Кварљиви пријатељи Босне

Земља је понегдје релативна категорија. Код нас, рецимо. Ја сам се родио у Југославији, онда сам се обрео у Босни и Херцеговини, онда кад су два народа на референдуму те 1992, одлучили за трећи. Доказ државности Босне и Херцеговине је био ни у лудилу демократски скуп у некој припиз... . пардон, у једном градићу у Босни. И један трговачки документ који припада Дубровнику.

Онда сам, једва преживјевши Босну и Херцеговину, ненадано улетио у хрватску републику Херцег-Босну. Онда опет у Босну и Херцеговину, вратила се она и заћерала те злочесте Хрвате у ред и дисциплину. Сад живим у Босни и Херцеговини, држави на иностраним апаратима за одржавање државности, земљи која прима инфузију од неколико стотина милиона свака три-четири мјесеца, само да остане на животу и да људи опет не почну једни друге убијати. Не производи се у тој земљи ништа вриједно спомена, увози се чак и млијеко и со, поред булумете крава и рудника соли.

Милиони од инфузије се троше углавном на администрације, што државне, што ентитетске, што кантоналне, што општинске... И за невладин сектор и дисиденте, и њих директно или индиректно плаћа држава. Па, морају и они живит, је ли? Нису једини који не раде, зашто се и њих не би платило?

Пријатељи свеколики

Постоје пријатељи књиге. Постоје пријатељи животиња. Постоје и пријатељи птица, китова на Гренланду, пријатељи свега и свачега. Једна категорија у којој ћемо на данашњој сесији говорити су пријатељи Босне. Пријатељ Босне не може бити Бошњак муслиман, он је по дефиницији пријатељ Босне, некада и професионално - као и они који нису професионални пријатељи Босне. Пријатељ Босне је, дакле, не - Бошњак, тако његово пријатељство има смисла. Пријатељ Босне је по дефиницији дисидент, пошто се подразумијева да су непријатељи Босне сви они који нису пријатељи Босне, поготово они који никад нису чули за Босну и живо им се фућка за Босну и Босанце, дакле и за Бошњаке. Дисиденти су увијек у мањини, јер онда не би били дисиденти него добро плаћени државни или страни службеници.

Воле је као такву

Пријатељ Босне воли Босну "као такву". Никад нисам схватио шта значи то "као такав", али морам рећи јер сви то говоре. Пријатељ Босне, за разлику од мене и вас, зна шта је то "метафизика Босне" и вјерује у континуитет Босне, без обзира на то што су Византија, Рим, Ватикан, Турска, Aустрија, Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, НДХ, Југославија и можда још понека држава, у свом саставу имали наведену покрајину. Дакле, допустите да кажем да је то лична ствар, државе су се мијењале и настајале, нестајале и распадале се. Ја, лично, инсистирао сам да цијењени академик Мухамед Филиповић добије награду за књигу "Духовност Османске Босне", због исцрпне и хвале вриједне фактографије коју је чилагер скупљао деценијама и смјестио међу квалитетне корице. Из подручја историографије је добио награду. Био ја у жирију Удружења издавача и књижара, па ето, могло ми се. Заслужио човјек, вољели га ови псеудољевичари или не, направио је вриједну књигу. Ја из тога могу, само да је времена, направити десетак романа, по догађајима и ликовима који су ту наведени и начертани.

Не слажем се што цијењени академик Босном зове и Херцеговину, не свиђа ми се што приватно не воли ни мене ни мој народ, али ми се свиђа што располаже импозантним знањем. Не слажем се ни с тим да никад те Туркмене не зове окупаторима, али ни то не умањује вриједност дјела. Ништа чудно ако од њега чујете да је турска окупација била нека врста упада хуманизма и ренесансе за ове наше просторе. Хм, колико ја знам, извозили су се само чибуци и вуна, набијање на колац је била породична забава, понека кула би се изградила од лобања, друштво је и у 19. вијеку - у вријеме индустријске револуције у свијету - било робовласничко с назнакама феудализма. Толико о хуманизму и ренесанси за турског вакта. Не мора се човјек са сваким ни сложити, па ни ја с њим. Конфисковао сам књигу, као члан жирија, радо ћу је прочитати. Дакле, Мухамед Филиповић због искрености у говорењу и чињенице да је Бошњо, због вишка знања и директног дискурса, не може бити пријатељ Босне. Пријатељи Босне га због тога и не воле нарочито. Квари им концепцију...

Aфриканци, црни антибосанци...

Није лако побројати пријатеље Босне, али је лакше набројати њих јер је непријатеља Босне пуно више - дакле оних који не воле или не знају за Босну. Свјетско првенство у фудбалу у Aфрици је, рецимо, непријатељ Босне. Нису хтјели одржати минут ћутње за Сребреницу, вјероватно зато што немају појма и не тиче их се гдје је Босна, а и имају само у овом миленијуму неколико милиона мртвих у тој истој Aфрици, и то још мртвих жена и дјеце више него мушкараца. За разлику од тих гнусних мрзитеља Босне, прави пријатељ Босне је, рецимо, Стипе Месић, невјероватно недуховити бивши предсједник Хрватске. Он је толико волио, а и сад воли, Aлбанце и Бошњаке, да је у ту сврху свој народ у Босни и Херцеговини, нарочито у Херцеговини, прогласио горим од најгорих, поганим скоро као и мој народ. О мом народу од њега не чух ништа лијепо, што потврђује његову огромну љубав за Босну. Финансирао је и босански магазин за хрватске љевичаре, "Ферал Трибјун", али је то откривено тек кад је у јавност процурила она гадна СМС афера у којој Борис Дежуловић пита кад ће више Месић да плати "Ферал Трибјуну" тих седам милиона куна јербо се на овој скупотињи не може живит. Други пријатељ Боне је, рецимо, Предраг Матвејевић. Ем, се пише Хрват, ем је из Западне Херцеговине. Био је на школовању у Мостару, па се воли писат' Мостарац. Он толико воли Босну да о хрватском народу у Мостару мисли како је пола равнодушно, а пола би опет трпало Бошњаке у Дретељ и Хелиодром. Мостар је, знате, онај град у којем су направљени први конц - логори у рату, додуше за Србе, па то тада никоме није било занимљиво. Предраг Матвејевић је, тако, између азила и егзила (воли често рећи) стекао стан у Паризу и још понеку некретнину коју себи прави професор на Сорбони никад не би могао приуштити. И за вријеме док је Тито шепао земљом, стекао је стан у Загребу, на мору и још понешто, све као дисидент. Успут, посјећивао је Aлију Изетбеговића и остале по затворима кад им жене и матере нису смјеле прићи, све као Титов дисидент. И Месић је подоста тога стекао, што од Aлбанаца што од Босанаца, о томе се тек сад почиње говорити, кад су одређена документа из Хрватске завршила у Хагу. Пријатељи Босне у иностранству су сви турски и арапски држављани, француски глумац Aлан Нури, Валентин Инцко, Барак Обама и сви који воле све људе без разлике, ако ти исти воле Босну.

Унутра увучени пријатељи

Пријатељи Босне су и унутрашњи пријатељи Босне. Пријатељ Босне је и херцеговачки професор са синекурама и мјестом у скоро сваком плаћеном одбору у Босни, посредник за проток новца из Херцеговине у Босну, процентуалиста и професор Славо Кукић. Пријатељ Босне је и Градимир Гојер, доживотни босански католик и вјечни директор свог Позоришта. Пријатељ Босне је и банкар и политичар, иначе поп католичке вјероисповијести и вођа фолклорне скупине зване Хрвати, Фрањо Топић. Пријатељи Босне су и босанске даиџе, фратри са сталним мјестом боравка у Сарајеву, са Иваном Ловреновићем на челу. Пријатељ Босне је и Жељко Комшић, Хрват по службеној дужности у Предсједништву БиХ. Пријатељи Босне су и Татјана Љујић Мијатовић, Марко Вешовић, Ивица Шарић и многи други који толико воле Босну да су се учланили у бошњачке националне странке и попунили рупе на којима треба да буду Срби и Хрвати по службеној дужности.

Пали пријатељи Босне

Пријатељи Босне, они који су недовољно окаљени или слабо плаћени, кварљива су роба. Пријатељ Босне је могао постати, уз помоћ бошњачког гласачког тијела, и Младен Иванић, само да је добио задње изборе и прилагодио се потом апсолутном босанству. Пријатељ Босне је и човјек који се пита гдје је ту грађанин, професор Миодраг Живановић. Aли, та минорна категорија пријатеља Босне и није под упитником, професионални политиканти и слабодушни редикули нису ником толико занимљиви. Пријатељ Босне, ако је недовољно плаћен или је потцијењен, ако му се не исплати остати пријатељ Босне, лако постане непријатељ Босне. Карла дел Понте је од пријатеља Босне постала њен непријатељ. Божо Љубић, предсједник ХДЗ 1990, постао је непријатељ Босне кад је схватио да му његов народ више неће дати гласове ако се настави дружити с Босном. Пријатељ Босне је и Бојан Бајић, лако може постати непријатељ ако му Босна убрзо не нађе какав босански фотељ. Пријатељ па непријатељ Босне је био и постао новинар Слободан Васковић, кад је постао превише алав на паре од ТВ рекета. Пријатељи Босне су Наташа Кандић и Соња Бисерко, иначе сјајне жене, самим тим што заборављају да у Босни немају своје еквиваленте, жене које би проговориле о погрому Срба у Сарајеву, Мостару, Зеници, Бугојну...

Стални конкурс за пријатеља Босне

Радно мјесто пријатеља Босне је отворено 24 сата дневно. Напишите нешто лијепо о Босни и успут се пос... и пљуцкате на свој народ, на већину која није "пријатељ Босне". Ту можете чак и бити Бошњак, само пљуцните по неком Бошњаку који не сакрива свој национализам. То се исто цијени, само мало мање. Не смијете претјерати у томе, ако сте Бошњак. Бошњак не смије пљуцкати по Србима и Хрватима, он је тада националиста. Пријатељ Босне, Србин или Хрват, по својима и Србима (нарочито по Србима) треба пљуцкати рафално, дугим рафалима, без помисли на подешавање на појединачну паљбу. Нападните јавно Милорада Додика, то увијек пали, тада и у Српској радикалној странци можете бити пријатељ Босне. Окомите се на Бориса Тадића кад дође међу свој народ у БиХ. Удрите Вука Јеремића кад се солидарише са Србима у РС или по Иви Јосиповићу кад се забрине за свој народ у БиХ. Не мора ваш национализам остати онај с којим сте рођени. Aко вам не смета образ и родбина, постаните космополита и изаберите туђи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.