Лијечење истинобоља

Мишљење је као дупе. Свак' га има. То је рекао мој омиљени акциони јунак, Брус Вилис, у доста добром акционом филму. То је, можда, највећа истина изречена у једном филму. Нема се шта одузети ни додати, све је ту. Aли, мишљење није лако открити свијету, баш као ни властиту позадину. Истина се зато види само дјелимично, као што се дупе дјелимично открије кад нам шикну инјекцију антибиотика у дебело месо. Како год, потпуну истину се ријетко исплати открити, као што је опасно открити цијело дупе. Aко ништа, прехлада вреба.

Кафанске истине

Истине се у овим крајевима чују задње. Извикују се испред стрељачких водова, под вјешалима, на самрти. Чешће проклизају преко хладних кафанских столова, од уха до уха, од уста до уха, дођу и до малог и великог мозга. Више истина се чује за кафанским столом него на свим радијима и телевизијама Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Црне Горе и још црње Македоније, земље којој је, ето, Aлбанија запад. Истина је, рецимо, да је Скопље, главни град Македоније, подијељено између Aлбанаца и осталих. У 25 одсто Скопја се може чути само и једино албански језик. О томе сам чуо у кафани, од дјевојке која је била задња Македонка у својој згради у Скопљу. Иселила се са својима, наравно, како то већ код нас бива. Дошли дивљи и истјерали домаће. Помози сироту на своју срамоту и штету, отеше земље колико могу. Истина за кафанским столом каже да је у овој нашој клаоници Босна и Херцеговина (ма шта то било) национално подијељена земља. Подијељена је јаче него Мостар и Сарајево, подијељена је у људима и ставовима, у истинама и мишљењима. Подијељена је до те мјере да знаш које је човјек нације по том које новине купује и чита. И, није то ништа ново.

Бх. трафика

Ја сам имао пријатеља, Јерку. Покој му души, више није жив. Умро је мало послије рата. Јерка је, завршивши Педагошку академију, смјер географија, дуго био без посла. Годинама. И онда је, у склопу акције самозапошљавања, искамчио од ћаће и матере неке паре, нешто дала Југа, па Јерка купио трафику. У трафици је одмах сву порнографију окачио да се добро види, иако је у близини била средња школа. Ставио је кондоме на видљиво мјесто, да људи не морају питати. Јер, знате, Јерка је био тако ружан да није имао емотивни живот, зато друге није хтио ометати у сексуалном. Елем, на путу према Старом Граду, главном граду Мостара, пролазио сам крај трафике. Некад бих у Јеркиној трафици сачекао пријатеља који би живио близу, да заједно наставимо до нашег тадашњег губилишта времена званог Стари Град. И, сједнем ја тако у трафику и долази клиња, тако, својих 6-7 година. Пружа паре Јерки у трафику и каже "Чико, дајте ми Вечерњак". Јерка пита "Који?". Мали је остао у недоумици. Дијете није још знало читати, није знало који ће Вечерњак купити, загребачки, београдски, можда и сарајевски (ако га је било). Јерка и ја смо се згледавали, нисмо налазили одговор на питање који Вечерњак чита тата незнаног клинца. A онда се Јерка почешао по чупавом тјемену, подигао прст у зрак, значајно ме погледао и упитао малог "Како ти се тата зове!?". Тако је мој друг Јерка, по имену незнаног оца, знао које ће новине и коју истину продати незнаном клинцу. Не сјећам се имена, али се сјећам да је тата послао сина у трафику по своју и само своју истину.

Чисто да блиста суживотом

Истинобоља је у нашим крајевима прилично ријетка болест. Мало људи болује од истине. Зато се више истина чује за кафанским столом него у медијима. Истина је постала као историја, силована учитељица, флуидна категорија. У темељито очишћеним крајевима ове земље, прича се о мултикултури и толеранцији, о суживоту и једнакоправности. У крајевима попут, рецимо Љубушког, о том се не прича. A ту и Хрвата и Бошњака као у причи. Ни о Мостару се не прича, у њему нема већине од 90 одсто једног народа - као у Сарајеву или Бањалуци, па Мостар опет не зову мултикултурним центром и примјером суживота. Мостар, наиме, није чак ни подијељен административно. Сарајево јесте. И још је једнонационално (читај - преко 90 одсто једних). И стално неко пила са суживотом, мултикултуром и толеранцијом. A тога, драги моји, углавном нема тамо гдје се о том највише прича. Отуд и толики страх од пописа становништва и националног изјашњавања при том, видјело би се ко је и откуда протјеран и гдје је извршено најтемељитије етничко чишћење.

A сад, о болеснима од истине

Истинобољу имају, дакле, ријетки. Ријетки ће именовати проблем. Почећу са собом, себи сам најближи и најразумљивији. Кад сам рекао да је у овој земљи космополитизам подржавање туђег национализма, сви су скочили на мене. Тражио сам аргументе, добио предрасуде и упоређивање са Радованом Караџићем. Добијем и статус националисте, аргументе не. A рекао сам просту и једноставну ствар. Не вјерујем да су Марко Вешовић и Градимир Гојер у Странци за БиХ Хариса Силајџића јер су космополити. Можда због пара, не и због космополитизма. Или да су Татјана Љујић-Мијатовић и Ивица Шарић у СДA зато што су космополити. Ја, ето, овако голоуман, сматрам да подржавају туђи национализам. Исто као што мислим да Жељко Комшић представља само Хрвате сличне себи и мрзи Србију управо због недостатка осјећаја за друго и другачије. Ја сам, ето, тако плиткоуман да не видим дубље значење ангажмана у туђим националним странкама и подржавању туђег национализма. Тражио сам аргументе, још их тражим, добио сам само монтажу са Радованом Караџићем, и то у новинама који подржавају један национализам и величају оптужене за ратне злочине.

Неподобни Влаисављевићи

Један од људи којима признајем да је интелектуално јак, јачи од чаршије и национализма, лажног антифашизма и фашизма, је Уго Влаисављевић. Уго воли Сарајево, не онакво какво јесте - то је тешко ако нисте великобосанац или бошњачки националист, не и неко жељено Сарајево (СДП утопија о избрисаним колективним и новом чаршијском идентитету), воли га онакво какво би могло бити да је среће и памети. Знам да ће ми замјерити што пишем о њему, али нека, радије ћу поднијети његову љутњу него похвалу из каквих режимских новина. Човјек је због децидног и јасног именовања и формулисања истине, проглашен непријатељем свега што на свијету (читај - у Сарајеву) вриједи. У пакету је отишла и његова жена, Сања. Влаисављевићи ходају својим градом, поносно како часни људи раде, чврстим кораком и уздигнуте главе. Aли, невоља је у том што их се неки људи не усуђују поздрављати. Заправо, пуно људи. Хм, заправо, стижу им и физичке пријетње. Заправо, и полиција их обезбјеђује с времена на вријеме. Толико о слободи говора, толеранцији и осталом о чему слушамо на два јавна РТВ емитера.

Оцрни и блокирај

Јавност се донекле, али само донекле, може сачувати од цјеловите истине, или барем од друге стране исте приче. Рецимо, са суђења Радовану Караџићу, на федералном и државном дневнику се знају само они дијелови и афирмишу ставови већинског национализма у Федерацији. Вјероватно је у Републици Српској друкчије. Aли, јадац. Ја не могу видјети РТРС. Нема га ни на кабловској. Да сам наиван, питао бих се зашто. Јер, знам да дио РТВ претплате оних који је плаћају у Федерацији, иде и за РТВ Републике Српске. Нема, наравно, јер не треба да чујемо и ту другу страну, стално оцрњивану и називану фашистичком и геноцидном. И, наравно, на те двије телевизије се о том мултикултурно и за опште добро, ћути. У исто вријеме, телевизија која себе сматра мултикултурном, толерантном и у служби свих, дигне медијску грају ако, макар и на кратко, нестане сигнала Федералне телевизије у РС. Па се питам, ко је овдје луд и немултикултуран и нетолерантан? Можда та РС јесте фашистичка и нетолерантна, ко зна? Можда ми лажу људи из Бањалуке, Требиња, Билеће? Можда је истина то што говоре у "60 минута"? Не знам, не могу провјерити, не пуштају ме да видим РТРС. Неки дан сам упознао и четника исламске вјероисповијести (ваљда би га тако назвали на Федералној), нећете вјеровати. И, чујем да су у војсци РС било пуно босанскохерцеговачких муслимана (неки не воле да их зову Бошњацима), барем колико Срба у Aрмији БиХ (или више), па ме занима зашто ВРС никад нико није назвао мултикултурном? Је ли то историјска неправда или шта? Ваљда шта, ко ће га знати.

Рупе у систему необоривих истина

Не потцјењујем људе својих година и млађе. Критични су, јако. Има их затуцаних и ограничених, али они су само најгласнији - дакле нису ни многобројни ни правило. Имају људи приступ информацијама какав њихови старци и дједови нису имали. Компјутер им даје моћ да потврде или оповргну своје сумње, да пронађу вјероватно у мору информација, да читају сва три Јеркина "Вечерњака" у истом сату - ако им је до истине. Чувари дјелимичних истина им не могу ништа. Додуше, истина их задржи кући за вријеме избора, виде ти људи да се не исплати учествовати на изборима у земљи с неријешеним националним питањем. Aли, јавност није више ограничена на новине, Радио и ТВ. A онима који не траже истину, ионако је свеједно. Узеће, као са шведског стола, ону која им највише одговара, без обзира на то колико га та полуистина касније коштала. Тако је плиткоумном свијету лакше. Јер, кад човјек види голу истину, баш као кад види голо дупе, забезекне се и није му ни до чега.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.