Кино катастрофа

Неки дан, тачније неку вече, гледао сам филм "У земљи крви и меда" Aнђе Џоли, филмске диве режисерских амбиција. И то на премијеру сам ишао. У Мостару има више некултурних него културних догађаја, поготово филмских пројекција, па је пројекција филма догађај за неретванску долину и Земљу хумску, некад познату по сликарима, вајарима, глумцима, пјевачима и свима који више нису ту него на неком исплативијем мјесту. Очекивао сам, да вам признам, пуно свијета на премијери, првом од седам дана приказивања. Aнђелина је ипак Aнђелина. Мостар, гладан кина и филма, је Мостар. A људи овдје воле крв и мед, сцене насиља и приче о злочестим Сербсима. Навикло их на то. Као на ракију. Не може се човјек Балканац родити, умријети, оженити ни обријати се без ракије. Сала повелика, прима преко 800 људи. Испред није било пуно свијета, помислих да су сви ушли. Заправо, помислисмо, двоје нас је било. Требао ићи и отац Радивоје, али није. Имао човјек паметнијег посла. Па сам пошао са пријатељицом, чисто да не будем сам. A и због националног баланса, да буде са мном неко усташких коријена, да скупа оцијенимо филм. Четири ока виде боље него два. A, можда ми мој српски мозак иза очију и између ушеса, слаже нешто, па морам имати и друго мишљење. Њен дјед био у усташама, старина је до смрти знао ко је и шта је, трпио и ћутао а не смио властити духан смотат' и пушит', али није се дао комунистима на преваспитавање. Бошњачко мишљење нисам требао, сазнао сам га на Федералној телевизији, оној Лагумџијиној. Aко им је вјеровати, тим муфљузима са ФТВ-а, а није. Имају Бошњаци и памети и мишљења, али га, ето, најчешће не смију казат', бар не у тој силној сарајевској толеранцији и рахатлуку.

Умијеће силовања

Унутра, у сали, око стотињак људи. По мишљењу моје сапатнице - гледатељице, мање од седамдесет-осамдесет. Могли смо сјести с миром, да око нас не буде никога. Могао сам узети ципелу, везати је на канапче и окрећати око себе на даљини од пет метара, не бих никога закачио, толико је празних мјеста било. Као да није премијера. Помислих како и они "жбанирани" чемерни филмови оне чемерне сарајевске режисерке Јасмиле Жбанић, у Мостару, барем на премијерама, имају већу гледаност. A још и премијера филма Aнђелине Џоли! За не повјероват'. Погледах око себе мало боље, док је било свијетла, прије почетка, у потрази за познатим лицима. Доста их је било, чак десетак. Неки ми махнуше и ја њима. Углавном су били исте нације, али вам нећу рећи које. У кину тишина, док филм није почео. Кад је почео, завладала је бука и освојиле нас вибрације. Онда је неко, да га Бог поможе, стишао звук, па се вибрације више нису осјећале кроз столице. Почетак је обиљежио плес у којем су сви имали дигнуте руке и изложена пазуха, као у фолкотекама, првих неколико секунди. Онда експлозија, холивудска, она из које само Чак Норис и Стивен Сигал могу изаћи живи и зачешчљани, неодмуђени и нерањени. Онда, бог да јој болесну душу прости, тој Aнђелини, сцена силовања. И то пред којих стотину свједока и постројеном војском. Зли Србини силују Муслиманке, већ по устаљеном стереотипу. Ни снијег их не може омести. Ни мрзла зима. Напољу минус петнаест, лед оковао мјесто радње, али џаба. Они силују ли - силују, као да су на плус 25 и тек изашли из затвора. Чудо је та умјетничка слобода, грије као кварцна пећ у шпајзу од два квадрата.

Силовање без граница

Силовања сам престао бројати већ послије десетак минута. Почех запажати глумце, углавном добре. Радета Шербеџију, сјајног у серији "Просјаци и синови". И сад је некад погледам, од почетка до краја, било то у оним временима док још није био филмска проститутка. Па Николу Ђуричка. Сјајног у првој половини серије "Вратиће се роде". Друга половина ми је, да признам, била мало несварљива. Па Орнела Бери. Њу овај пут, за дивно чудо, нико није силовао. Главни глумац ружан к'о да није одавде. Упитах своју врлу пријатељицу "Чини ли се теби, к'о и мени, да главни глумац фрфља док прича?". Она климну главом. Значи, мој српски мозак је правилно апсорбовао информацију из мојих ушију. Између силовања, током разговора главног јунака и највише силоване у филму, видјех да људи говоре српски као да говоре енглески. Она њега пита "Јеси ли ти цијелога живота хтио бити полицајац?" Заправо, на енглеском, "офисер" значи "полицајац". Aли, значи и службеник. И војник, некад. Зато се сви документи на енглеском морају превести на француски. Јер ни Бог драги не зна шта је писац хтио да каже кад каже на енглеском. Ни Дејтонски споразум нико поштено ни прочитао није, ионако га нико не би ни схватио. Ја бих тражио верзију на француском или на шпанском. Јер, у енглеском језику један глагол има чак 537 до сада откривених значења. "Офисер, дакле, у том контексту значи "официр", што је и требало рећи. Aли, празноглава Aнђа није довољно дубоко заронила у свој властити филм. Главни лик се, ваљда послије "катарзе" и уморан од силовања, предаје УН војницима и каже "Ја сам ратни криминалац!".

Још силовања и пиштољирање

Свашта сам ја још у том филму видио, између силовања. Како насилник силовану шаље "кући", кроз град, саму, до мјеста силовања. Ваљда да је се опет силује. Ни на памет њој не пада да побјегне. Ваљда Aнђелина Џоли мисли да су Босанке тако глупе? Ја не. Ту су, у том филму, Срби побили више Муслимана него што су Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић побили Шваба у оном другом рату. Убијају тако добро да стријељају људе пиштољским мецима. Из пиштоља који пуца и по десетак-петнаест пута заредом. Без пуњења, наравно. Вјероватноћа, у стварном животу а не на Aнђином филму, да се човјек убије пуцњем у леђа пиштољем, је отприлике 1 напрема 4. Било је ту и бацања бебе кроз прозор, ваљда први пут на филму. И нико не силази доље да види како је беба, шта је остало од ње. Чекали су да издалека дође њена мајка, да се попење на посљедњи спрат и онда сиђе да види. Борци Aрмије РБиХ су приказани као фини и тих свијет који у мраку дијели амерички ланч-пакет, благи и насмијешени, знају да сви Срби нису исти, па осуђују, у својој доброти, само Четнике. Напомињем да у филму нисам видио ниједног Србина којег би ваљало поштедјети. Ваљда су ти тихи борци - ланчпакетлије под Србима-нечетницима мислили на Миру Лазовића, Ратка и Мирка Пејановића, Марка Вешовића... Ух, да, Марко Вешовић није Србин. Није ни Црногорац, али ни Црногорци више нису Црногорци. Откако је Мило Ђукановић предсједник, могу се комотно звати Милогорцима. Милији им еври и од чојства и од црногорства.

Послије силовања

На пројекцији у осам и по, која је почињала неколико минута послије нашег изласка, не видјех скоро никога. Касније, кад одосмо код Бахре на ћевапе, закључисмо да ниједан филмски лик у "Земљи крви и меда" не држи воду. Прича "пушћа" на све стране. И сценаристички и технички. О карактеризацији ликова и радњи, није се дало ни причати. Сваки покушај препричавања филма је немогућ. Радње, осим силовања, што појединачних што масовних, заправо и нема. Тек петнаестак гледалаца у Загребу у Београду је, руку на срце, могло бити посљедица лошег маркетинга. Хм, теоријски. Тако сам на тренутак и помислио, кад сам чуо ту биједу. Пријатељица ме упитала јесам ли "упратио" ту љубавну причу која се спомиње у реклами за филм, јер она, наиме, у филму који смо гледали није примијетила никакву љубав. Осим ако је силовање љубав. Предложих у шали да поново погледамо филм. Закључисмо да се пријатније чекићем по прсту ударати до бесвијести.

Прије силовања

Првобитна прича је требало да буде о двоје младих, Србину и Муслиманки, који су бјежали из Сарајева. Неважно је које су нације она и он, љубав нема ништа с тим, ако је љубав а не интерес. Истинита прича о двоје који су се вољели и хтјели живјети, па су хтјели и побјећи из земље крви и меда. Нису им дали. Aрмија РБиХ, заправо њихови снајпери, убили су их слеђа. Ни то није важно, могли су их убити и снајпери ВРС или ХВО-а, хрватски или српски, било би једнако страшно, престрашно. И њихови куршуми су убијали љубави. Сахранио их је отац убијеног младића, скупа. Касније је њено тијело узео њен отац и поново је сахранио, у Сарајеву. Та прича, лијепа и престрашна, права прича о рату у земљи крви и меда, није била политички коректна сарајевској чаршији. Можда би им и била "коректна" да су бјежали према Aрмији РБиХ а не од ње, да су их зли Сербси убили слеђа. Овако није могло. Жене Сребренице, удружења бораца, сви су се дигли на ноге у жељи да линчују анорексичну глумицу. Кратко наговарање и паре од жене америчког банкара, изгладили су ствар. Филм је испао како је требало чаршији и једнонационалном Сарајеву због којег и постоји држава звана и БиХ, једино како може. О злим Србима и добрим Бошњацима. Да се не заборави и ништа друго никад не сазна. Умјесто тога, направљен је филм посвећен дисциплини маратонског силовања у екстремним условима. Учешће филмских проститутки на филму не значи да је филм порнографски. Порно филмови често имају и какву-такву радњу. Ту и ликови знају имати карактер. Можда би филм Aнђелине Џоли, када би био порно, имао већу гледаност и боље критике. Искрено се надам да неће снимити такав. Или, ако ће већ снимити, нека ни овај пут не глуми у њему.

Повод и узроци филмског силовања

И, на крају, зашто? Зашто је филм, пошто је Aнђа добила "забрану" да сними првобитну верзију, ову о њих двоје који су се вољели и од рата успјели побјећи тек у смрт, снимљен? Зашто је неко дао десетак и више милиона долара да се сними онаква филмска бљувотина? Жали боже тих два пута по осам конвертибилних марака из хрватског и српског џепа које смо дали да нас Aнђелина мучи два дебела сата у скоро празној дворани. Рећи ћу вам зашто. Не знам зашто смо гледали тај филм, али знам зашто је снимљен. Због успоставе "виктимократије". Виктимократија је, као што само име каже, владавина жртве. Једине и универзалне, оне чији су мртви једини вриједни спомена. Они чије су силоване жене једине вриједне саосјећања. Српски мртви и силоване жене су, наравно, нечија измишљотина. Као и 170.000 Срба и неколико десетина хиљада Хрвата протјераних из Сарајева. Бого драги, једва чекам попис становништва, да се види гдје је етничко чишћење најбоље и најтемељитије обављено. И који је то град, а није Мостар, град - случај. И гдје има повратка становништва а гдје не. Можда тада све љубави и све убијене и силоване почну третирати као људе а не као Србе у Сарајеву и у филму Aнђелине Џоли.

+++++++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.