КОЛУМНА - ИДЕ ГАС: Злогодишњице

  Кад је о Босни и Херцеговини ријеч, а у доброј мјери и њој сусједним земљама, привид политичког живота одржавају обиљежавања различитих годишњица везаних за ратни распад Југославије деведесетих. Пошто се највећи број ратних злочина над цивилима десио у касно прољеће и љето 1992, готово да нема дана да се не комеморира нека годишњица, било да то раде Бошњаци, било Хрвати, било Срби. С друге стране, два најтрауматичнија догађаја цијелог рата за Бошњаке и Србе, пад Сребренице и “Олуја”, десили су се такође у љето, али 1995, а обиљежавање тих годишњица такође има и дневнополитички утицај. Управо је поводом још једне годишњице “Олује”, филозоф и политички аналитичар Жарко Пуховски направио занимљиву паралелу: “У прољеће 1970. ЦКСК је одлучио да ће се убудуће велике прославе обљетница НОБ-а славити сваких пет година. Ово заиста почиње људе оптерећивати, иде им на живце. Имате људи којима је то важно. Друштво је оптерећено тиме, ви сваки дан имате некакву годишњицу.”

Дневнополитичке побуде

Морам признати да ми овај податак није био познат, а на неки начин објашњава и неке детаље из мојих дјечијих успомена. Колико год цијели образовни и вриједносни систем социјалистичке Југославије био утемељен на култури сјећања на Народноослободилачку борбу, није ми остало у сјећању да смо се у школи, рецимо, сваке године присјећали Ужичке републике, Игманског марша, Неретве, Сутјеске, Десанта на Дрвар и Сремског фронта. Није постојало толико оптерећивање годишњицама и то, очигледно, није био неки спонтани рефлекс друштва, него плод рационалне политичке одлуке. Није незанимљиво ни то да је таква одлука донесена баш двадесет и пет година након краја Другог свјетског рата. Заводљиво би било разрадити аналогију да је социјалистичка Југославија тада била удаљена од рата у којем је створена отприлике исто онолико колико је данашња Босна и Херцеговина удаљена од рата који ју је створио онакву каква је данас. То би, међутим, било вишеструко погрешно. Наиме, јавни став према свим годишњицама из Народноослободилачке борбе дијелио је највећи дио становништва. Чак и велики дио антикомунистички расположених људи је цијенио антиокупаторски аспект партизанске борбе. Било је, наравно, у Југославији и преживјелих колаборациониста и њихових потомака, али њихов глас се у јавности није чуо и били су мањина. Хоћу да кажем да се из дневнополитичких побуда чак могао и пронаћи разлог за свакогодишње обиљежавање годишњица у идеји да се тиме јача унутрашња кохезија заједнице. Ипак, другови из Централног комитета били су довољно политички мудри да схвате како таква пракса доноси више штете него користи. Најприје, свакогодишњим обиљежавањем годишњица, друштво се држи заробљеним у прошлости. Ако желите гледати у будућност, не можете сваког Божијег дана комеморирати неки догађај из прошлости. У том смислу је важна још једна разлика код годишњица које су се обиљежавале у тадашњој Југославији и данашњој Босни и Херцеговини. У Југославији се његовало сјећање на херојска дјела, на борбу, на отпор, на тренутке у којима су се наши преци активно борили против велике силе. У Босни и Херцеговини се углавном обиљежавају годишњице убијања и протјеривања, односно гаји се сјећање на тренутке кад су нечији преци били - жртве. Није да у Другом свјетском рату у Југославији није било догађаја гдје су цивили мучки и масовно убијани, није да се то није знало и памтило, али је образовна политика, слично, уосталом, политици у другим социјалистичким земљама, више инсистирала на памћењу ситуација у којима си био херој у односу на оне у којима си био жртва. Ни то није без врага, ако се мисли о будућности.

Крокодилске сузе

Замислимо да сутра падне договор политичких лидера најјачих бх. партија које окупљају и Бошњаке и Србе и Хрвате да се годишњице ратних догађаја (1992-1995) више не обиљежавају сваке године, него сваке пете. Не, наравно, да се породице жртава не присјете својих најмилијих које су изгубили и посјете им гробове, не, наравно, да се евентуално тим поводом организује и вјерски обред, али да се избјегавају политичке говоранције и медијски спектакли. Дигла би се кука и мотика, а ти људи би морали да се спреме за политички одстрел. Офанзива би, наравно, кренула из традиционалних моралистичких упоришта невладиног сектора и тзв. независних интелектуалаца. Реторику није тешко наслутити. Позивали би се на жртве и на свој велики, огромни, џиновски, колосални пијетет. О, како би само трубили тобоже у име жртава. А истина је, дакако, да они на тим жртвама паразитирају годинама и деценијама, а план им је да наставе тако до Судњег дана у који свакако не вјерују, колико год да дио њих воли да се позива и на божанску правду. Њихове крокодилске сузе карикатура су свих искрених суза. Од њихових тананих душа осјетљивији је једино њихов новчаник.

Стога и убудуће, у догледној будућности, можемо очекивати свакогодишње обиљежавање сваковрсних годишњица. Мада је Жарко Пуховски у праву кад каже “Друштво је оптерећено тиме, ви сваки дан имате некакву годишњицу”, не постоји политичка снага која би то оптерећење друштва била у стању артикулисати у неку смислену визију. У већ поменутом интервјуу, Пуховски је понешто и оптимистичан те тврди да ће ратна реторика сигурно једном стати, пошто све већем броју нарочито младих људи иде на живце што се сваке године неколико десетина пута проналазе разне годишњице које треба обиљежавати, славити, комеморирати, прогнозирајући како ће се све то с временом издувати и неће бити тако актуелно.

Било би добро да је Пуховски овдје у праву, но понекад се чини да су помињаним годишњицама оптерећенији они који догађаје на који годишњице подсјећају не памте у реалном времену, него они који их се сјећају. За њих те годишњице свакако немају везе са властитим успоменама, него једино с пропагандом. За њих су ствари у сваком случају много више црно-бијеле него за оне који имају рат у властитом искуству. Ваља нам прижељкивати да свакогодишње обиљежавање годишњица из деведесетих не може бити прекинуто једино новим свјежијим низом трагичних догађаја који ће призивати обиљежавање својих годишњица. Код нас су, нажалост, годишњице изгледа попут клинова па се годишњица само другом и рецентнијом годишњицом - избија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.