосом (Христом). То значи, и ово је велика истина, да само она дјела и само оно стваралаштво који су плод сарадње између Бога и човјека, имају истиниту вриједност и могу се назвати тековинама, тј. плодовима културе. Црква, тј. Христос, кроз Литургију нас позива на смирење, обновљење, измирење, повјерење, очишћење, благодарење и све друге врлине и подвиге наше воље, без којих нема и не може бити нашег сједињења са Оним Који нас уводи у вјечност. Кроз ове врлине, човек постаје сасуд достојан Божанске благодати, која све наше недостатке надопуњује и сва наша дјела усавршава. На тај начин, све што се у Литургији и из Литургије рађа, рађа се за вјечност и има непролазну вриједност. Због тога је Литургија Цркве Христове одувијек била и биће образац културе. Поменули смо да је и у основи ријечи култура (цултус – богопоштовање, богослужење, култ), значење које упућује на Литургију. Црква не оспорава, нити одбацује све оно што је човјечанство остварило на пољу ликовне умјетности, науке, књижевности, као ни све оно што у новије вријеме остварује, нпр. на пољу филмске умјетности – напротив, њено искуство показује да многа дјела умјетности стоје као свијетли примјери и неочекивани подстицаји не само у своме, већ и у временима послије њих. Ипак, вођена и руковођена вјековним искуством, Црква чува своју дјецу од опасности да се почну клањати творевини умјесто Творцу, упућујући стално јеванђелски позив: "Преображавајте се обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија" (Рим. 12,2).

Овакви свијетли примјери између осталог су и наши средњовјековни манастири и цркве, чија богата архитектура и врхунско фрескосликарство и данас изазивају дивљење познавалаца ових врста умјетности широм свијета. Па дворови наших знаменитих владара, њихово високо образовање и изванредни таленти који ни у чему нису постали сметња њиховој светости (сетимо се Св. Деспота Стефана Лазаревића, Св. Ефимије, Св. Саве и др.). Вођени узвишеношћу њихових примјера, ми и данас често говоримо како смо велики народ. Aли, требало би да се запитамо има ли у нама иоле оне ватрене ревности за вјеру, оног усрђа у дјелима и подвизима, оног смирења и прије свега тога оног културног етоса, које су својим животима, а неријетко и смрћу пројављивали ови наши славни преци?

Дјелатност на пољу културе готово неминовно истиче оне који се њоме баве у први план, постављајући их све чешће за узоре младим људима. Зато на умјетницима, професорима, глумцима, музичарима, почива велика одговорност. Учинимо зато бар оно најмање што је до нас: потрудимо се да наше дјелање буде истинска култура (цултус = богослужење). Повратак Литургији је једини начин да Његов благослов трајно пребива на нама, и да наша дјела постану свједочанства истинског преображаја из смртног у бесмртно.    

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.