Ко то тамо говори!?

Говор је кад један говори а пуно њих слуша. Тако генерал Кастро држи људе "узгор", или је бар држао док је био при снази, по десетак и више сати својих говоранција. Шта се може, воли човјек себе слушати. Најљепши дио говора, иако то нико на Куби неће признати, је онај на коме се види да Генералисимо почиње показивати знакове умора и мањак хумора. Све што је тегобно, на сву срећу, има и свој крај. Тако и Кастров говор. У међувремену, ником од слушача ни на крај памети није да се почне сашаптавати са особом до себе. Јер, ако Генерал види, обрао је зелен бостан. Не мора га простријелити старинском пушком осталом још из II св. рата, доста је да дотичног простријели погледом па да се несавјесни слушалац сав дрхтурав и клецавих кољена врати у свој дерутни стан и каже фамилији да је Генерал нешто љут на њега. Џаба што му генерал неће ништа, ни Кастро не убија због шапутања, свеједно није лако кад открију да ниси добро слушао Вођу. Сутрадан ће му се чинити да га сви некако... чудно гледају, као да је прошле ноћи дубоко увриједио предсједника. Ко зна шта је сљедеће. Да га прогласе америчким шпијуном? Издајником? Контрареволуционаром? Капиталистом или неким другим "елементом"? Да кажу да не воли Тит.. Ух, извините, мало сам се "пренио" на неки други континент, иако у слично вријеме. Да кажу да не воли Кастра? Ни душману за пожељет на тој Куби.

Црне овце на рајском пољу ћутања

Шутња је злато. Тако веле преживјели, они са искуством преживљавања свих времена и режима. Они који, кад краљ падне, храбро скоче на њега не би ли му откинули ухо или нос и касније се хвалили својим трофејом унуцима, истим онима које ће учити да је ћутање злато и једина права ствар за поштена човјека. Ниједан поштен Кубанац не би писнуо наглас нешто против Генерала. Не баш због затвора, златан је Кастро, него због других Кубанаца. Неће нико да буде црна овца, да га људи почну избјегавати, да буде "мимо свијет". И зидови имају уши, доћи ће лош глас до уха каквог злопамтила које ће дохаберити (опет турцизам, оп. а) Генераловом пуковнику, па ето белаја (турцизам или не, свиђа ми се ријеч) па ће бити јавне осуде, бламаже, можда и каквог преваспитавања на Голом Ото... Опет сам побркао вријеме и мјесто. Шта се може, стар инсан (човјек), матух (испирио), не зна више ни гдје веже ни гдје дријеши. Као мени прије двадесет и нешто година, кад су ми одузели каиш и свезе на ципелама па говорили како сам лош војник и наопак примјер другим војницима, па ме одвели у затвор у затвору званом касарна, да видим и ја колики сам несој и аветиња, пошто је то исто видјело цијело смјерно и послушно батаљонче. Само зато што сам поручнику Милету Илибашићу рекао да је суптилан као нилски коњ. Био сам, заслужено, окружен ћутањем оних који су у том тренутку били бољи од мене. Дакле, ћутњом свих. Онда сам сконтао да је у затвору пуно боље и угодније, чак има и више слободе, него напољу и на обуци. Aли, то није ова прича.

Што није ћутња јест смутња

Зна се ко треба да говори а чије је да ћути. Инерција тоталитаризма из Титове епохе, држи се и дан – данас. Инерција ћутања о свему о чему и остали уоколо ћуте, награђује се тихим одобравањем пуним... наравно, ћутње. О обрачуну, понеком чак и тешком артиљеријом, Цациних и Јукиних бранитеља унутар Сарајева, рецимо, ћути се. О снајперском тамањењу Сарајлија свих нација од стране "Шева" (патриоти Босне са специјалним задацима, оп. а), такође се не смије причати. Писати поготово, то је тема о којој нити се прича нити се пише. Баш као што се не говори и не пише о међусрпском и међухрватском убијању. Свађе српских јединица неријетко би завршавале крваво, с посљедицама, некад смртним, и за цивиле. Да не причамо о унутархрватском сукобу између оних који би се покорили босанској идеји и оних који би задржали хрватску, кад се оно потукао ХОС и ХВО. Ситуација данас није добра, нимало, али су барем ставови јаснији. Став народа је мање – више јасно артикулисан. Узалудно је више тражење Хрвата који не мисле као остали Хрвати и потрага за Србима који не мисле као остали Срби, јасно је да остали Срби и Хрвати не мисле као Срби и Хрвати драги Бошњацима. На сву срећу, Хрвати и Срби не траже Бошњаке који мисле као Хрвати и Срби, хаос би се повећао кад би и они почели тражити Бошњаке по својој мјери.

Грађанска храброст и рупе у асфалту

Гласан говор није драг народу. Ко гласно говори, опасан је. Кафана, у реду. Фризерај, може. Новине? Радио? Кад Мостарца, с микрофоном у руци, питате о рупама у асфалту, они кажу "Немој мени политике!". Не би он да увриједи никога. Градску управу да увриједи, нема шансе. Мисли јадан да му неће издати родни лист, иако га ионако мора платити. Не пита ништа, иако зна да му се по закону мора одговорити за мјесец дана. Неће да се замјера. Кварт у којем сам одрастао плива чим падне киша, канализација већ годинама "не пије воду". Aута се "гинголају" у води као барке у оној клапској пјесми, а сви ћуте. О петицији Градској управи нико и не мисли. Једноставније им је по киши назути чизме или изути чарапе па у воду из канализације, између гуја и акрепа (срећа па Мостарци још не пуштају алигаторе и кајмане у канализацију), на отчепљивање запарложених шахтова у којима, чини се по запуштености, још увијек има преживјелих из задњег рата који још не знају да је исти прошао и да се више не требају сакривати. A Градска управа намјерава им почети наплаћивати паркинг испред зграда, на водоплавним паркиралиштима, гдје га никад плаћали нису. A како реагују станари? Па, наравно, ћутњом. Како би друкчије? Није ни чудо. Индивидуализовани су, глобализовани, толико да живе врата уз врата и не поздрављају се док се не сударе. Заједничко немају ништа, не иду на иста мјеста. Ни у цркви се не виђају, ни црква не виђа њих. Бога се не боје, зашто би се бојали Његових креација? Не поштују Га, зашто би поштовали оне које је створио? Потонух ја у домен битка и небитка. A ту ни мени баш није све 100% јасно, па нећу даље.

Вива Ел Хенерал!

Споменух Кастра, његово говорење и ћутање свих других, оних који слушају. Одобравање појача ћутњу. Ријечи "Браво", "муи биен", Вива ел Хенерал!", дозвољене су у ћутању, чак пожељне. Називање погрдним ријечима припаднике других народа, такође. Оних који друкчије мисле, и по њима се може свим средствима ударити. О суштини, ипак, не смије се. Тада "зидови имају уши". Изношење вриједносним судова о, рецимо, Херцеговцима илити херцеговачким Хрватима, у Босни није кажњиво, напротив. Прићи иза леђа представнику уставне категорије, једног колективитета БиХ, Републике Српске, рећи му да је дио земље у коме је изабран од народа да управља – геноцидна творевина, у окружењу врлог вербалног насилника јако је пожељно. На ТВ-у главног града вишенационалне и сложене земље, тај вербални тероризам није ни једном једином ријечју осуђен. Ништа чудно у колективној ћутњи. Кад сам прије пет-шест година на државној телевизији рекао да у главном граду има више Кинеза него Срба, мој саговориник се отворено упитао откуд толико Кинеза у том Сарајеву. Као у оном вицу у којем Слободан Милошевић каже да ће побити пет милиона Aлбанаца и два поштара, па сви (ја на изузетак нисам наишао) питају "A зашто два поштара?".

У одбрани ћутње

Занимљив је и начин на који се храни и брани опште ћутање. Проговорити о оном што другима није лако чути, често значи остати сам. A самоће се људи боје, хтјели то признати или не, понајвише. Индивидуализација којој нас уче, спрема нас да постанемо рањиви и ћутљиви самотњаци, индивидуе које се боје гледати једни другима у очи. Уче нас ћутању, нагоне нас да мислимо како су нам Aмериканци, Французи, Нијемци и остали који се сматрају бољим и цивилизованијим од нас, већи пријатељи нама самима него што смо ми сами једни другима. Ваљда су нас зато и припремали и "натентали" да се овако покољемо, они и Тито, миљеник свијета? Да им се предамо, гологузи и голуждрави, под вођством од нас (заправо њих) изабраних љепушкастих предсједника и предсједница држава, за шарени станиол у који ћемо умотати и заборавити све што волимо и одрећи се нас самих и једни других? Савези држава не признају ни Бога ни народе, само новац и власт јачег, онога у кога вјера није тврда. Коме снага у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом, рећи ће паметнији од мене. Послије четири и по деценије ћутње у Југославији, десило се да су топови проговорили. Тако то бива кад дуго нико писнути не смије...

И зато нам даде ријеч

Ипак, у тренуцима репресије и колективног ћутања, нађе се и снаге да се каже нешто. Изгуби се понеки пријатељ, обично онај који није Бог зна како ни вриједио. Изгуби се и наклоност понеког од родбине, али родбину ионако не бирамо. Бјежање од колективитета у индивидуалност, чини човјека подложног манипулацији, чини га крхким и ломљивим попут штапа. Пет штапова је већ теже сломити, пуно их је лакше ломити један по један. Сто штапова ни гувернер Калифорније, Aрнолд Шварценегер, не би сломио. Милионе Туарега ни авиони NATO-а неће спријечити да свете Моамера ел Гадафија, мученика и њиховог добротвора. Зато се у "глобалном свијету" пропагира идивидуалност и оно што зову "самосвојност". Јер, с вјером у себи, с Богом уз себе, човјек се усуди којешта изустити. Зато се тако може рећи попу да је поп а бобу да је боб. Бог дозвољава трпљење, али не воли ћутњу. Бар Га ја тако доживљавам. Зато је човјеку и дао моћ говора и дошапнуо му алфабет, арапско, кинеско, јеврејско писмо. Да свједочи о оном што види и осјећа, па шта кошта да кошта. A што се тиче те ћутљиве већине, неки дан сам их видио на дјелу, на ТВ Моамера Ел Гадафија, чију скору смрт прорекох (не дај Боже да постанем пророк) у прошлој колумни, убише они којима је омогућио лак и удобан живот без пуно рада. Убили су га, али не из мржње. Убили су га зато што им је, одвојивши их од њихових племена и култура и дајући им капом и шаком оно што није хтио дати Aмерици, подарио и самоћу. Убивши га, данима су ликовали над његовим лешом. Многи су с њега кидали комаде коже, одјећу су му разграбили, да имају нешто од њега. A зашто? Онако обезбожени, доведени у град, обесплемењени, обезљуђени, хтјели су да учествују у убијању великог вође стотине дивљих племена, онога који се борио до краја. Послије дуге самоће, осјетили су да припадају групи која ради нешто, макар и злодјело убиства остарјелог и пониженог ратника. По први пут у животу, можда, ти несретници више нису били тихи и сами.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.