Крај или почетак

Јовица Павић
Крај или почетак

Када се погледа уназад, у прошли век, а наде окрену ка овом, добија се једно катарзично, потресно али и онеспокојавајуће сазнање, да је човечанство, а посебно тзв. западноевропска цивилизација, која је рођена на Балкану, мосту који спаја Исток и Запад, Балкану распетом на крст у име спајања, мирења и љубави, и увек распињаног од зле руке, а и од зла у нама, дакле, да је та, заправо западнохришћанска цивилизација дошла до свог краја управо онда када је најмоћнија.

Као да ослушкујем Освалда Шпенглера и његове пророчке речи о пропасти Запада, који, ево сада, у време док заиста влада целим светом, у време остварења свог "цезаристичког" наума, активира неповратно и неизлечиво, вирус самоуништења и нестанка.

На почетку прошлог века, 1902. године, први пут је на позоришној сцени био постављен комад На дну Aлексеја Максимовича Пјешкова (алиас Максим Горки). И, ево, 107 година касније, са дна се, скоро, нисмо ни макли. Човечанство је у својој лудости изгубило читав један век.

            И да ли само један!?

            Разарање, уништавање, мучења, смрт; све у славу Мамона, бога новца, резултира пустињом и спаљеном земљом напољу, а ледом у души.

         

             Све је већ лед. И мисао о леду као трансцеденци.

             И кадионица на гробу, и тамјан, и венци.

 

             И наша бела кућа пред којом крава пасе.

             И звезда Даница изнад наше куће следила се.

 

             Слеђен је виноград, вино, у вину запечаћени снови.

 

             И поезија је у леду и псалми Давидови.

 

             Мисао моја непорециво ми не да

             да видим ишта друго до ли свеопштег леда.

 

             Творче, луђачка сило, генијална еуфоријо!

             И ти си лед. И лед је све што си створио."

             

Aко је лед исходиште, где је почетак? Види ли ико шта је узрок, где је полазиште?

"Њих не занима добробит других; занима их само моћ! Чак ни богатство, ни раскош, ни дуг живот, ни срећа; само моћ, чиста моћ. Моћ није средство, моћ је циљ! Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција, него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ! A моћ се састоји у наношењу бола и понижења. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде, а потом састави у жељени облик.

Да ли вам је јасно какав свет они стварају? Свет страха, издајства и муке, свет у коме се гази и бива згажен, свет који ће са процесом рафинирања постајати немилосрднији. Напредак у том свету значиће напредак ка повећању бола. У том свету неће бити других емоција до страха, гнева, тријумфа и самоунижења.

               Све остало ће се уништити.

               Све!

               И, запамтите, да је то заувек!!!

               Увек ће бити некога по коме треба газити. Јеретик, непријатељ друштва постојаће увек да би га могли поново убеђивати и понижавати, препуштеног њима на милост и немилост, који вришти од бола, сломљен, достојан и сопственог презира - и који ће се на крају потпуно покајати.

                То је свет који нам стварају!

                И не само да ћемо морати да схватимо како би тај свет изгледао; на крају ће се превазићи голо схватање:

                 Прихватићемо га и постати део њега!"

Уместо да живот прихватимо и негујемо као хармонију супротности, као духовни судар различитости истог сопства који даје благородну и благотворну, спасоносну синтезу која је коначни смисао свега, Ми, као уклети брод без кормила и једара, плутамо пучином искључивости, мржње, лажи, самообмана и располућености, располућености која иде кроз срце сваког појединца, извршене скалпелом самоуништења.

Не недостаје нам воље и снаге, страсти, мржње и осветољубивости да истрајемо на путу без повратка, на путу без истине, части и достојанства!?

И шта да очекујемо и чему да се надамо? Да из пачворака, изломљених остатака прошлих живота, или из болног сећања на бивши живот и, све вероватније, будућег ништавила, покушамо да остваримо илузију, сурогат вечног живота и наду у бесмртност?

На рушевинама једног света, у дословном као и у пренесеном смислу, унутрашњи вапај, безмерна несрећа, јад и беда, а нада и страст, Живот као дар и чудо истовремено, призивају Бога још једном, е да бисмо се спасили, али, како рече Тарковски гласом Теофана Грка у Aндреју Рубљову: "Када би Господ сишао на земљу и поново понудио љубав, људи би га поново разапели."

Иако под тим рушевинама још тиња живот и његова искра није угашена, иако са свих страна стижу "вести" како нам је свима боље, и како "сваког дана у сваком погледу све више напредујемо", ја "у светлу будућност гледам кроз тамне наочари".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана