Културо, евe ме…

Захваљујем Уреднику што ме, посредно, натјерао да пишем и, на тај начин, понешто и забиљежим, нешто од онога што бих неком и некад, успут, рекао; рекао у вјетар. Остало се подразмијева: квалитет, рад, преданост, одговорност према послу, радна етика и те ствари. То је ствар професионализма, те се надам да ћу свој образ сачувати, а задатак обавити. Пред Богом чист, а пред људима како буде. Ваши коментари на написано, драги читаоче, признајем, неће ме пуно занимати, али ћу се радовати ако ме Уредник обавијести да се наше колумне читају и препричавају. Писма-реакције на моје писаније немојте да шаљете у Редакцију, већ их турите тамо гдје сте, једном, турили Културу. Уколико је одатле будете вадили, онда извадите и то писмо, па ћемо се онда, пред свједоком Културом, у очи погледати.

Кад већ поменусмо Културу, желио бих да најавим да ћу, по налогу Уредника, да пишем о Њој, без обзира што је - нема. Кад једном дође, и ако дође, нека прочита да смо о њој, ипак, размишљали и помињали је. Да смо бар писали о њеним чудним, извитопереним облицима унас, о њој изгужваној и офуцаној, изданој и измученој; о њој кичастој и намирисаној, обасјаном нашом глупошћу; о њој јадној, исполитизованој, усраној па умивеној; значи, о свакој њеној слици, сваком појавном облику, о сваком нашем покушају да је створимо и оживимо; да јој огрнемо чаршафе па да, као утвара, трчи овим нашим простим и припростим просторима.

Писаћу и молићу да ме не исправљају кад гријешим, било граматички, било политички, било тактички. Да ми не скраћују ретке кад сам некоректан или превише, према некоме или нечему, коректан. Да ме не штитите од чаршије, од провинције, јер што ме више бране, више ће да ме боли. Уредник је и рекао да неће. Ја му вјерујем. Иначе, вјерујем људима (а шта друго), него, себи не вјерујем. Не вјерујем да ћу успјети да издржим а да не напишем све оно што ме годинама боли и тишти, шта ми све на души лежи, да се овде не проспем и не закукам ко нека баба, да не залелечем и заслиним над Културом, онаквом како је у сновима замишљам, да не заурлам над сликом наше колективне заблуде, заблуде да живимо и стварамо Културу. Када бих видио тијело, мртво тијело Културе, не бих издржао, али овако, кад нема ни ње ни тијела, издржаћу, остаћу тврд, јер - како да кукам за оним што не постоји; нема тијела, нема ни злочина, рекли би Aмериканци, инжењери за злочине и блуз.

Међутим, парадоксално, у нашем шору постоје неки, тзв. културни радници, али шта они раде, то ни ција не би могла да упрати. Постоје и Установе кутуре, али коју они културу установљавају, то је питање за милион долара. Има и културних збивања, догађаја, културних вечери, културних прослава, ал' шта се на њима дешава и у чије име они славе и вечеравају, збијају се и догађају, то нико тачно не зна. Па, ни сама Култура, да сад дође, не би могла да прокљуви ко ту кога, због чега и чиме. Aко погледамо у Рјечник страних ријечи, видјећемо и знаћемо шта култура уопште значи, а ако не погледамо, нећемо знати. Логично. Мада има оних који мисле да добро знају шта је Култура и да им не треба Вујаклија да им то објасни. Пуна су нам уста културе, ал' кад зинемо - засмрди; а, признаћете, не би требало да култура смрди.

Рекао, бих, онако узгред, да култура нема покварене зубе, да у култури нема лоповлука, нема крађе, нема муљања, нема ти мени-ја теби, нема - ја теби сердаре а ти мени војводо. У култури, такође, не би требало да буде непотизма, јер је то, само по себи, некултурно. Разумијем да у контраверзној привредној активности званој дилање, то јест продаја дроге, има превара, завјера, саботажа и пријетњи, али зашто би тога било у култури.

Не би, у култури, требало да важе ни мафијашка правила, јер мафијаши, иначе скромни и радини људи, нису нешто блиски са културом. Они, као једноставни и обични трудбеници, и не требају такав облик живота, они имају свој - у се, на се и пода се, и добро им је. Онда, не би требало да у култури има незнања, неспособности, лицемјерства, снобова, малограђана, сировина и манијака. Не би требало тих и таквих да буде у Култури и зато, браћо и сестре, она и не постоји, зато ње и нема међу нама, јер постоји ово све друго што поменусмо и набројасмо. Кад би замијенили слова, па на мјесто слова Л, ставили Р, добили би ријеч – КУРТУЛA. Е, та би ријеч, много више пристајала оном феномену за који ми погрешно мислимо да је култура. Лако би се могло извући (значи, не брините, не треба Вујаклија) и поријекло те ријечи. КУР, знамо шта је и одакле би могло да дође, а ТУЛA је коријен од ријечи - ТУЛИТИ, што значи немушто говорити, испуштати једноличан, досадан и неразумљив глас, монотоно се оглашавати; даље, човјек у пасивном, опуштеном и неактивном положају такође се описује тим изразом. У сваком случају, анализом ријечи куртула, добили смо детаљан опис онога што ми данас, на нашу жалост и невољу, погрешно зовемо културом.

Да мало сузимо рукав: Гдје је култура? Нема је. Да још сузимо: Зашто је нема? Зато што Култура тражи поштење и савјест – ето, зато нема културе. Што је мање поштења, образа и бриге за другог човјека, за брата, мање је и Културе. И зато, не чекајте Културу и не тражите је, јер је нећете наћи у друштву зла и прљавштине, у држави-камикази, у ко фол држави; такође, узалуд је тражите и у нашем ентитету, међу људима који се понашају као тикве без коријена. Џаба идете на Представе, на Вечери Поезије, на Пројекције, на Дружења, на Догађаје, на Ивенте, на Концерте. Лажу вас, нема ту културе, јер не може педофил да отвори вртић. Није пијани пјесник – добар пјесник. Пијан пјесник може бити само – добро пијан пјесник. Нема филма без мрака, каже један лик у једном нашем старом филму. То је тачно, мора да падне тама, да завлада мракуша, како се не би видјело да се паре дају некој будали да сними нешто што ни пас с маслом не би појео. Мора да падне мрак на очи, душу и савјест оног што их даје. И шта сад, да ту, у тој работи тражимо културу и траг културе?! Нема потребе. Джаба тражите. Покушаћу да докажем да култура не постоји и да, свом Уреднику, тако покажем да не треба ни мене који пише о Култури.

A сада озбиљно и за крај. Узмите се упамет и запамтите: Култура је увијек мајсторство, умијеће и бравура, никад дунђерај, просјек и главосјек, никад сребрни талир и златни шпалир, никад скуп кравата са два ата (у првом реду). Култура је љепота, али љепота коју само посједује - Искреност. Погледајте Рјечник (Шипка-Клајн, страна 679, Прометеј, 2006.), нађите ријеч култура и све ће вам бити јасно. Праштајте...

ОФРЕКОРД

И, да, умало да заборавим! Желим да искористим ову ријетку прилику и да обзананим да ћу и рукама и ногама радити на томе да постанем Министар културе. A, ако ми то не упали, настојаћу да издејствујем, преко веза које ћу створити овим колумнирањем и залагањем за културу, да постанем бар директор неке Библиотеке, Музеја, Позоришта или неке друге Установе културе која је на државним јаслама. Штета би било да ја, који толико волим поезију (нарочито Јесењина), а о култури да не причам колико је волим и поштујем, останем без неке фукнције. Додао бих још да волим и да читам белетристику, нарочито руске класике, скупљам значке и ријетке салвете. A и добар пријатељ ми је власник ресторана Берем гроздје, бирам тамјанику, код Борчевог стадиона (а сви знамо ко ту све једе).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.