Ко је коме и за шта одговоран

Прво ухапсе предсједника једног ентитета усред радног дана на послу. Затим му одреде притвор од тридесет дана. За то вријеме његови опоненти се радују. Рекло би се што правна држава функционира и што је коначно кренула борба против корупције. А рекло би се то, јер још једна фотеља изгледа ослобођена и празна. Чека баш на њих, опоненте.

Спектакуларна хапшења

Мало након тога на Косову ухапшен Насер Кељменди о чијем потенцијалном хапшењу се причало мјесецима. Ухапшен-пуштен-ухапшен. Чини се да је ипак много више одјекнула вијест да је ухапшен предсједник Федерације. Један је кажу нарко-бос, а други је предсједник.

Све новине и сви медији извјештавају о спектаклу који се одиграо у згради Предсједништва. Сада испрепадани чланови Предсједништва БиХ јавно упозоравају владу Федерације да "напусти зграду Предсједништва". Зашто? "Како би се обезбиједили неопходни услови за функционисање Предсједништва БиХ". А члан Предсједништва, господин Радмановић додаје и сљедеће: "И како се не би десило да у просторије Предсједништва БиХ неовлаштено упадају разне агенције, без обзира на то да ли имају налог тужилаштва или не..." Па ово је могуће само у БиХ. Замислимо само како је у току посјета извјесног броја предсједника држава нашим члановима Предсједништва, а полицијске службе упадају и вичу: "Руке горе, не мрдај...". Ето, онда би БиХ опет била у жижи интересовања свјетских медија.

И тако док грађани чекају неко ново спектакуларно хапшење, неки посебно подобни политичари ће у некој тек формираној комисији одлучивати да ли је господин Будимир "достојан" да и даље обавља функцију предсједника Федерације. А за то вријеме ће, ваљда, из мостарског затвора стизати упуте о раду институције чији је челни човјек ухапшен.

Корак напријед

Ваљда је све то само један корак напријед ка европским интеграцијама. И док цијела Европа обиљежава 9. мај, Дан Европе, код нас то ради само Европски покрет за БиХ, традиционално додјељујући признања најбољима на том путу. Једино не знамо колико је дуг тај пут, а чини се све дужи и дужи, поготово од када видимо да су нам комшије већ далеко одмакле. Чини се да је наше "напредовање" најбоље описао Мирослав Лајчак, недавно рекавши да "БиХ стабилно назадује".

Али да није све тако црно поткрепљује и прича о возу "Кончар" који је купљен, али није плаћен и који мало ради, а мало не ради. То је прелијепи бијели воз каквих има на хиљаде у свијету и који саобраћају великом брзином, а овдје у БиХ тај воз симболички повезује Сарајево и Бањалуку. Ето, барем нешто повезује та два града. Хрватски воз.

А у Сарајеву опет најава штрајка градског превозника. Када би се израчунало колико је ГРАС оштетио грађане Сарајева прекидима вожње због овог или онога, грађани би од тог новца могли себи приуштити свакодневне вожње таксијем по граду. Али, грађани се не боре за своја права, па онда нека ГРАС и даље штрајкује кад год им падне на памет да зауставе градски превоз.

Слобода медија

Ових дана је обиљежен и Дан слободе медија. Експерти кажу да је та слобода "мало или никако присутна" у бх. медијима. Кажу и да је основна препрека за слободу "политичка, а потом и финансијска зависност". Можда су у праву. Можда заиста медији овисе о налозима политичара. А можда и желе да овисе. Чини се да је тако лакше радити. Хвалиш своје, критикујеш друге и ето дефиниције за опстанак.

Ево сјетих се да је новинарка Санела Прашовић Гаџо, која ради запажене интервјуе са најутицајнијим политичарима из регије, прије неколико година напросто уклоњена са БХТ, а данас им уступа своје емисије које ради у приватној продукцији. Ње нема ни на једном јавном сервису. Она, таква, не треба јавним сервисима. Неовисна и професионална. Питања која поставља политичарима нису нимало угодна. Траже пуно одговорности за јавно изговорену ријеч. И добије она у својим разговорима ту одговорност. Али, ипак ње нема на јавним сервисима.

Зато, свакодневно читамо и гледамо рат медијских империја у Сарајеву. Слушамо о Додиковим медијима у РС, смјени политичких партија које владају на ТВ Сарајево и још много тога. О свему томе говоре и новинари, али баш у истом маниру у којем пишу или снимају новинарске прилоге. Они тамо су грозни, а ми смо узор демократије и правичности.

А удружење које штити само неке новинаре у Сарајеву је недавно организовало, уз финансијску помоћ Фриедрицх Еберт Стифтунга, презентацију стања медијских слобода у БиХ. И читајући о томе не наиђох ни на једно новинарско име из РС. Питам се како за једну тако важну тему није било могуће издвојити ниједно мишљење "отамо". Да ли је макар неко од њих тамо "пријеко" био међу слушаоцима? И док се питам, одговарам сама себи. Па што би и био када то удружење никада није дало никакву подршку својим колегама који су били изложени непријатностима док су обављали своје радне задатке. Ето све до посљедњег усред сарајевског насеља Грбавица.

И док свијет обиљежава Дан побједе над фашизмом, Дан Европе, Дан слободе медија, дотле у БиХ нема ни слободе, ни сигурнога пута у Европу, а и о фашизму би се могло говорити. Антифашисти који свој антифашизам испољавају сталним упирањем прста у "фашисте" и градећи своју антифашистичку борбу трујући генерације младих причом како су они други фашисти, само охрабрују најгори национализам који је у блиској вези са фашизмом. И онда ни антифашизам у БиХ није антифашизам него само пуко подјармљивање народа политичким амбицијама моћника и подстрекивање нетрпељивости међу народима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.