Клетва „цара Литијума”

Влада Републике Србије је 11. јула вратила на снагу Уредбу о утврђивању просторног плана за реализацију пројекта „Јадар”, којим би „Рио Тинто” отпочео рударење литијума у Србији. Исто тако је Народна скупштина Републике Српске одбацила декларацију против отварања рудника литијума у општини Лопаре. Ове двије политичке одлуке дубоко су подијелиле друштво у регији. 

У овој политичкој борби на једној страни се налазе забринути грађани и локалне заједнице, а на другој власти из Београда и Бањалуке. За једну страну су литијум и „Рио Тинто” асоцијација на еколошку катастрофу и неоколонијалну позицију региона у односу на остатак Европе и свијета; док су за другу асоцијација на економски бољитак и убрзан процес интеграција ка Европској унији. 

Други Јадров долазак

С намјером да убиједи грађане Србије да се ради о другој опцији, њемачки канцелар Олаф Шолц је 19. јула специјално допутовао у Београд. Нејасно је зашто је Шолц, као представник земље која има далеко већи број налазишта литијума од Србије и Српске заједно, дошао баш у Београд да даје гаранције и да држи говоре како је литијум кључан за будућност Србије и Европе. Ако је литијум толико кључан, зашто нису до сада отворили руднике и у Њемачкој? 

Одговор на ово питање се можда крије далеко у историји. Наиме, 27. јула 1189. је велики жупан српски Стефан Немања у Нишу угостио њемачког цара Фридриха Првог Барбаросу, који се запутио према светој земљи са циљем да отпочне Трећи крсташки рат. Иако је то још увијек предмет полемика, прича се и данас како је српски владар ручао са виљушком и ножем, док је њемачки цар јео рукама. 

Пратећи се овом логиком, утисак је да и ми данас предњачимо у односу на модерну Њемачку. Наравно, у добу убрзаног протока информација неопходно је овакав сарказам оставити људима који су за то плаћени, а обратити посебну пажњу на чињенице. 

Процес васкрсења пројекта „Јадар” окићен је разним хипотезама, али је највише обавијен велом тајности, што дневнополитички дискурс враћа на балкански модус операнди „рекла-казала”. Незахвално је у таквом амбијенту имати мишљење и став, управо због одсуства валидних и лако провјерљивих података. Исто тако је етички неисправно залијетати се у тако велики пројекат, без адекватног броја студија. Посебно не када се по разним анкетама и процјенама томе противи више од 50 одсто грађана Србије.  

Програм Уједињених нација за околину (УНЕП) прије сваког пројекта изврши детаљну процјену утицаја на животну средину. Овиме УНЕП настоји да предвиди и процијени опасности и утицаје предложеног пројекта или развојних планова, узимајући у обзир све негативне и позитивне утицаје на друштвено-економске, културне, еколошке и остале сфере друштва који би настали током одређене људске активности. 

Осим компаније „Рио Тинто”, нико од надлежних органа није спровео једну овакву процјену. Овим намјерним или ненамјерним пропустом, створио се огроман простор за спекулације и изношење разноразних тврдњи, од којих су многе засноване на неистинама. Наравно, компанија „Рио Тинто” тврди да ће планирано рударство бити у складу са захтјевима за заштиту животне средине. 

Овакве процјене су спорне, с обзиром да је група која представља британске пензионе фондове који су инвеститори „Рио Тинта”, тзв. Форум пензионих фондова локалних власти (ЛАПФФ), изразила забринутост у вези са управљањем водним ресурсима компаније у њеном руднику бакра „Оју Толгои” у Монголији и руднику илменита на Мадагаскару. Ово је само једна у низу од великог броја критика која прате компанију „Рио Тинто”. 

Оно што је посебно забрињаваће јесте чињеница да би то био један од првих рудника литијума на свијету у насељеној и пољопривредној области. Институт за хемију, технологију и металургију са Универзитета у Београду указује у својим научним истраживањима на потенцијално разарајуће утицаје на подземне воде, земљиште, коришћење воде, губитак биодиверзитета и нагомилавање отпада. Истражно бушење које је спровела рударска компанија већ је изазвало штету по животну средину, јер је рударска вода која садржи високе нивое бора цурила из истражних бушотина и изазвала сушење усјева. 

С обзиром на потенцијалну еколошку штету коју може овакав пројекат да изазове, неопходно је спровести велики број независних студија и истраживања па базирано на доступним подацима, донијети и коначни суд везано за Јадар. Не каже се џабе у народу „стрпљен-спасен.” Можда је Олаф Шолц дошао у Србију, јер се Европској унији заправо жури да оствари енергетску независност, у периоду геополитичке нестабилности. Само налазиште Јадра би задовољило преко 90 одсто енергетских потреба Европске уније. 

Проклетство природних ресурса

Ако претпоставимо на моменат да је Јадар у потпуности сигуран за животну средину и околину, онда нам преостаје да сагледамо може ли заиста такав један пројекат да економски ојача једну државу. Неминовно је да такав пројекат може да привуче директне инвестиције, али примјери других земаља из историје јасно указују на чињеницу да природне ресурсе прати клетва. 

Некада у прошлости је за државе проналазак природних ресурса био права лутрија, међутим, рапидан развој међународне трговине и глобализација су ово промијениле. Холандија је 1959. године пронашла велика налазишта природног гаса, чија је повећана експлоатација довела до пада других привредних сектора у земљи, па је овај феномен добио назив „Холандска болест”. 

Нова налазишта природних ресурса захтијевају прилив страних инвестиција, које омогућују процес експлоатације. Овај прилив страног капитала који се прелива на остатак економије, у кратком периоду подиже вриједност домаће валуте и доводи до смањења конкурентности на страном тржишту, јер су домаћи производи аутоматски скупљи у односу на страна тржишта. То значи да је тада јефтиније да увозимо производе у државу, умјесто да их извозимо. Ово се све дешава на штету домаће производње, јер сав државни капитал се прелијева у нови сектор, што води ка индиректној деиндустријализацији. 

Повећана експлоатација води ка стварању великог броја радних мјеста у новом сектору, који аутоматски диже вриједност реалне зараде, али на штету других сектора у економији, што води ка повећању економске неједнакости у држави. 
На дуже стазе индиректна деиндустријализација води до повећања броја незапослених у секторима за производњу, што даље погоршава фискални дефицит, јер држава мора да социјално подржи велики број људи који су добили отказе. Ово је додатно погоршано због смањења прихода из сектора за производњу, што у најгорем случају може да доведе до комплетног економског распада државе, што је био и случај са Венецуелом, која има највеће нафтне резерве на свијету. 

Постоји прегршт економских студија које су емпиријски доказале да земље које имају мањи број ресурса, као што су Сингапур или Јужна Кореја, економски боље напредују у односу на земље са великим бројем ресурса, као што су то Нигерија, Венецуела и демократска република Конго. 

Почетком 20. вијека откривено је да 80 одсто мале острвске државе Науру садржи фосфате, а рударска права су продата Њемачкој, која је тада колонизовала Науру. До почетка Првог свјетског рата, извезено је око 80 милиона метричких тона фосфата, а након рата, извоз је преузела Аустралија. Када је Науру постао независан 1968. године, наставио је са извозом фосфата, па је тако 1981. године Науру постао најбогатија земља по БДП-у по глави становника. 

Држава је омогућила становницима бесплатно здравство и образовање, међутим, оваква економија је довела Науру у позицију да мора све потрепштине да увози у државу. Рударство фосфата је уништило природу и домаћу пољопривреду острва, чиме је повећана зависност од увезене хране. Када су приходи од фосфата опали, дошло је до увоза јефтине и процесуиране хране, што је узроковало епидемију гојазности која траје већ 40 година, а очекивани животни вијек се смањио на само 60 година. 

У случају и да дође до остварења пројекта „Јадар” и рудника у општини Лопаре, Србија и Српска би морале да прате примјере Норвешке и Уједињених Арапских Емирата, који су економском диверзификацијом успјели да побиједе „Холандску болест”. 

Међутим, ако је судити по историјским околностима, регион западног Балкана вијековима прате проклетства и болести, а на ред је изгледа дошла и „Холандска болест”. Тако је клетву цара Лазара замијенила клетва „цара Литијума”. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.