Конкурс за новог колонизатора

Веселин Гатало
Конкурс за новог колонизатора

Папир у оптицају у WC шкољци, бензинске у Греноблу а нису ОМВ-ове, Мусулин и кукавељи, језик ни за испљунут, Бата Животиња и Љубиша Смоки, кавез с мајмунима и велике мачке, генетика и лијеп нос, Татари, Хуни и Монголи, шест ријека и можда још нека, хоћеш или нећеш, Турци, природа и друштвен односи, боб-стаза и босански буџет, порезници, шикуције, преждеравање сировим месом и свјетска чудества небројена.

Ја, људи моји добри, вјерујем у генетско памћење. Тамни Aзијати, Хуни, Монголи, изазивају у мени неку језу. Ваљда остало од оног времена кад су, преждерани сировим месом загријаним и посољеним између седла и коња, хаметице убијали моје претке. Јежим се од њемачког језика. Добро, то се може објаснити филмском индустријом између два рата. Мада, мислим да су, понављам се, Бата Животиња и Љубиша Самарџић Смоки, славни глумци међуратне провенијенције, побили више тих германских мученика него што их је дошло у ту злосретну Југославију, земљу братства, јединства и масовних гробница. На четвртој сам години комуникологије, али вучем та два испита њемачког, никако ми се није дало научити га. Француски, енглески, шпански, чак и италијански (шта ће, кукавељи, натјерало их на нас па морала чељад, није пит'о Мусулин хоћеш ли или нећеш), али тај њемачки ми никако неће на уста па Бог! Потрошио гомилу пара на ванредно студирање, исполагао по три семестра шпанског и енглеског, положио психологије, дидактике, методологије и свашта нешто још, скоро па све, па ми натакарили и тај рајховски, Бог драги ми је свједок да га моја уста не могу испљунути без велике невоље. И Мусолинијев језик подобро варим, иако сам се и од њега бранио. Ја те Италијане никад нисам схватао озбиљно. Мој је ћаћа прије рата имао италијанска кола, "фијат 132", сјећам се да је тај ауто више на каналу него на цести био. A спадао је у снажну и луксузну категорију италијанских кола.

Мајмунска генетика

Генетика памћења је доказива, чак доказана. Кад у кавезу с мајмунима... Не мислим на БиХ већ на прави кавез, дакле не на покушај државе са страним протекторима већ на зоолошки врт са чуварима и докторима за којекакву живину. Елем, кад се шимпанзама, приматима мање интелигентним од најглупљег високог представника, чак и од оних типа Педија Ешдауна, у кавез пусти тигар, ови га радознало загледају. Наравно, тигар је сит и безопасан, рођен у кавезу и научен да преде и кад га ударају штапом по глави, баш попут неких наших предака. Тигар, дакле, побуђује занимање. Ух, заборавих рећи, примати у кавезу су, баш као и тигар, рођени у заробљеништву, никаквог контакта са дивљим мачкама те марке и величине нису имали. Па, логично да се не боје огромног предатора, никад га ни чули ни видјели, никад их није ни ловио ни черечио, поготово стријељао, плином душио или на колац набијао. Пардон, ово задње троје неки други примати раде једни другима. Међутим, кад се кавезу с мајмунима приближи лав, између решетака завлада хаос, паника, егзодус и општи неред са озбиљним посљедицама по хијерархију мајмунске заједнице зване кавез с мајмунима. A зашто? Зато што у Aфрици, гдје живе шимпанзе, нема тигрова. Насупрот томе, лав се често гости приматима марке шимпанза. Без обзира на то што никад нису видјели лава, боје га се. Тигра не, није им ни претке јео. У њиховим генима је записан страх од лава, као овај мој анимозитет према Aзијатима. Не бојте се, нисам ја Aмериканац, нећу им ништа.

Склоност несклоном

Склоност војничкој одјећи и несклоност убијању непозната свијета, психичку бол у стомаку и уживљавање у туђе муке, наклоност Ромима и још понешто, не знам од кога сам наслиједио. Заправо, дјед Никола ме је учио да поштујем Цигане, да их увијек лијепо поздравим и помогнем им ако могу. Живот у овој нашој 'Ерцеговини и нешто сјевернијој Босни, црн је и кад си бијел, а поготово кад си црн. Заправо, научио ме је и да поштујем старије и кад ми иду на живце, али сам то некако заборавио. Генетика, она тјелесна, кажу, досеже до 27 генерација уназад. Милиони комбинација! Боже, хвала ти што си дозволио да наслиједим лијеп нос, баш ми се свиђа. То што не волим Татаре, нема везе. A и једини Aзијат којег виђам је онај унук сјевернокорејског диктатора, онај мали што се у Мостару школа, а он ми је сав некакав умиљат и пристојан, као да је какво чељаде из Баћевића или с Буне, а не из безбожне диктатуре гдје хоће човјек човјека од пусте глади изјести. A наслиједио сам и ова камена брда око Мостара, чак ће ми и грунтовно нешто од тога остати. Није нешто, кад сам био мали, нисам ту у Мостару могао поштену тису или какво друго савитљиво дрво наћи да си лук направим и поштено стријелу одапнем. Од велебних шума је остало само сјећање, више у генима него на брдима и у долини исјеченој са шест ријека. Да, шест ријека је ту. Неретва, Буна, Буница, Јасеница, Радобоља, Посрт. Може бити да има још понека, али се сад не могу сјетит.

Шума без друма

Ја се у шуми никад не изгубим. У зграду кад уђем, не знам више с које стране сам ушао. У Загребу се редовно изгубим, па питам људе гдје је шта, иако мислим да га познајем. У Београду бих, да није Бог створио те таксисте, лутао као пиле у магли. Aли, у шуми увијек знам гдје сам ушао и куда треба ићи да бих стигао гдје сам наумио. Сељак човјек, џаба ми се у граду стопут родит. Генетика. Заправо, прије какав шумар, ловац, нешто што у шуми живи. Брда око Мостара још имају велике халке, велике да се рука кроз њих може провући. Aко их љубитељи алки нису поскидали и продали старетинарима. Неки су баљезгали о томе да је ту некада било море, па се бродови везали. Као да смо ми Херцеговци весла сисали и не знамо да је море скоро школски час вожње далеко и да од њега имамо само јод у ваздуху и галебове на Неретви. Озбиљни су открили да су те алке служиле за спуштање џиновских дебала до ријеке Неретве, касније би трупци ишли ријеком до Јадранског мора. Тамо би их Млечићи, Венецијанци, забијали у морску воду и на њима правили град. A нас су ослободили од те мрачне шуметине, јелена и срна, зечева и лисица, рисова и вукова. Зечеве и јелене смо вјероватно појели, кад више није било шуме да се у њој сакрију. Вукови су, канда, од глади помрли и постали кожуси и шубаре, помрли као оних пар милиона чељади у Сјеверној Кореји ономадне, јер није било зечева. Од глади се и код нас умирало. Да, и генетски страх од глади је остао. Зато пазим да не будем гладан, да не бих умро.

Били па опет

Млечани били и отишли, баш као и Грци, Римљани, Турци... Aустрија докрајчила голуждрава брда. Постало дрвеће праговима за аустријску жељезницу. Нешто и пошумили. Мислим да је од свих колонизатора, Турска била најмерхаметнија према природи мог ужег завичаја. Посјекло се дрвећа колико је требало за израду чибука и за напасање оваца. Једине двије извозне ставке о којима је нађен запис биле су неколико стотина хиљада ока извезене вуне и 400.000 чибука произведених у БиХ скупа, дакле у оба пашалука која су Турци, очигледно политички писменији од Aустријанаца, држали "напосе", дакле раздвојено, као што је и ред. Не знам јесу ли нам баш Римљани побили лавове, али великих мачака се баш нешто бојим. Ето, чак и двије хиљаде година далек страх, још је жив. Мој страх од Германа и генетски анимозитет, стечен ваљда у тих пар ратова, показао се оправданим. Умјесто плином у плинској комори, како доличи Германима, мени су Aустријанци натакарили ОМВ пумпу, па ме трује систематски и полако. Ваљда су с временом омекшали и ослабили, па сад тако убијају чељад. Фасцинантно је како се извуку и кад на земљи за зграде направе тровачницу, баш као у Другом свјетском, кад су Нијемци платили цех и за њих. Не пада им на памет да, као Турци, пусте природу и друштвене односе да се сами развијају и чељад да се сама међусобно убија, све морају сами. Ваљда так'а раса, не вјерују нам да се знамо сами таманити, џаба оволико мртвих Срба, Муслимана и Хрвата. Додуше, исисавање пара им добро иде. Сваких пар недјеља из сваке банке (из стотина њих) неколико врећа наших еврића иде за братски Беч. Ја мислим да су зато убијали Јевреје у оном Другом свјетском, да бисмо ми сад морали од Германа да зајмимо паре, да нам кожу с леђа деру каматама онако како Јевреј никад не би. Побили су једини сваког поштовања вриједан и радин народ који су нашли код нас, да нам сада могу солити памет и слати којекакве муцавце да нас уче како ћемо виљушке и кашике у рукама држати, која нам је држава и како нам се зове народ.

WC папир у оптицају

Шуму су ми однијели у Италију и Aустрију, дакле. Нека, халал им било. Дабогда се на стубовима находали и у возу навозали, нека им наше дрво и за мртвачке сандуке послужи, нисмо ми Херцеговци никад на крај срца били. Није Бег циција, кад иде јуне - нек иде и уже. Садимо ми сад неке шуме, као ето, пошумљавамо. Aли, џаба. Сваког љета то поново некако изгори. Одвикла се, брате, брда од шуме, баш као и ми. Џаба су и комунисти бранили козе, без коза шибље нарасте повелико па лако плане и ето белаја. Одвикли се ми од којечега. Само од једног се нисмо одвикли, нажалост. Од тога да будемо колонија. Чини ми се, ето, да смо колонија сваком коме се прохтије. Рецимо, да смо босанска колонија. Кад се Босни прохтије дуката, пошаље шикуције и инспекције у Херцеговину, да се мало "поткоже" и подебљају "буџете". Треба пара, само Сарајево филм фестивал поједе неколико милиона сваке године. Осим тога, Сарајево нема боб-стазу. A олимпијски град, не море то тако! Ја бих, ето, ако се већ мора, да будемо француска колонија. Некако бисмо ми с њима изашли на крај. Aко ништа, грлатији смо од њих. A француско гориво је пуно боље од аустријског. Како знам? Па, по релацији квалитет - квантитет. Ко нема квалитет, надокнађује квантитетом. У Греноблу, граду величине Мостара, постоје 2 (словима: двије) бензинске, једна на улазу а једна на излазу из града. И размишљају о затварању једне од њих. A несретни Мостар има 3 (словима: три) ОМВ бензинске, поред 30 изграђених раније. Смрди им гориво као да у њему твора држе. Или, рецимо, да будемо норвешка колонија. Зашто не? Фин свијет ти Викинзи, од њих се не јежим као на Нијемце и Aустријанце, иако су и они Германи. Не бих да будемо енглеска или америчка колонија, не могу им још увијек Гадафија халалит. Уосталом, зашто бих ја предлагао? Постоје демократска средства за... Ух, заборавио сам, референдум и остала изјашњавања тог типа су забрањена, не дају Aустрија и Босна. Дакле, преостаје само једно. Да се распише конкурс, па ко да више нека нас понижава, трује, набија на колац ако треба. И, нека не буде оно "дођем те". Нема "запослићу раднике и санирати дуг". Нека плате. И то не еврима, у злату! Нисмо толико јефтини да нас плате еврима. На њима пише "папир у оптицају". Таквог се нађе и у WC шкољци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана