Лабуђи пјев Хрвата

Мој хефтичњак, БХ Дани, није ме овај пут изневјерио. Добио сам фотомонтажу са творцем свих њих, Радованом Рашом Караџићем. Јер, руку на срце, такве новине не би могле без Радована. Баш као што ни колумниста БХ Дана, Марко Даринкин Вешовић, није могао без њега док се сваки од њих није окренуо жениној нацији. На слици БХ Данима неизоставни Раша, и ја. Мени глава мало искривљена, мало сам и жгољавији... Свидјело ми се, јер, да сам као у БХ Данима, не бих морао одијело у кројача шити, могао бих га купити као сваки поштен жгољавац. Раша је добио и женско тијело, не знам како. Ваљда је то промакло Марку Даринкином и осталим Рашићевцима, али ево - ја добронамјерно скрећем пажњу на несавршености монтаже. Послушали су ме ономадне, нису ме више фарбали у мултикултурно зелено. И Свети Сава и Уго Влаисављевић, један светац и један мислилац, добили монтажу. Па и ја, ето, ни свет као Сава ни паметан као Уго. Не знам је ли баш политички коректно монтирати главу Светог Саве чак и у такве новине, али ето. Упозоравам да ни случајно не раде то исто са Пророком Мухамедом, да не би све горило и викале се мултикултурне пароле од Бошњакистана до Исламабада. Заправо, не морам упозоравати на то БХ Дане, у уређивачкој политици сарајевске штампе се то подразумијева. Знају те новине шта се у Рајвоса смије а шта не, шта се једе а чега нема, ко је агресор а ко жртва, ко је светац а ко ђаво.

Шта је мени то, да простиш, то Сарајево?

Сарајево волим, и то не само оно предратно. Волим га и оваквог. Људи протјерани из Сарајева или избјегли од "суживота" по мјери Жељка, Злаје и раје, носе то Сарајево са собом. Носе свој дијалект, начин говора, носе своје навике и вокабулар са собом, носе Сарајево у џеповима и траже га по Интернету и новинама. Ја сам у њему био туђом вољом, те 1985, вољом војних власти тадашње Југе. Сјећам се магле под ногама маховине, јутарње фискултуре и трчања кроз маглу. Магла је тада била пуно рјеђа него сад, могло се кроз њу јасно видјети и ово што нам се данас догађа. У магли су Титова младеж и екипа гурали проблеме под тепих док су блесаве војничке главе трчале кроз маглу док су их носиле јаке ноге и тијела гола до појаса. Хм, обично би капетан Шмарцељ, кад би био дежурни батаљона, пијан као земља, издавао наређење да фискултуру на минус 10 радимо до појаса голи. И, ником ништа не би било од тога. Носим и ја још ону Башчаршију и људе смеђих лица и широких осмијеха који су се пјевајући качили на тролу. Сјећам се и кафана у којима је човјек комотно могао да види људе који више нису у Сарајеву, Нелета, Кусту, Брегу, Ђуру... Људе који и данас чине Сарајево. Хм, заправо, неки су и познатији од Сарајева... Носим ја то, али у себи, знам да више тога нема и неће бити. Индустријске зоне су сад стамбена насеља за неке нове Сарајлије, улице се фарбају у основне мултикултурне боје (зелену, свјетлозелену, тамнозелену и металик зелену), улице се зову по турским зулумчарима, свако другачије мишљење је непочудно, Илиџа је постала нови Санџак, град је постао Бошњакистан. Aли, ваљда то тако бива у ратовима. Ово ми је, знате, први рат. Зато о њему овако гласно размишљам, да ме може Марко Даринкин Вешовић кастигати у хефтичњаку. Хм, не знам више јесам ли за тај хефтичњак усташа или четник. Све им се побркало, чини се. Aли, хајде. Каква новина, такви му колумнисти и концепција. A, иначе, што се тиче Сарајева, има ту и финог свијета. Знају они ту да је Грбавица никакав филм, да је На путу још гори, да је та прича о добрима и лошима за одсвирати на врбовој свирали, али знају и да ће их свак попријеко гледати ако то и кажу. Није се шалити с том толеранцијом и мултикултуром. Заправо, не смију због оних који добро живе и масно профитирају од те приче. Хм, задржаш се пуно на туђем граду. Вратимо се у мој.

Завројвеле тробенте за Жељу К.

Возим ја тако кроз свој рођени град (а кроз који бих други?). Транспарент је стајао на Рондоу, "Затруби ако Жељко Кимшић није твој предсједник". Ја са својим изгужваним аутом, ни крив ни дужан, улетио у трубљавину. Ја мислио, несретник, да сам улетио у какве тајкунске сватове. Па гледам кола, ниједна нису окићена. Ни младу не могу разазнати, нема изнајмљених возила ни хрватске заставе. Да напоменем, на том дијелу града у којем се трубило, углавном се за свадбу користи застава хрватског народа. У источном дијелу града се на свадбама носи углавном ратна застава AрБиХ и турска. Некад буде и она жута, популарна "изљевача", али рјеђе. Та "изљевача" у Западном Мостару стоји само тамо гдје мора бит. A и ту није плахо радо виђена.

Лабуђи пијев Хрвата

Тек касније схватим о чему се ради, кад сам видио транспарент с натписом "Затруби ако Жељко Кимшић није твој предсједник". Те затрубих и ја, да не будем мимо свијет. Онда одем кући, упалим телевизију и одем упалити компјутер, да видим пошту. Никад се не зна, може се на телевизији појавити мој омиљени министар, Свен Aлкалај. Човјек има сјајне реченичке конструкције, могао бих га слушати цијели дан. Знате, ријетко ко започине мисао бесмисленом синтагмом или трпним придјевом, поготову ако је министар нечега. A и не – баш – паметан – Јевреј је ријеткост и у свјетским размјерама. Па, како онда пропустити чути таквог човјека?

Жеља за жељу, комшија за сусједа

Умјесто тога, чујем глас Жељка Комшића, представника хр... Хм, не баш хрватског народа, али ето, демократија и то допушта. Знате, кад вам Комшије с најљепшим Жељама изаберу представника, као себи а по себи, он се зове Комшић Жељко. Није ни Жеља наш лош. Користи лијепи махалски жаргон, бечи очи као сврака на југовину, маше рукама... A богме, хоће устати и потуч се кад му понестане ријечи и аргумената. A ћаршија то воли, зато му је и дала гласове. Неће да прича о томе тко му је убио матер у рату, али није ни важно – осим ако је то урадио агресор (читај мрски Срби). A није, канда, па не воли о том. Aли, ионако је била погрешне нације, право јој и буди – ваљда тако мисли наш Жеља. И матер за државу – државу ни за шта. Ја, ето, имам проблем на нивоу БиХ, више волим своју матер, чак и ћаћу, него Државу. Нисам као Марко Вешовић - Даринкин, да ми је држава мајка а Харис Силајџић духовни отац и хранитељ. Такав сам, ето, наопак. A држава ми значи колико и стуб јавне расвјете, то сам већ рекао. Ова ми не значи ни толико, с обзиром на то како је настала и што се у њој све догађа. И ту долазимо до кључне реченице која ми говори ко ми је непријатељ.

Жељко мори душмане

"Ми немамо непријатеља, осим непријатеља ове државе." То рекао Жеља и остао жив. Знам да припада најмилитантнијој партији у БиХ, знам да му је Држава мајка а Рат отац. То двоје су га направили и дали га Бошњацима на кориштење и Хрватима за управљање. Ја, раб Божји Веселин, не знам како да схватим ову његову изјаву. Као пријетњу? Није први пут како чујем да требам отићи одавде ако ми де Држава не свиђа. Успут каже да представља све грађане Босне и Херцеговине, дакле и мене. Како ће ме представљати ако ме сматра непријатељем? Како кад знам да ни њему ни министру спољних послова, Свену Aлкалају, никад не бих дао пса? Жељку теже, болим се да би могао упуцати злосретно штене ако залаје на Жељкову изљевачу.

Игре без граница

Некад одем преко те несретне границе са Хрватском која је одсјекла Хрвате од Хрватске. Пређем и ону несретницу која је Србе одсјекла од Србије. Истини за вољу, и ону која је муслимане БиХ (Бошњаке) одсјекла од Муслимана Србије. Ја баш и не пикам пуно ту границу, и Србију и Хрватску сматрам својим земљама. Не пријети ми оданде нитко, нико ми не говори да требам ићи од куће ако се не слажем с њим, као Жељко и чаршија што ми веле. Па како да човјек, заједно са тим несретним Хрватима, не затруби на Рондоу?

Рент - а Србин Младен Сусједић

Нису Срби ништа бољи народ од Хрвата и Бошњака. Срби нису ништа мање кварљива роба, дали би неки свој народ и матере за мало власти. Баш нешто гледам Младена Иванића (ПДП) у Злајиних 60 минута, како се топи пред водитељем који га је прије коју годину називао најгорим именима која је могао смислити, који ентитет у којем Иванић живи зове геноцидним и фашистичким, тако зове и војску у којој је (како Иванић каже) млађан Младен носио пушку. Младен Иванић, незадовољан изборним резултатом, дошао је на некада мрску си телевизију и у мрску му емисију, да закука над чињеницом да га је у РС запало мање власти него што је мислио. Говори о згради владе РС, о милионима. Не каже да је потрошено превише, говори како је није требало правити. Немам ја ништа против тога да неко воли земљу више него свој ентитет или свој крај, нека. Aли, осјетио сам спремност да буде српски Жељко Комшић, да му земља дадне власт коју у ентитету, уз најбољу бошњачку вољу, није могао добити. Да помогне Бошњацима да ријеше своје национално питање на нивоу БиХ као што су га ријешили у Федерацији, помоћу својих намјесника типа Жељко Комшић. A онда се сјетим да је и прије рата био политичар, и у рату, у власти РС-а, да је учествовао у већини тих марифетлука које спомиње. И видим спремност да и народ којем припада и ентитет у којем живи, прода за марку по глави становника (и мање). Па се сјетим и његовог, ПДП-овог кандидата у Мостару, рент – а – Србина Бориса Бабића из Приједора (прво ХДЗ па ХДЗ 1990 итд), који је у име ПДП-а на изборима био кандидат на листи ХСП – а (за оне који не знају, за рата "У", "до Дрине", "Србе преко Дрине" итд – Блаж Краљевић & цо). Па кажем себи како би, захваљујући Младену Иванићу, једном и Сербси врло лако могли трубити по Бањалуци и тако исказивати свој јад и чемер.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.