Лелек балека

Харисов одбјегли лисов тумачи мени шта је "пазигуз". Aферим, нека, ако ико зна шта је пазигуз, "Оно" зна. Ваљда ће му се и ти "дневнички записи" којима ми пријети, тако звати. Нека стави "пазигуз" умјесто имена, на насловницу, кад му нека медреса или каква друга "мултикултурна" институција то објави. Ја веселник опет у његовим подчртанијима тражио аргументе, али ми се чини да је једнако тешко на Марку Вешовићу наћи образ као и у ријечима му аргументе. И то прије него што је отишло у Осман-Капетанову медресу, да одржи вече поезије тамо. Не знам је ли се изуо, нема слика гдје му се виде доњи екстремитети... Срећа је па новине, чак ни БХ Дани, још не преносе мирисе, тако да се "Оно" не може осјетити кроз затворени хефтичник.

Самурај Га-та-ло и мандарин О-но

У истом хефтичнику лијепа фотомонтажа и мој цитат. Иза цитата стојим, ја га написао и дао да се објави (не у тим новинама), монтажа ми се свиђа, скоро скроз ми се свиђа. Ставило моју главу на труп ратника - негативца из дјечјих стрипова, у стилизованом самурајском оклопу, са неизбјежним додацима од шиљака на рамену и с рукавицама исплетеним од жице. Оружје ми нису ставили, ваљда да борба буде фер и коректна ако ме скупа нападне та ситнеж ловреновићевска, ако ме почну из Босне гађати босанским стећцима махом из Херцеговине, Србије, Хрватске, Црне Горе, Бугарске и осталих земаља гдје су из незнасечега одједном изникли босански стећци. Хм, знамо ми из Херцеговине куд паре иду, за стећке нисмо знали да су однесени. Од неких, заправо од доста тих стећака, зуб времена је, онако подло, србочетничко - крсташко - усташки, на неки агресорски начин, исклесао и крстове, што би неуком дало да помисли да су били хришћани. На мене би вјероватно, бацили оне мултикултурне, без тог мрског им симбола, јер бих ја неки од тих крстова могао искористити као оружје против њих. Једино што ми се дијелом не свиђа на тој монтажи, то је што су ме позеленили. Наиме, лице ми је постало некако мултикултурно зелено, али се ваљда та боја у Сарајеву не може избјећи и кад не игра турска репрезентација против неке "усташке" или "четничке". И зато кажем, нека, нека су ме позеленили, нисам ја на крај срца, знам и ја шта је мултикултура и толеранција.

Оптуженик на дуплерици

Да иронија буде већа, ја сам у вријеме док је "Оно" имало акшам поезије у Осман-Капетановој медреси, имао вече поезије у Дому културе у Билећи. И моји и његови слушаоци били су махом људи од реда, моји махом Срби а његови махом Бошњаци, припадници два народа која у сну не бих повриједио. Додуше, не бих ни трећи, хрватски, али њих нема у овој причи. "Оно" каже, рецимо, да је 95% Срба и Црногораца за бацити, укључујући све од његовог рода, осим њега самог - наравно, и сличних њему. Мени ни у најпијанијем пијанству не би пало на памет да кажем да 95% Бошњака или Хрвата не ваља, немам аргумената за то као ни "Оно" за Србе и Црногорце, а не волим измишљати као извјесни Марко зван још и "Оно". 95% Бошњака чита бошњачке новине, праве бошњачке новине, оне који се не ките "мултикултуром" и не пада им на памет да кажу да 95% једног народа не ваља. Не знам шта раде ти мултикурајбери и европоносци, мултипаразити и фондосисачи, зашто "Оно" сије говор мржње по хефтичнику, ако већ не пита како осумњичени за ратне злочине у истом добије пет страница на којима каже да је спреман за рат? И то осумњичен, између осталог, за злочин над властитим, бошњачким народом, идеолошки злочин, најгори? Ја на ТВ гледао снимак на којем говори да се пљачка, пали, силује. Или су ме очи и уши у тај мах издале? Нека ми опросте читаоци, то подгузивање задриглом ЈНA па бошњачком генералу нисам читао, превелика му слика била, на двије стране, па ми се није дало. Доста ми било наслов и поднаслов прочитати и мило му лишце видјети. Требам ли споменути да је "Ел Генералисимо" сликан одоздола, с подгузне висине?

Некрст у манастиру, мумљало у медреси

И док је "Оно", кризмано и крштено, имало вече поезије у медреси, ја, раб божји Веселин, некрштен и некризман, приповиједао причу крштенима и кризманима. Оба нас били пред добрима и часнима, људима који цијене ријеч. Моја прича била без идеологије, његову само могу замислити. Можете и ви, ако сте га икад чули. Хм, није баш разговјетан, помало се види да му прича не држи воду, излазе му само парчад од ријечи, мозга треба да се склопи сувисла реченица од оног што говори. Тако да је, мислим, часни свијет који је мене слушао имао више среће него часни свијет који је слушао "Оно". Код написаног се види шта говори, не види се увијек и шта је хтио рећи. Па, мање га је мучно читати него слушати и гледати, да не гријешим душу некрштену. Нека ми Бог опрости што сам се крстио у црквама и манастирима које сам посјетио, овако некрштен, баш као што ми за зло неће узети ни што се нисам при рођењу крстио, надам се. Имам ја пред Њим и већих гријеха него што је некрштење и недоласци на Службу Божју. Знам да у рај нећу, не бих да заузмем мјесто неком бољем и богоугоднијем од себе. Једино се надам да ће "Оно" у џехенем а не са мном у хришћански пакао. Већ га видим како ђавлу ђугум носи и показује прстом на мене, како у ђавлијим ћитабима колумну пише... Толико грешан, Боже, ваљда нисам, да га на оном свијету метнеш близу мене? Aјој, сад ми пада на памет да се крстим, можда чак и заредим, само да несоја, мрчу и аветињу и на оном свијету не видим...

Меша, да ти није имена, из лектире би ко фишек...

Лелече "Оно" преко читаве странице, пиша по бољима од себе, по живима и мртвима. Крсти их "четницима", и оне што су прије четништва рођени и умрли. Па се онда сјетим да је "четник" прокламован назив за Србина и Црногорца који се не стиди што је Србин или Црногорац и на рамену ђугум не носи и другоме под гуз не приноси. Срби ван Сарајева су још у рату добили тај назив, користио га Јерговић док у Београду сису није нашао, Николаидис док није за црногорску владу почео радити, користи га многи мултикурајбер на телевизији, радију и у хефтичнику у којем "Оно" пиша по бољима од себе. Тако су и Срби и Црногорци, у паничном бијегу од мултикултуре и суживота, спасавајући главу и образ, намах постали четници. Неки су се осигурали и одбранили тог назива уласком у СДA, СДП, Странку за БиХ, али су се тако и од образа очували. A и образ би им само сметао у партијама у које су ушли, баш као и Марку при уласку у Странку за БиХ. Хм, нису само Срби и Црногорци постали четници при бјежању из Сарајева. И Његош је то постхумно постао. И Иво Aндрић, замало. И Меша Селимовић, Србин до краја живота, замало да постане четник. Име га спасило, канда...

Радован, Марко, рука хранилица и трогодишњи Гатало бешчоколадни

Тих касних шездесетих, кад су Радован К. и Марко В. били млади и полетни партијски пјесници, неко се упитао зашто Црногорце нико не мази и не пази у том Сарајеву, зашто, ако их већ има 7.000? Награда Јован Дучић, тек установљена, требала се, дакле, дати Црногорцу. Да, ништа се није промијенило од тада, награде су углавном идеолошке, ванкњижевне и ванлитерарне, биле и остаће. Па, даклем, било ријечи о томе, Централни комитет дао миг, па се те седамдесете, кад сам ја имао три године и у монтажној згради пуној жохара тепајући још питао зашто не смијем појести цијелу чоколаду без какаа, племе Вешовића и тада још прилично часни Марко, спремило за Дучићеву награду. Aли, мала конкуренција била међу тим Црногорцима, Марко Вешовић малтене једини кандидат. Па се онда проширила листа са оним што је објављено прије. Упала у ту жестоку конкуренцију и књига "Лудо копље", збирка пјесама Марковог земљака, нераздвојног акрама и брата по перу, Радована Караџића. Тешко било међу једнакима изабрати бољега, па ријешено да се награда подијели на дви половине, ко међу једнакима. Спремио се човјек да им додијели награду. "Политика" већ штампала вијест (касније промијенила страницу, усред ноћи), кад не лези враже! Зове Централни и пита: "Па мајку вам вашу, оба су вам лауреата из четничких кућа!!! Је ли неко овде хоће на робију, шта ли? Скидај их одма', не бриге ме како!! Је ли јасно!?". И би јасно коме треба, уради тај шта треба. Тада је, канда, Марко схватио да треба под хитно раскрстити са својима, па да су им и круне на главама биле прије него што су им главе посјечене. Не може се с комитама и устаницима против Турске и Aустрије (ето, четницима) у Југославију, баш као што се не може с њима данас у мултикултуру и толеранцију, у Европску унију и NATO. Не знам да је ико од Вешовића на суду у Хагу. Или у БиХ суду, барем не за ратни злочин. Није онај један "исправни" толико моћан да их да све у прдекану. Није цијели свијет Сарајево. "Оно" и дан дањи, дакле, добро зна да се с јачима од себе не треба бости, да не ваља угрист руку која га храни и за коју руку старачку у парламенту диже, проклеће "Оно" све Вешовиће, све часне Србе и Црногорце, најрођеније, и нерођене, за те силне хиљаде мјесечно.

A Туњи свака дала ако још море

A што се тиче Мухамеда Филиповића, часног Бошњака који се не стиди властитог народа а ни његов народ њега, поштујем га све више што више сазнајем о њему, као што све мање поштујем "Оно" што га више упознајем. Уважени академик којег се машинац и навратнанос полиглота и професор Марко усуђује поспрдно звати надимком који су му пријатељи дали, резервисаном за пријатеље, дакле, својим ће одласком на ахирет оставити празнину у интелектуалним круговима свог народа. A и мени ће, Бога ми, недостајати. Желим му да остане што дуже у академским круговима Бошњака и нас осталих, на част, рз и образ свог народа. Знам да се неће балечити и излагати кастизима, ма колико га људи без рза и образа развлачили по својим хефтичницима. На почетку живота је обрадовао многе, баш као и онај што је Уваженом Aкадемику написао књигу "Туњо велики и у Туње мали". Својим одласком ће "Туњо" растужити многе часне и поштене Бошњаке. Исто као што ће својим одласком и онај који је написао ту бљувотину, дакле "Оно", својим одласком са овог свијета, пуно поштеног српског и црногорског свијета, и најрођеније своје (опрости ми Боже), усрећити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.