Комунална питања и српска кривица

ЛИНК СА ЦРНОМ ГОРОМ

Локални избори у Босни и Херцеговини, и не само у Босни и Херцеговини, него и у њеном сусједству, углавном функционишу као својеврстан тест “пролазног времена” за наредне националне изборе. Истини за вољу, унутар Босне и Херцеговине ту постоје видне разлике. У општинама с хрватском већином има углавном најмање неизвјесности, избори су мање-више плебисцит, било локални, било национални. У Републици Српској, такође, партије које окупљају српско чланство не разликују се у контексту шире политике и идентитетских питања. Исто тако, такозване пробосанске партије у Републици Српској углавном теже што је могуће већем присуству у локалним законодавним органима власти, занемарујући своје разлике на вишим нивоима власти. Највеће подјеле постоје у општинама са бошњачком већином и та подјела, грубо говорећи, иде по линији странака Тројке с једне стране (СДП, Народ и правда, Наша странка) односно комбинације СДА и ДФ с друге стране. Та подјела је најјача у Кантону Сарајево, али је присутна и другдје. У том контексту има смисла направити паралелу са локалним изборима у Подгорици, главном граду Црне Горе, одржаним посљедње септембарске недјеље. Генерално гледано, у Црној Гори и у Кантону Сарајево отприлике у исто вријеме, било је дошло до свргавања дугогодишњих владајућих странака: с једне стране Ђукановићевог ДПС-а, а с друге стране Изетбеговићеве СДА.

ЗА И ПРОТИВ ПРОПАГАНДЕ

Гњев бирача против ДПС-а и СДА имао је сличне коријене. Обје странке су владале деценијама, унутар њихових редова владала је корупција, а људи су имали проблема са квалитетима свог свакодневног живота. Без разочарења њихових изворних гласача, њихов пад је био тешко могућ. На трагу тог разочарења, некадашња опозиција је преузела власт. Идеја је била да се направи видан рез са претходном праксом. А суштина претходне праксе политичке идеологије и ДПС-а и СДА сводила се на антисрпство. У контексту разлике рецентне историје постојале су становите разлике у форми тог антисрпства. Између Србије и Црне Горе, између Срба и Црногораца није било рата, али су постојали идентитетски сукоби. Из ДПС-овске перспективе, Србија и Срби су једина опасност за егзистенцију Црне Горе и црногорске независности. Отуд је настао проблем са темељним уговором са Српском православном црквом па је кренула прича са новим словима у црногорском језику, само да би се “подебљала” разлика у односу на Србе и Србију. Код СДА је антисрпски сентимент било лакше одржавати, а у контексту сјећања на ратне трауме. Сваке године је довољно медијски потенцирати годишњице различитих масовних злочина и на тај начин стварати кохезију у властитом бирачком тијелу. Они који су преузели власт послије пада ДПС-а и СДА морали су да промијене политику према Србији и Србима ако су жељели да постану права алтернатива. У оба случаја као да је постојала иницијална интенција, али она се, из страха или инерције, убрзо изгубила. Ту, рекло би се, постоји озбиљна кривица медија и јавности. Сваки покушај бивао је проглашаван издајом. На том трагу, чак се ни Здравко Кривокапић није усудио да потпише темељни уговор. Дритан Абазовић се усудио, а након тога су разне људе по Сарајеву, од Елмедина Конаковића надаље, погрдно проглашавали “босанским Дританима”. Нико од њих, нажалост, није дорастао до те аналогије.

ПОЗНАТИ НЕПРИЈАТЕЉИ

На помињаним подгоричким изборима ДПС је постао најјача појединачна партија. То по свој прилици неће бити довољно за повратак на власт, али јесте индикативно. На том трагу, постоји велико очекивање да у неким од централних сарајевских општина СДА поново преузме власт као предговор општим изборима за двије године. Питање је да ли ће се то десити, а до одговора нећемо морати дуго чекати, али ако СДА на изборима добро прође, разлози ће бити слични разлозима за добар резултат ДПС-а у Подгорици. И црногорска тридесетоавгустовска опозиција и сарајевска тзв. Тројка падају заправо на страху и неспособности да своје политичке агенде спроведу до краја. И једни и други су морали своју опозициону нарав показати тако што ће одбацити антисрпство као идеологију. Међутим, ту није било храбрости за то, а ни праве политичке воље. Из овог или оног разлога они покушавају да у тој области буду такмаци својим противницима, а на том терену за прави успјех немају скоро никакву шансу. Гледано са српске стране, евентуални повратак ДПС-а и СДА и не мора нужно бити лоша ствар. Као у парафрази оне енглеске пословице, бољи је непријатељ кога познајеш, од онога којег не познајеш. И Милорад Додик и Александар Вучић у старту знају шта је позиција Бакира Изетбеговића, примјера ради. У таквим ситуацијама им је лакше да дјелују него кад “нови” људи заузму исти став. Е ту се сада здружују координате које СДА помажу да се врати на власт. Људи који у Србима и Србији виде своје главне непријатеље у СДА лако препознају своје старе “савезнике”. Међутим, географија је судбина. Ко год био на власти у Сарајеву и Подгорици, објема земљама Србија је највећи и најутицајнији сусјед. И док се не одбаце стереотипи с краја прошлог вијека, прави добросусједски односи нису реалистични, а без њих опет нема никаквог правог напретка, а ти добросусједски односи су по правилу важнији мањем него већем сусједу. Поједностављено до крајности, Србији могу сметати лоши односи са Сарајевом и Подгорицом, али не толико колико такви односи штете управо Сарајеву и Подгорици. На неки скоро перверзан начин, важност односа са Србијом огледа се и у опсесивним политичким “прозивкама” политичких противника у Подгорици и Сарајеву ко тобоже јесте или није “попустљивији” према Србији. Ако Подгорица може бити лакмус папир за Сарајево, онда ће у сарајевској општини Центар нови начелник бити кандидат ДФ-а кога подржава и СДА: Денис Грац. Ако упркос свему опет побиједи Срђан Мандић, то је можда знак неке промјене.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.