Кодекс части бх. новинара
"Новинари су дужни бранити људска права, достојанство и слободу, уважавати плурализам идеја и мишљења", стоји између осталога у Кодексу части бх. новинара. Чини се да је овај захтјев највише на искушењу у данашњем медијском простору. Ово искушење се односи не само на поштивање и уважавање особа изван Удружења новинара, већ и на новинаре међусобно. Важно питање јесте чланство у овом удружењу, а поготово у његовим руководећим тијелима.
У доба када се и те како много прича о јединственој БиХ веома важна је и равноправна заступљеност новинара из РС и ФБиХ у овим удружењима. Управо кроз опћа начела њиховог ангажмана произлази и захтјев за равноправним третманом свих новинара. Aко је вјеровати информацији која је доступна на њеб страници БХ новинара онда састав Управног одбора изгледа мало другачије. Од 14 чланова Управног одбора свега три новинара су из РС, а остали из Федерације. У Вијећу части од пет чланова, чашћу се из РС бави само један новинар. Када мало погледамо ову статистику онда постаје помало упитна реченица цитирана на почетку текста.
Плурализам идеја је упитан
Зашто је упитан? Зато што је тешко замислити залагање за достојанство оних које унапријед елиминирамо из институција које се баве промовирањем људских права, заштитом и плурализмом како идеја, мишљења тако и политичких увјерења. Ово помало подсјећа на политичке партије којима су пуна уста цијеле, неподијељене, јединствене БиХ, али БиХ прављене у Сарајеву и без људи који живе и тамо и овамо. Суштински није изводљиво направити било какву цјелину неупотријебивши све њене дијелове. Градити, дакле, медијски простор у којему су сви новинари подједнако вриједног достојанства јесте идеал демократског и отвореног друштва. Зато, вратимо се поново статистикама. 29.4.2009. године двије чланице Управног одбора бх. новинара су иступиле из наведене новинске асоцијације. Случајно, новинарке су из РС. Оне дефинитивно нису сасвим случајно иступиле, те стога изостанак њиховог чланства представља озбиљан проблем преко којега не би требало прешутно прећи у јавности, посебно имајући у виду посљедњу реченицу из Опћих начела Кодекса части: "право јавности на информацију".
Гледала сам даље структуру, не баш националну, иако она треба бити императив у данашњој БиХ, већ више медијску, па ми се чини да нисам видјела баш представнике како ове новине за коју пишем текст тако и многих других, али јесам да се представници неких медија појављују више пута. То подсјећа на јавну дебату о слободи медија у Бањој Луци у којој иста екипа панелиста води дебату и у Сарајеву и Бањој Луци, баш као да у Бањој Луци нема ни једног новинара који заслужује да проговори. Било би драгоцјено како за јавност тако и за саме медије да се чују различита искуства новинара и погледи на слободу медија. Међутим то није случај са неовисним удружењима новинара нити њиховим одборима који промовирају највише професионалне стандарде. На крају поглавља Права и дужности може се прочитати помало иронична, с обзиром на реалност, реченица у којој стоји „Новинар и новинарска организација чувају углед, достојанство и интегритет своје професије, сурађују међу собом и његују колегијалне и другарске односе као и професионалну солидарност". Отворите дневне, седмичне новине или погледате неки видео прилог и видите све сама солидарност, уважавање, посебно међуентитетско, посебно у "грађанским медијима". Aко дословно слиједимо, а како бисмо и могли другачије, постулате Кодекса части, остаје нејасно како од три члана из РС два дадоше оставку на чланство у УО, нитко не зна зашто. Или зашто су само представници понеких медија у свим управљачким и жалбеним тијелима? Зашто медијски простор није отворен за све који не дијеле мишљење са уским кругом сарајевских новинара? Зашто се интегритет и достојанство особа са којима се полемизира не поштује и грубо вријеђа...?
Ми не бројимо крвна зрнца
Много је важније присуство новинара из РС у Федерацији и обратно, него било који састав на који се увијек бројна удружења позивају у којему се "нису пребројавала крвна зрнца". "Непребројавање крвних зрнаца" у уређивачким колегијима, комисијама или одборима у овој земљи не значи ништа друго него, нажалост, најрадикалнију дискриминацију скривену иза тобожње идеје "сви смо једнаки", премда ово "сви" увијек укључује само неке који су једнаки, а "сви" остали су искључени.
Коначно у демократском друштву много је важније заштити углед и права других, мањина, угрожених и маргинализираних скупина него се позивати на тобожњу слободу изражавања и једнакост у којој су слободни да говоре и једнаки само шачица оних који исто мисле и говоре. Плурализам мишљења нас "овдје" се огледа у плурализму идеја које долазе "отамо" и то без цензуре њиховог протока.
(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
