Крхки минарети мог дјетињства

A љубав је строго прописана, да се не би случајно побркали агресор и жртва, наши и њихови. Додуше, није ми баш најјасније како човјек из Бањалуке или Рудог може бити агресор ако не пусти да му се у касаби успостави суживот какав је у Сарајеву и Зеници; заправо, суживот типа оног у Бањалуци или Требињу - гдје је на снази српска верзија сарајевског или зеничког. Срби, изгледа, више воле суживот са другим Србима. Бошњаци суживот са другим Бошњацима. Попис становништва ће, иншаллах и акобогда, показати гдје је етничко чишћење најбоље обављено. A трудило се, није да није. Неко полако, натенане, неко на брзину, аутобусима и колонама. Противљење попису становништва је, као што рече један други колумниста, као кад болесник одбија да му се измјери температура и одреди дијагноза. A баш се то догађа. Додатну тежину тешке магле која већ пар деценија виси над магловитом Босном и вјетровитом Херцеговином, дају и они који у општем хаосу хоће ушићарити и огребати се за какву фотељицу или донацију па са висине професионалног маглотворца и дубине пуног џепа досути Босни још коју шаку међународне дониране магле од које се већ одавно не да ни гледати ни дисати. Хм, добар извор за куповину те магле су и кредити који се дају сваких пар мјесеци, да од те магле нешто и нашим унуцима за отплату стигне. За понешто се и купи мало социјалног мира, већину поједе администрација. Инвестиције завршавају на причи, однесе их брза ријечна вода Дрине, Босне и Неретве. Прогута их босанско море вјечне глади и шупљих прича. Додуше, неко ће своје унуке понеком донацијицом обезбиједити, тако да све није тако црно. Кад се то подијели на све нас који ћемо то враћати, то му га дође нека ситнеж. Ни осјетити нећемо. Јесте да тако, обезбјеђујући своју дјецу и унуке, под нашим јаме копају али... такав је живот, шта се може. Нека се неком исплати, не морамо сви ни трпјети. Ипак, није живот увијек био такав. Неће ни на Куби бити исти кад им дође нови свјетски поредак. Панта реи, што би рекао Ђорђе Балашевић и још понеки што зна латински.

Бх. суживот и филмска правда

Ех, кад се само сјетим... Јер, нисам ја риба, сјећам се ја живота прије оног нашег несрећног референдума послије којег је услиједила задња колективна несрећа. Она прошла, прије задње, она од 1941. до 1945, била је свјетска, а наша. Мали Aустријанац с брчићима је хтио ујединити Европу, под својом командом. При том је хтио потаманити све Јевреје, зато што су били паметнији од њега и није им се свиђало како слика па му нису дали да излаже у њиховим галеријама. При том је прилично успио у томе, заправо му је супер ишло. Код нас дефинитивно. С обзиром на нашу познату комшијско - сусједску солидарност, чуди ме да их је и та шачица коју је Тито спртио у бијели свијет, остала жива. У Мостару их, послије погрома и суживота те нагле експанзије и невјероватног популацијског опоравка, има око 25. Од њих 25, можда њих пет зна отпјевати "Хавену Шалом". Или десет... Хм, кад мало промислим, заправо кад видим и чујем министра спољних послова Свена Aлкалаја, падне ми на памет да ни Јеврејин човјек више не мора бити нарочито паметан. Овдје дефинитивно не мора. Па се сав стресем од језе при помисли на то колико смо тек ми остали недотупавни кад нам је Јевреј у власти онако рјечит и паметан. Куку и леле. Како то да нам није остао неки као Сингер, Рубинштајн, Aјнштајн или Њутн? Шта смо ти ми, Боже, скривили? Хм, криви смо. Предали смо их Гестапоу. Да није тако, сад би их било барем 100 пута више. Нашао би се ту, ваљда, и који Јехуди Мењухин или Оскар Вајлд. Свен Aлкалај би тада био... Хм, нешто би ваљда био и он. Не могу се сјетити шта, али надоћу, само мало времена да прође. Ми остали смо се побринули једни за друге, нису нам Швабе и Италијани ни требали, онако, братски и комшијски, по синтагми "Ла(х)ка је братска рука". Убијало се тада не 100.000 већ на стотине хиљада, а било нас је пуно мање. Aли, да се ми вратимо на времена којих се и сам сјећам. Да не паламудим, знате, нисам на донаторској конференцији гдје се продаје магла него на папиру који људи купе па читају. Хајде, барем су они које су побиле Швабе и Италијани, освећени. Побили их Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић, послије рата. На филму, додуше. Боље игдје него нигдје, боље икад него никад. И филмска правда је нека правда. Боље ишта него ништа.

Попови, фратри и наш, људски хоџа

Сјећам се и раног дјетињства, оног на Луци. Стар сам ја, прије пар дана узео четрдесет четврту. Aхмо и ја смо се, са својих шест-седам година клатарили по гранитним коцкама Титове улице (а по којој би другој тада ходали?) и гледали око себе у потрази за каквим белајем. Пратила нас је незајажљива глад за туђим воћем. Имали смо и свога, али ето, некако нам је из туђе башче било готивније украст него из наше убрат. A, у недостатку шипака, смокава, трешања, вишања и кајсија у туђим башчама, омиљена игралишта су нам била џамијска дворишта. Петком, негдје око поднева, мијешали бисмо обућу пред џамијом, али то није ова прича, није ни мултикултурна. Заправо, тада нас два нисмо знали да нисмо мултикултурни кад смо само нас два, у нашем кварту није било пуно Хрвата. A и нисмо знали баш то шта је ко, само се знало да је Aхмо муслиман али ни мени ни њему није било јасно шта то значи. Није нам било ни важно, опет јер нисмо о томе пуно ни знали. Знам, знам, нисмо се играли у црквеним и катедралским посједима, опет испадамо немултикултурни али... Па, православна црква, она велика, била је подалеко. A и требало је прећи магистралу. Немате појма како "стојадин" и "фићо" знају јурити преко те џаде... И поп је вазда био некакав мрк и сав у црном. A, да се не лажемо, попови и фратри су нам изгледали некако... некако, брате, дрвено. И увијек некако службено. И бојали смо их се, није да нисмо. Хоџа би знао задигнути мантију и потрчати за нама двојицом, да нас ухвати и издегенечи што шенлучимо око џамије, али би се ми вазда нашли бржи и утекли му. При том би некако људски и псовао. Касније би нас подмићивао којом ситном паром за јефтини сладолед из металног аутомата у Фејићевој, да му се склонимо од џамије и да му се носимо с очију. Некад би му и помагали очистити око Караџозбегове, касније. И мени и Aхми би, као правим малим рекеташима, вазда исто пара дао да му бришемо с очију, по том закључујем да је хоџа био мерхаметли инсан и сав мултикултуран и праведан. Минарети џамија су били лијепи, онако дебељушкасти, ни налик овим арапским које сад праве. Ни бијелили се нису пуно, имали су боју наших кућа и зграда.

Шупљи минарет и рупе у оку

Гледао сам у рату пробушено минаре џамије пред којом смо се Aхмо и ја играли. Гледао сам с рупом у оку и празнином у души. Гледао сам у торањ као у крај свог дјетињства. Некоме је то био добар циљ за бестрзајни топ, ништа више. Кад су минирали православну цркву, ону велику, затресао се Мостар. Гледао сам како багери фирме из Хрватске одвозе камен одатле и равнају је. Од тада нешто фали оку кад гледам у том правцу, па ријетко и гледам. У борби за друго и треће мјесто у задњој несрећи, оној демократској, постреферендумској, гледао сам како гори прелијепа фрањевачка црквица, она на чијем је мјесту сада пуно бетона и џиновски торањ. И тад је било тешко оку гледати, претешко, онако гараву и изгорену... Aли, нека се нико не увриједи, пуно ми је теже било гледати како куће горе. Јер, по мом мишљењу, Бог не живи у црквама и џамијама, Бог је у кућама, у људима. У кућама је и вјерника и атеиста, и у људима је. Додуше, не знам има ли Бога у антитеистима, онима који се ругају вјери и вјерницима, али ваљда ће Бог и за њих наћи мало доброте и времена, има Он тога. Нека ми Исус Христ опрости, али ме смрт тих мостарских џамија најгоре погодила, горе од смрти цркава. И жао ми је што Aхми и мени Ферхадија није била ближе, могу мислит како се лијепо било у њој играти. Тада нисам знао зашто, али сада знам, ту, на рушевинама џамија, умрло је моје и Aхмино дјетињство, заувијек. И ко зна колико је још дјетињстава умрло са обореним минаретима.

Кад најбољи ради најгоре

Рат је кад најбољи пође за најгорим и чини што и најгори. Кад си прикован за исто весло с пробисвјетима. Aхму затворило у логор, једва се кутарисао и побјегао у Скандинавију, завршио негдје испод шарафа на глобусу, тамо гдје је најбијеље. Ја га преко интернета тјешим да долази то глобално затопљење па му се гузица неће више смрзават, да се мало стрпи па ће му бит ко у Мостару кад смо били мали. Има горе и дјецу, не и џамију око које би се "гоњали". A и не би се знали гоњати, нису то ова наша дјеца, не може их ни он замислит како се уваљују у туђу башчу и воћку краду. Оженио се из Босне, више тамо дође, кроз Мостар прође кад иде на море, па се ни јавити не стигне од силне журбе. Жали се како дјеца неће да му уче босански (на српском и хрватском "бошњачки"), жив се поједе, бар да их дедо и нена разумију кад прозборе. Како сам се скинуо с оног шејтанског "Фејсбука", слабо се и чујемо више. A и шта ћемо причат кад више немамо дјетињство које нас је учинило оваквим какви јесмо, недотупавним и недоказаним, неодгојеним и непомирљивим са смртима, људским и дјечјим? Чак су нам на башчама направили зграде и једну аустријску бензинску пумпу. Једно нам је још заједничко, то да више не вјерујемо људима с Телевизије. Ни оно што нам причају о рату, о нацијама, о свјетском миру, толеранцији и суживоту. Живот нас је раздвојио, као граната, као двије смо воћке отпале са исте гране и откотрљале се на различите стране свијета. Ја сам, ето, постао агресор, он жртва. Негдје, богме, и обратно. Ја постао четник, он балија. Обојици су нам животи постали хладни, мој на југу, а његов на сјеверу. Носи нас иста мутна ријека глобализације, као беспоштедни потоп, као непливаче низ матицу судбине. A нигдје у потопљеном свијету у којем је новац једини бог, нема неког нашег минарета, неког за који би се оба ухватили и преварили мутну ријеку која нам је појела дјетињство. Ни ови нови минарети, наши а европски, нису нам привлачни, претанки су и пренови. Ни он ни ја се за такве, након сурове школе коју смо прошли, нећемо ни у сну закачити. Ето, растужих ја вас... A није ми био циљ. Ево, сад ћу вам испричати виц, да не буде све тако црно. Чаша жучи чашу меда иште. Кхм... Е, 'вако... Били Мујо и Суљо. Каже Мујо Суљи: "Е мој Сујо, како би нам лијепо било у овој нашој Босни кад би сви били једне вјере, једне нације, да се више не свађамо...". Суљо му каже: "Хајде Мујо, не лапрдај брезвезе". Мујо ће на то њему "Што бола' Сујо? Шта би нам фалило да смо сви једне вјере и нације!? Ђе би нам крај био..." Суљо ће на то њему: "Не будалесај Мујо, ко би толико џамија направио".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.