Код куће је најгоре

О чему онда уопште да пишеш када је тако драгоцјен још барем који тренутак изван стварности, на небу? Наравно, уколико имаш среће да те на повратку у стварност из блаженства не освијести смрад у властитом пребивалишту једнак смраду три цркотине. И не пожели ти добродошлицу уз узвик: Код куће је најгоре!

Нисте у праву. Није ово алузија, ни скривена порука. Тај смрад дочекаће вас сасвим извјесно уколико одлучите прије него кренете на пут да послушате старију и искуснију комшиницу и искључите осигураче да би били сигурни да се ништа неће запалити док вас нема. И да при томе заборавите да у кући посједујете фрижидер и замрзивач.

Мој алтер его први пут у животу закукао је што није тајкун, јер да јесте, каже, позвао би два-три набилдана фрајера да све то изнесу на отпад и купио потпуно нов намјештај. Али касно Марко на Косово. Не може човјек у овим годинама да се упише у школу за тајкуне. Постоји старосна граница, јер пракса је вишегодишња.

Али да се вратим на почетак. Посљедње чега се сјећам прије напуштања стварности (поред већ поменутих осигурача) је лав Сесил. То је онај прекрасни лав из Зимбабвеа којег је убио неки осиони амерички зубар. Како је могуће да постоји човјек који је могао да пуца у таквог љепотана? Какав је то порив да гледаш како убијаш? У чему је задовољство? Баш то мучи ме свих ових седмица. И не попушта. Човјек је дефинитивно звијер већа од сваке звијери и само га контролишу строге законске стеге.

Тито и ја

И код нас има година не можеш да се упишеш у џет-сет ако ниси ловац. То нам је остало од Броза, јер Броз је био ловац. Као и сви око њега. Посебно челници полиције. Знам полицајца који је у Бугојну обезбјеђивао Брозов лов на медвједе, а знам и оне што су му их натјеривали. Тачније довукли испред нишана да се Стари не љути. И једни и други клели су се да Тито ипак никада није убио мечку.

Када смо већ код Броза и овај, као и сваки годишњи годинама уназад, почео ми је са њим. А ево како?

"Е док је Тито био жив сви смо ишли на море. И као студенти једном седмично ручали у хотелу 'Европа' у Сарајеву. Живјела сам ја и у комунизму и у овом сада капитализму и знам шта је шта. Могао си онда спавати на клупи у парку да ти се ништа ружно не догоди".

Моја радознала кћерка из године у годину на самом старту одмора цитира своју омиљену тету која је чувала, пазила и васпитала више него мајка.

"Да ли је стварно било тако када је Тито био жив?" редовно је питање послије уводног цитата Мери Попинс.

И одговор увијек исти: "Тачно је, могао си да спаваш на клупи у парку да ти се ништа не деси, али ако би рекао 'Уааа Тито', онда ти се деси Кула, Забела, Туњице, минимум шест мјесеци". "Па шта има да вичеш Уааа?", услиједио би мудар и прагматичан закључак дискусије.

А како је стварно било тада? Тих седамдесетих и осамдесетих сви смо љетовали на потезу од Неума до Макарске и ни милиметра даље. Ту је била већина одмаралишта сарајевских фирми, па би љета значила окупацију Градца, Промајне, Башке Воде, Башког поља, Брела, Тучепа, Дрвеника и наравно Макарске.

Тада се на пут кретало у зору, прије врућине, јер у ауту није било климе. Мајка би данима обављала припреме, пекла шницле, правила питу, кувала јаја. И никада се тај големи оброк није јео у ауту, него негдје тамо када пређеш Иван седло и спустиш се до Коњица. Мајка би вадила бијелу крпу и на хауби поред пута поставила ручак. Друга пауза била је обавезно негдје послије Мостара.

У Хрватску смо ишли без пасоша, јер тада смо били једна држава. У то вријеме Европа је имала много граница. Онда су европске земље порушиле границе и сада путују без пасоша и без гужви на границама. Зато смо границе направили ми. И шест пасоша, минимум.

Тада су се и на мору и код нас трошиле исте паре, динар. И није требала конверзија за љетовање. У то вријеме свака држава у Европи имала је своју валуту. Онда су се европске земље договориле о једној валути, евру. Зато ми сада имамо шест, минимум.

До мора бисмо се докотрљали по највећем звјездану. И џаба што смо ми клинци од тренутка када бисмо га угледали једва чекали да ускочимо у воду. Прво ручак у ресторану одмаралишта на који смо успјели да стигнемо, потом распакивање. И дување црвено-плавог вишегодишњег душека, који се, ако га пробушиш, крпио.

Није било крема за сунчање, јер тада је и Сунце било безопасно. Мазали смо се маслиновим уљем, домаћим, јер од њега се најбоље поцрни.

Није било мобилних, а слабо и било каквих других телефонских веза, па смо се родбини, комшијама и пријатељима редовно јављали разгледницама: "Поздрав са Макарске ривијере". Да се зна да смо их се сјетили.

Свако од клинаца на мору имао је неке повластице. Наша је била неограничен број сладоледа. Што се мене тиче, посве небитна, јер ионако никада нисам могла да поједем више од једног дневно.

Када смо мало одрасли, Тито је умро, али Југославија је поживјела још коју годину посије њега. Опростили смо се од стараца и побјегли што даље од Макарске ривијере, на којој су из наше нове перспективе љетовали само папци. У бјежанији што даље од папака догурали смо до најудаљенијег отока на Јадрану - Ластова. Какав је то само рај! Тамо на крају свијета и новине су стизале са дан закашњења.

Посебна драж Ластова била је у томе што је због војних база странцима био забрањен приступ острву. Војску из тих база, на за нас забрањеном дијелу острва, нисмо виђали, али смо сви знали обојицу полицајаца која су "чувала" цијело Ластово.

И даље нам није требао пасош, није било конвертовања валута, није било мобилних телефона, само један у кабини поште у селу. Није било банковних картица, а старци су нам новац, када га понестане, добацивали поштом на пост рестант. Није било ни воде, само један извор у самом у селу, а ни тушева. Коме уопште требају тушеви на мору? Није било ничега, а било је свега.

Могу о тим ластовским љетима и књигу да напишем, разумјеће то сви Ластовљани. А одувијек је важила она: Ко на Ластову остане дуже од три дана враћаће се на њега вјечно. И враћали смо се годинама. Шта је било послије? Па, капитализам.

Неки нови клинци

А у капитализму на море не мораш да крећеш раном зором, него кад хоћеш. У ауту има клима и можеш да путујеш како ти воља. Не мораш да похујеш шницле и куваш јаја. Лијепо на свакој бензинској пумпи станеш, купиш сендвич или наручиш какво брзо јело. Када стигнеш не мораш да бринеш да не заборавиш да напишеш разгледницу неком важном. Ближњима редовно пошаљеш SMS поруку и понеку фотку на вајбер (коначно је дефинисано да је исправно вајбер).

Данас љетује ко гдје хоће, јер више нема одмаралишта, а и без пасоша не можеш нигдје. Ни без конверзије валута. Па када је све то тако Грчка није далеко. Тамо је и даље и чисто и топло море. И даље су ресторани пуни. И има свега. И ништа није скупо. Тамо се и даље не наплаћују лежаљке и сунцобрани него једноставно наручиш пиће и заузмеш мјесто у башти кафане код мора. Тамо те нико не смара, али је веома љубазан и спреман да помогне ако му се директно обратиш. Тамо ти наплате и аутопут којег нема, али нема везе изградиће га. Тамо су снижења од 70 % стварно снижења од 70 % а не ко фол.

А криза? Тамо нема кризе. Примају "виза" картице. Има горива. О дуговима и условима кредитора сви више причају И сви више знају од самих Грка. Истина, јесу мало нервознији него претходних година, што се посебно примјећује у вожњи, али ништа посебно. Дефинитивно и даље смо много нервознији од њих.

Онај ко је чак и далеко од новинарства преживио све наше ратове зна да писање угледне штампе, домаће и стране, нема везе са стварним догађањима на терену. Колико пута сам само слушала естрадне београдске лафо ратне репортере, који нису дупе мрднули од Пала, како их је за длаку промашио снајпер на аутобуској станици Пале, удаљеној од прве линије фронта барем 20 километара.

То искуство довољно је да човјек занемари медије и без дилеме крене пут Грчке у којој, чини се, никада није било више наших туриста него ове године.

Још један доказ да смо ми небески народ. Јер што већа беспарица и што већа криза нас је на свим свјетским морима све више. И не само то. Што већа криза и што већа беспарица на путевима код нас је све више аутомобила у покрету. Шпица не постоји. Гужве су свуда и у које год вријеме да кренеш. Једино за шта немамо пара је да платимо малу трасу аутопута. Па нисмо ми Грци!

Али нисмо се само ми промијенили. И свијет се промијенио. На повратку кући, у Ђевђелији стампедо миграната. То су људи који бјеже од рата, сиромаштва и свакојаког зла из нама некада пријатељских "несврстаних земаља". Они који су тако лијепо дочекивали нашег Тита и плесали ратне плесове са њим. И водили га у лов.

Понеки од оних несрећника који нису успјели да се укрцају у воз кренули су пјешке према Србији уз долину Вардара. Македонци бијесни. Кажу за све је крива Америка.

"Слабо ко иде пјешке. Углавном иду возом или Македонију прођу таксијем", каже продавац на бензинској пумпи. Такси од Ђевђелије до граничног прелаза са Србијом, Табановце, кошта 100 евра. Ако су у таксију четири човјека, сваки по 25 евра. Реално, није скупо.

Кажу да је прећутни договор миграната и власти у Скопљу што прије стићи у Србију. Зато дозволу за боравак у Македонији мигранти имају само на 72 часа до када морају да напусте земљу. Један циљ имају, а то је преко Србије и Мађарске стићи у земље ЕУ. Ко им је трасирао баш ту маршруту и зашто се не задржавају у Грчкој, која је такође ЕУ, Бог ће га знати.

Мигранти нису још стигли до Врања, али ми јесмо. Тамо је некада била кафана "Кубура" у којој смо редовно јели јужњачка јела у повратку. Легенда каже да је у њој или сличној плесала Коштана. Али врага! Нема кафане. Кажу да је одлетјела у ваздух у неком мафијашком обрачуну. Па ти немој поховати шницле?

А када је Тито био жив тога није било. Могао си да спаваш на клупи у парку да те нико не дирне. И ниси морао ни врата од стана да закључаваш. Свако насеље чувао је барем један полицајац кога су сви станари знали. И није дилао дрогу. Дисиденти су бјежали из земље и супер им је било у изгнанству уколико нису патили од носталгије. Други су остајали у земљи, јер су били дисиденти по задатку.

Што би рекао Мујо у одговору на Хасино дубоко филозофско питање: "Шта је било прије: кока или јаје?". "Болан, прије је било свега!".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.