Краљевски трудови и порођајне муке БиХ

То је принцу и остатку фамилије пробудило сумњу у постојање назнака да ће се родити још један изданак краљевске породице моћне Енглеске. Енглези, а и многи други, чекали су бебу здушније и са више нестрпљења него што су у породилиштима дочекивали своју дјецу. Поготово са више узбуђења него што су они изазвали кад су се рађали. Њихов је отац, наиме, најчешће уздисао, погледивао у небо и питао се како ће нахранити још једна гладна и плачна уста.  Ни налик малом принцу. Чисти чаршафи, врхунски доктори, најбоље медицинске секе, све то себи могу приуштити срећни родитељи малог принца. Око мајке при породу нису летјеле муве, попут оних које окруже мајке у Сомалији или Тунису. Нису принца умотали у прљаве крпе и протресли, замотали су га у антиалергијске тканине и спуштали на мекане јастуке. Није око себе угледао обрисе гладне браће и сестара, видио је намјерно изгладњелу родбину која би радо дала којих пет до 20 кг мршавим несрећнима у Дарфуру. Дали би и нешто пара, али не превише, јер, треба их научити да лове рибу, а не дати им рибу. Или тако некако, не знам више.

Храбра прикљученија оца Вилијама

Тата Вилијам једва чека да свом сину прича како се храбро, са висине од неколико хиљада метара, обрачунавао са злим Авганистанцима који су дошли у Авганистан да нападну Енглеску. И како је тата у сукобу са више камила и камилара, бојно надјачан, ипак успио да одбрани Енглеску и будућност малог принца. Вилијам је ракетама од тричавих неколико милиона фунти, гађао огромне камиле које су знале носити по два талибана одједном. Принц Чарлс ће свом унуку причати како је спавао с Камилом. Да не буде забуне, његова љубавница се звала Камила. Хм, мислим да неће ни о чему важном причати с малим принцем, неко ће се већ побринути за то. Чисто да дијете, кад сазна прошлост краљевске породице, не помисли како му је дјед спавао с папкарима из пустиње. Баш ме занима колико ће ко малишану ставити под јастук. Кладим се да ће црни Обама ставити бар 100 долара. Неће пребирати по преградама црног новчаника, тражити новчаницу од 50. Краљица, ова актуелна, можда исплете нешто. Какве шлапице или краљевски yемперић. Меркелица из Њемачке, ако под јастук не гурне бар 50 евра, ништа од ње. Сумњам да ће позвати некога из Владе Србије, да завлачи дјетету руку под јастук. Прво, то није хигијенски. Друго и треће, могли би тих Баракових 100 долара и Меркеличиних 50 евра, волшебно нестати.

Томино историјско “Гилигилигили...”

У међувремену, Србија има краља који не говори српски и предсједника који не говори енглески. Није монархија, није анархија, али кажу да иде у ЕУ. Заправо, иде оно што је остало од ње, и то у... Ух, не смијем бити непристојан. Позвати, рецимо, Томислава Николића да види малог принца, било би контрапродуктивно. Не би малом бебачу било лако кад би угледао продуховљено лице Томислава Николића, предсједника оф Србија, над својом колијевком. И још му Тома развуче уста у осмијех каже “Гилигилигили...!”. Вјерујте ми, ја бих, да сам беба, макар и краљевска, у том случају прогутао цуцлу и обје дадиљине сисе, у настојању да окончам свој кратки бебећи живот. Још да ми се над постељу нагне Александар Вучић, у униформи медицинске сестре, подигне обрве и узме ме. Ух, јади га знали и не снио се ни у сну... Или да ми се над бешику од слоноваче опточену свилом и кадифом, да ми се над руб колијевке надвире тамне шишке и враголасти поглед премијера, Ивице Дачића. Куку леле, црни ли сам кукавац, сад ми је баш драго што сам се родио у мостарској болници, на постељини прогореној цигаретом и усред децембарског пропуха који је звиждао испод јефтиних социјалистичких прозора болнице, и што ме је мој ћаћа скупа с матером, сав сретан стрпао у “фићу” и одвео у наш монтажни стан у монтажној згради на мостарској Стрелчевини. Хм, у то вријеме сам се већ био навикао на промају, па ми звиждук испод врата није реметио миран бебињи сан.  Као да сам знао да ћу се касније срећно играти са жохарима и правити им лавиринте од кутија шибица и картона за паковање. Ех, нема тај мали енглески принц појма како изгледа срећно дјетињство и бебинство.

Краљевска голгота

Није било лако, морам признати. Ма не, не говорим о мом дјетињству, то је био мачји кашаљ напрема принчевој голготи. Од самог изостанка краљевске менструације, па до првог прегледа код краљевског гинеколога, па до краљевског повраћања и обзнањења да су краљевски принц и Мидлтонуша једне кишне ноћи остали без кабловске телевизије, а није им се ишло нигдје гдје их знају. То је било оне ноћи кад је принц Вилијам размишљао да ли да опет иде у Авганистан или да настави играти видео-игре. Уздахнуо је и рекао себи: “О том потом. Сад ће бити шта бити мора”. И отишао је у Кејтину собу. Остало припада историји.

Мучно рађање БиХ

Кад се родила јединствна, суверена, недјељива, цјеловита, од сна пркосна, гола, боса, неухрањена, гладна и жедна, земља Босна, а с њом и моја несрећна Херцеговина, Тобаго Тринидада, било је крви до кољена. Није то био царски ни краљевски рез, то је био масакр краљевских размјера, не поновио се. ТВ хуље су игнорисале прву смрт у Сарајеву, прву ратну смрт, прије смрти несрећних дјевојака,  Суаде Дилберовић и Олге Сучић. Илија Гардовић је убијен на Башчаршији, због српске заставе коју је носио. Горан Милић, сада новинар Ал Yазире, ту је смрт тада просто - напросто, “професионалан” какав јесте, игнорисао! Није, каже сада, хтио узнемиравати јавност. Јер, тада, баш као и сада, јавност треба узнемиравати само муслиманским жртвама.  Да неко не би побркао устаљени слијед ствари, још од тих раних деведесетих прошлог вијека.  Србијански генерал Јован Дивјак, суочен са озбиљном оптужбом за илегалну препродају оружја, пронашао је спас у новом народу и новој војсци. Један други Србијанац, Ејуп Ганић, тада још Југословен, такође је себи пронашао и народ и војску. Крв је потекла Сарајевом, Мостаром, и Босном и Херцеговином, гдје је год било других и другачијих. Босна се пробудила, онако гола и боса, поспана и поср... Хм, како год, Босна је након рођења прогутала 100.000 своје дјеце. Бештију је требало нахранити да би живјела којих пар десетина година, да новац промијени власнике и земља опет припадне Аустрији, како је давно договорено. Ех, да није тих злочестих Срба, Хабзбурзи би нас већ све запослили, барем као курве и конобаре. Елем, сви мртви у Сарајеву махом су приписани српској руци. Баратало се бројем од 250.000 мртвих, и то самих муслимана, па је тако и реаговала свјетска јавност. Неки су одлежали по 20 година зато што су добровољно (можеш мислити) признали да су убили буљук голоруких муслимана. Касније се испоставило да су већина тих живи, али нико није хтио гледати те ситнице. Ко је осуђен, треба да лежи и квит. Да се зна да није Босна шаша, већ озбиљна држава.

Европа махт фрај!

Њемачка идеја о уједињеној Европи већ одавно постоји. Босна, Херцеговина, а и ово око нас, имало је своју сврху и у Рајху. Трећину иселити, трећину побити, трећину најјачих оставити да ради за Рајх, оспособити их за курвање и конобарисање. Одгојити их да узгајају здраву храну за Аријевце и да прикупљају чисту воду за чисту расу. Хитлер није био нарочито паметан, па је потцијенио Србе и Енглезе. Енглези су, ипак, добро процијенили Србе. Држаће се, знали су, савеза и онда кад им се не исплати. Такви су Срби, приглупи, наивни и потрошни. Њемачки ће савезници, знали су и то, “обрнути ћурак” и окренути се против браће Нијемаца.  Али, нико није могао замислити да ће рађање Југославије, послије Другог свјетског рата, бити тако крваво! Десетине хиљада људи, послије смрти милиона, било је уграђено у темеље заједничке државе. Паметни Срби и Хрвати, смакнути су. Јер, само би могли сметати бравару и осталој екипи који су стварали нову елиту. Крвави порођај пратила је и изолација, милиони људи су пошли кроз затворе, десетине хиљада би и сад ушли на ногама а изашли у дрвеној кутији. Настанак сељачке нације на челу с браварем, рађање је то нас који јесмо, сада кад јесмо.

Зашто волимо турбо фолк?

Немојмо се заносити. Након смрти елите под браварским будним оком, Тито се окружио касапима, токарима, прекупцима, шумарима, ситним лоповима... Часне сеоске домаћине су силом доводили у градове и трпали у станове побијених и протјераних  Јевреја, Чеха, инжењера, архитеката, филозофа, музичара, сликара... Тито је попуњавао рупе у друштву оним чега је било у изобиљу. Тако се рађала нова класа, радничко - сељачко - комунистичко - шизофрена. Ми, ви и ја, потомци смо (мање или више, више више него мање, оп. а) тог башибозука, хтјели то признати или не. Посебно ме из коже истјера кад кажу да смо ми, рођени у градовима “фина градска раја”. То је да се човјек за стомак ухвати од смијеха.  Од сељачке нације из које смо настали, послије убијања ријетких градских и грађански оријентисаних, послије тријебљења напредних и либералних, право је чудо да смо и овакви какви смо и да имамо елементарне појмове о грађанском. Тито је од наших очева, дједова, инерцијом и од нас, стварао ово што смо сад. Кад се “земља на брдовитом Балкану” поцијепала уз порођајни крик неколико држава, знали смо да нам није намијењено да једемо златним кашикама. Ни нама ни нашој дјеци.  Знали смо. Знамо и сад, али нам је тешко у то повјеровати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.