Културни костури нашег дјетињства

Понављање је, у сваком пољу људске дјелатности, мајка заблуде. Идиотске репетиције излизаних фраза постају костури мисли на које се каче свакодневне бесмислице. Кад би ћутљиви Херцеговци заборавили на неко вријеме да су Херцеговци, прије или касније би се сјеверна братија чија се земља спомиње под именом Босна, позвала на своје претходне ријечи и прогласила, сад с пуно већим правом, тихе Херцеговце Босанцима. Срећом по нас који не желимо бити Босанци, чак ни "јужни", даде нам Бог дуге језике и моћ да кажемо шта хоћемо и кад нам се не исплати. Додуше, нађе се увијек неки херцеговачки несој и аветиња који оде горе, кроз шуме па у те босанске касабе, па почне говорити како је и он Босанац и како су и они бољи од њега Босанци као и он. Као кад скоројевић на историјској сцени напише књигу пуну лажи, конструкција и полуистина, па је још прије изласка из штампарије прогласи доказом и историјском референцом. Као кад предсједник Коштуница сад, кад више није предсједник Србије, напише како је био паметан кад је био на власти. А знамо да није. Као кад је предсједник Хрватске, Фрањо Туђман, написао "Беспућа повијесне збиљности", па је сваки Хрват који је иоле држао до себе морао то имати у витрини, исто код себе. Писао је и Изетбеговић, први предсједник Босне, нешто попут тога. Не знам више како се зове. Али назовимо то "Боже, Боже, како сам ја био паметан и визионер и како сам спасио Босну". Читао сам његову "Исламску декларацију". То му је једно штиво од прије. Па, што се тиче "Исламске декларације", са становишта просјечног радикалног исламисте, књига је скроз коректно написана.

Сањиви босоноги костур

Костур на који се накачио тај фамозни "сан о Босни", трговачки је документ из времена прије доласка Османлија и потпуног губитка било какве назнаке државности на овом подручју. Чак се и феудална територијалност у овим крајевима потврђивала тек повременим устанцима против незаобилазних страних намјесника и покојим убиством властелина. И, наравно, масовним убиствима феудалаца или робовласника који би се усудили противрјечити страном окупатору, човјеку који је чак говорио туђи језик и упражњавао локалцима до тада непознату вјеру. Остатак феудалног поретка на просторима тадашње Босне и Херцеговине све до Другог свјетског рата, директна је посљедица турске и других окупација. Културна и технолошка изолација је углавном била дјелимична и потпуна, понекад тек како гдје и како за кога. Како год, била је, са данашње тачке гледишта европског потомка Келта, Словена и Илира, дакле не и Туркмена, неподношљива. Ријетки су били они који су могли послати своју дјецу на описмењавање и ментално "проширивање" у Беч, Пешту или чак даље. Тек са доласком Аустрије, дошло је прво до развоја, а затим и до продора националних култура некада турских колонија, у нимало турску и неоријенталну Европу. Јован Дучић и Владимир Ћоровић, Атанасије Шола и многи други који су утицали на европску културу и технику, нису имали пуно времена до нове изолације, југословенске, имали су неколико десетина година да ускоче у европску науку и умјетност, диверзантски ураде шта и колико се може, па да умру или се врате у социјалистичку баруштину Титовог модела братства, јединства и опште осредњости скоро оријенталног типа. Или остану у туђем свијету у нади да ће тамо задржати своје сопство а уствари би са немогућности повратка умирали дан по дан, некада и по педесет година.

Сцена тужна, југо - јужна и словенска

Е, па сад, ако ћемо набијати мак на конац, имали смо у тој Југославији и јаку културну сцену. Нисмо имали кинематографију какву је имала Италија, Француска или Пољска, али доста тога што је снимљено код нас, могло је парирати неувјерљивим америчким и руским филмовима. Технички супериорна Америка би, додуше, учинила да све њихово љепше и увјерљивије изгледа. Што се тиче моде, пратила се, није да није. Каснила је којих десет и више година, али је била достижна. Од јефтиних материјала и махом униформна, али било је те моде. Музичка сцена је била одлична чак. Било је дјечурлије и смијурије попут Саше Лошића или Дине Гремлина, али је било и озбиљних бендова попут "Забрањеног пушења", "Азре", "Бијелог дугмета", "Леб и сол" и других. Научна сцена је, руку на срце, била никаква. Историографи - махом социјалистички тумачи свијета и уљепшавачи стварности, што прошле што садашње, те осуђивачи капитализма и истовремено – адвокати самоуправног социјализма. Озбиљног научног дискурса је било мало или нимало. Знам, знам, рећи ћете "Ево, и ти судиш, баш као и они...". И бићете у праву. Једна од ријетких љепота овог постратног доба је и каква-таква јавна слобода, макар била резултат подијељених јавности, у којој човјек може да каже шта му се свиђа а шта не, а богме може казати и зашто.

Културни јавни радници и умјетници-надничари

Ово пишем због Саше Лошића, Дине Гремлина, бројних сликара, кипара, писаца, филмаша, пјесника, историчара и научника који потврду своје изврсности траже, а богме и налазе, у себи самима и у уском инцестуозном кругу истомишљеника и политичких кругова у којима још увијек постоји социјалистичка институција "културног радника". Културни радник, директор какве "културне" институције или запосленик на Радију или на ТВ, кустос, уредник, коментатор, обавезно неко ко није умјетник и никад то неће бити (а хтио је, није да није), одређује шта је добро а шта не, шта ће се штампати, окачити на какав зид какве галерије, све то у недостатку боље, или било какве друге мјеродавне критике. На костур непостојећег културног тијела које је требало живјети стотинама, ако већ није хиљадама година, попут каквих трбица различитог поријекла и намјене, каче се најновији уратци настали у задњих двадесетак година. Раскомадано тијело слабашне културне арматуре Југославије, парчад југословенске културне сцене, дјелимично препознатљив као Ex-Yu "меин стрим", виси по бившим социјалистичким републикама, углавном као ругло настало ломом соц-реалистичког дива којег је нереалан новац настао продајом оружја Несврстаним, одржавао у животу и покрету. Први и најјачи, најбројнији и најбахатији, Срби, са културног шведског стола су узели најбоље и највише. То се посебно види на књижевној сцени, и на филмској. Поред српских писаца чију вриједност могу занијекати само медиокритети, незаобилазних списатељских величина попут Моме Капора и Добрице Ћосића (Његову Изузетност, Милоша Црњанског, нећу ни спомињати), Срби су добили и Иву Андрића и Мешу Селимовића, искористивши чињеницу да су се њих двојица увијек осјећали и изјашњавали као Срби. Изгубили су, дакле, Дервиша Сушића, Зију Диздаревића, Исака Самоковлију, писце који су у српској књижевности постали само имена у некадашњој заједничкој, југословенској и јужнословенској књижевности. Ја користим, додуше, своје дискреционо право да их још увијек сматрам својима, макар и не били Срби, па нека се не свиди коме се не свиђа. Филмска сцена Срба и Србије је армирана Емиром Кустурицом, рецимо. Филмска сцена његовог родног града је његовим одласком и анимозитетом Сарајева према оном што Кустурица осјећа и јесте, постала је аморфна паћеничка желатинозна жртвословна твар која би се слободно могла назвати карикатуром некадашње сарајевске филмске сцене.

Право јачег у културном законику

У настојању да се некако поништи, или барем ублажи, било чије "право јачег" у култури, даје се све од себе да се културна сцена других паралелних културних свјетова у региону, некако "надгради", да се не осјети толика премоћ само једних. Бањалучка културна сцена је окљаштрена одласком Муслимана. Ја сам, по гласовима културе који су стизали из Бањалуке, цијенио како у Бањалуци живе углавном Муслимани. Занимала ме књижевност и полемика, а оно што је стизало из Бањалуке, бар што се имена и презимена тих гласова тиче, било је муслиманско. Као што су већина културних гласова из Сарајева били српски или хрватски. Махом српски, да се не лажемо. Караџићев и Вешовићев гласић не рачунам, нисам ни тада. Књижевна сцена је, бар што се мене тиче, тада била јача у Бањалуци него у Сарајеву. Говорим о времену прије рата, сад ми се не чини да Бањалука има икакву књижевну сцену... Видим да је ликовна сцена у Бањалуци најјача у БиХ, ништа слабија од загребачке, можда чак ни од београдске сцене, али што се тиче књижевности – чини ми се да се у том домену углавном не добацује даље од саме Бањалуке или остатка Републике Српске. Продор бањалучког писца у Београд, град српски да српскији не може бити, раван је ексцесу, неријетко масно плаћеном. Пуно је ту више писаца из Сарајева и Загреба који нађу своје мјесто на полицама београдских кућних библиотека. Остављам могућност да гријешим, али се промјена демографске слике у домену бањалучке књижевности одразила еквивалентно срозавањем сарајевске књижевне и филмске сцене одласком Капора и Кустурице из Сарајева. Покушај насилног "надограђивања" културне сцене Сарајева, имаће тешке посљедице по културу бошњачког, али и српског, па и хрватског народа. Ипак, највише ће трпјети бошњачка културна сцена. Разлога има пуно.

Културни послијератни злочин

Имам горка искуства са неадекватним кажњавањем паса. Али, пуно више грешака сам направио пропуштањем кажњавања или закасњелим кажњавањем. Кажњавам их презиром и игнорисањем, то им најтеже пада. Окрутно звучи, али и код дјеце је слично. Кад се дијете покака усред дневне собе, осмијех умјесто мрштења доноси више штете него што би је донијела пљуска. Ако први пут кад то учини не реагујете адекватно, па ако још отрчите и купите дјетету чоколаду, онда морате припремити и дјететовог будућег брачног партнера, свекра и свекрву, на такве ствари. Константно игнорисање квалитета и награђивање лошег и осредњег, уништава и уназађује културу једног народа барем колико и година – двије турске окупације. Награда "Кочићево перо" лошој Андрићевој копији, "Оскар" или "Златни медвјед" исподпросјечном филму, чини да и низ сљедећих књижевних или филмских урадака буде исподпросјечан, најчешће и лош. Као у законодавству, и ту постоје узрочно-посљедичне везе. Кажу, боље је да сто кривих буде пуштено на слободу, него да један невин човјек буде осуђен. А ја кажем да је боље да стотину добрих умјетничких дјела остане непризнато и ненаграђено, него да једно осредње или лоше добије епитет најбољег и тако настане штета коју ће касније стотину талентованих и паметних годинама морати исправљати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.