Кућа на трактору

Већ другог дана међу избјеглицама се причало о Јови и Јани који неће из свог трактора, будале старе, направили су САОП - до суза би их исмијавали млади кад би се удаљили од њих идући у мензу. Самостална аутономна област Приколица - савијали би се од смијеха. Одједном су сваком били на путу, али не као препрека, већ као одахнуће, мјесто гдје ће застати, на коме ће гласно рећи добар дан

Заправо, ријетко би се ко усудио да зађе у шуме, чак и на пољу да се задржи, поготово ако је сам, и поготово ако је жена. То се посебно нису усуђивали избјегли из Босне и из Албаније јер у непознатом крају тешко је разлучити по чему је нека шумица, брдо или пропланак на брду власништво Србина или Шиптара. А заћи у туђи посјед једнако је опасно некад и смртоносно. То се усуђивала једино Сава Беук, старица која се у колективном смјештају ближила крају своје седме деценије, а у свом срцу све више његовој пустоши и својој самоћи.

Благва и вргањи

Дјеца су је напуштала кад није пристајала с њима да крене пут Канаде и Америке. Била је сретна што су они успјели да се смјесте, почну радити и школовати своју дјецу, њену унучад. Ранијих љета, све док нису одлетјели "преко баре", како се тада говорило, она је без наглашеног страха одлазила у шумарке и на рубове шума гдје би  налазила и благву и вргање и шампињоне. Њима је обогаћивала једнолична јела справљана намирницама из пакета Црвеног крста. Дијелила их је и понекој жени вјерујући да ће то њена породица појести, а не крадом побацати, што се најчешће и догађало. Људи су се плашили сличности благве са мухаром, или замјене јестивог са отровним шампињонима, а како је Сава од дјетињства ходала са повријеђеним десним оком, нису много вјеровали ни њеном лијевом. Што би остало иза ручка, она је сушила или киселила за зиму. Вична таквој храни, њена породица би касније све то усласт појела.

Првих дана августа 1995. Сава није одлазила у шуму, ријетко би изишла из собице у којој је остала сама и на коју се већ била навикла. Она није имала снаге да се сретне са колонама возила и са уморним групицама пјешака које су пристизале из Хрватске, највише из Далматинске Загоре. Пристизали су људи можда и блиски рођаци и сродници Симе Матавуља, Владана Деснице, Владимира Поповића, Јована Радуловића, Здравка Крстановића... Многи од њих могуће су били и потомци оних који су у сличној својој несрећи некад морали напуштати косовска села, њиве и винограде, звјерски гоњени као да су звијери, зауставити се у каменој, пустој и безводној Загори. Пристизали су, долазили, а многи брзо некуд и одлазили; тихи и некако недодирљиви, помирени с тим да ће ма гдје год били и ма гдје год дошли увијек бити у туђини.

Јово и Јана

Близу Савиног смјештаја, једна спортска сала, у којој су вјежбали студенти, за све те дане прихвата и смјештања прогнаних, остала је празна. Сава Беук је помислила да је окончано оно најтеже и да ће моћи кренути на позната јој мјеста и пропланке и побрати благве које су је чекале. Њиховом неодољивом мирису и окусу више није имао ко да се радује, онако како су се радовала њена дјеца и унуци, али у свом полувиду она је унапријед осјећала радосни тренутак, бљесак у оку које би их угледало. Кренула је раније а вратила се задовољна прије подневне жеге. Носећи двије пуне кесе морала је проћи и поред спортске сале, али ту је морала и застати. Десетак корачаја од улаза, скренут устрану, стајао је трактор са приколицом. У приколици и поред ње одложени су били многи предмети, смјештени у торбе, вреће и картонске кутије. Од те хрпе ствари и од трактора удаљавало се, па се враћало натраг ка приколици двоје старих људи, биће муж и жена. Руке су сплели изнад струка и тако приљубљени једно уз друго мирно су шетали горе, доље. С приколице, одједном је искочила овећа бијела мачка са неколико жутих кругова по витком јој тијелу, које се задовољно протезало, и као да плива, ишло према њима.

"Била! Била моја", мазно се огласи старица и мачка јој се зачас нађе у нарамку. Забављени њоме, старци као да нису ни опазили кад им је пришла Сава Беук. Можда су помислили да је једна од педесетак јутрос приспјелих заједно с њима и смјештених у спортску халу, јер гладни и исцрпљени почели су излазити и кретати се према студентској мензи. Због избјеглих и прогнаних менза је радила и преко љета. Сава се једва попела степеништем до своје собице, у којој су два кревета стајала намјештена и недирнута од одласка њених у бијели свијет. Док нису отишли, њени синови и снахе, спавали су на тим креветима, а она је с унучади простирала спужве и ћебад по поду и тако се већ била навикла да спава. Боље је на поду лежати, него се с кревета на под скотрљати, шалила би се увече с унуцима, кад би се ваљуцали и задиркивали на својим простиркама. Одложила је кесе с гљивама и зачас се поново нашла поред двоје старих људи, мислећи да они немају гдје да преноће. И не знајући ко је она и  зашто стоји поред њих, човјек поче разговор као да се баш њој обраћа. Можда је помислио да  је Сава неко службено лице, неко ко је дошао да их на нешто наговара. "Нема тога" почео је човјек, "ко ће мене икад више наћерати у колектив. Доста је мени колона, колонија, колонизација и тако тога... довдје ми је колектива, пионирских, омладинских, радничких, земљорадничких, заробљеничких, чоече, само у оном, како се оно вели, куплерају нисам боравио.."

"Нећемо Јово и ја у тај спортцкиђ", наставила је жена. "Ово нам је саде све, трактор је саде наша кућа. Кад смо се возили амо, ми нисмо били сами, сретали смо и друге јуде, овако ка и ми возили су све своје на своме трактору. Мој Јово успори, застане и пита иг откуда биже, они веле: С Космета! А ви? На Космет, вели мој Јово, а ја се крстим... говорија је он мени да не триба бижат, ко је бижа најеба је... али што ћеш, жено, чоек док дише свашта доживи... А јопе, видиш ову нашу Билу, нико је није мога оћерат с приколице, оће с нами и бог... А Ћено је оста, питај бога зашто је он оста, увик је бјежа од трактора, боја га се..."

"Ја сам ту у близини, сама сам, у соби имају и два кревета па ако хоћете..." "Хвала теби, жено, ка сестри, ту у тој Сали су нам син и снаја, и двоје њеве дјеце, одрасли су, студенти. Ту нам је и ћерка са малим Луком... мужа су јој одвели док смо чекали да нас пусте преко моста..."

Већ другог дана међу избјеглицама се причало о Јови и Јани који неће из свог трактора, будале старе, направили су САОП - до суза би их исмијавали млади кад би се удаљили од њих идући у мензу. Самостална аутономна област Приколица - савијали би се од смијеха.

Одједном су сваком били на путу, али не као препрека, већ као одахнуће, мјесто гдје ће застати, на коме ће гласно рећи добар дан. Око Јове и Јане су биле зграде, кровови, ходници и сале, а они су били кућа, кућа на трактору. Сава се с њима пењала на брдо и брала купине. Љето је било врело, недостајала им је влага, биле су ситније, али зреле и слатке. Јово их је из пуних шака додавао Јани. Сваки пут је, као случајно, додиривао њене руке док држе раширену прегачу. Кћерка им је доводила трогодишњег унука. "Види, Лука, шта ти је дида наша..." Кроз слатко умрљане усне и лице, смијали су се и бљескали бијели дјечији мљечњаци.

Ускоро је мачка Била омацила троје, једно је било иста мати. Нико не би прошао а да не би свратио да их види. Наишао је и неки мјештанин, нудио им и новац баш за то Било од Биле. "Ма, чоече, рекао му је Јово, "узми бадава све троје, жа ми је нешто, ја иг не би одваја". А кад су дјеца, уз помоћ родбине, ускоро заувијек одлетјела у Аусралију, Јово и Јана су прешли у собицу Саве Беук. Више нису имали за кога да чувају кућу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.