Кико и Беба усред мултикултурног града
Срби и Хрвати живе спокојно, уживајући сва могућа права у главном граду ове земље, мултикултурном Сарајеву.
Aко се случајно неки од њих одважи јавно изјавити да није тако, лаже. Да, добро сте прочитали: лаже. Прије пар мјесеци у тексту угледног сарајевског борца за мултикултуру Енвера Казаза могло се прочитати како један други интелектуалац измишља да "се против њега у Сарајеву тобоже води хајка, алудирајући како се то чини на националној основи". Због те изјаве о "тобожњој хајци" брже-боље је овај други проглашен особом која гаји "нетрпељивост" према Сарајеву. Ко га је прогласио мрзитељем Котлине? Један антинационалиста, интелектуалац, моралиста. Наводи даље тај горљиви антинационалиста у својој критици колеге по перу да је овај "самопроглашени сарајевски мученик" на "Додиковој телевизији" навео сљедећи "(вјероватно измишљен) случај": да се у Сарајеву у некој образовној институцији један упосленик, обраћајући се у јавном простору дјетету са небошњачким именом, прво ишчуђавао његовом "необичном" имену, а онда, да би расистички понизио то дијете, рекао да се исто тако зове његов пас. Дакле, припадник сарајевске мањине лаже, измишља, само да би поткријепио своју нетрпељивост према граду у којем живи, ради и одгаја рођену дјецу. Он не зна нити како је њему у своме граду, а нити како је другим представницима мањинских скупина, макар они били и "конститутивне мањине". Прије неки дан исти борац за мултикултуру је и кардинала Пуљића, угледног редитеља Градимира Гојера, члана Предсједништва Комшића, генералног тајника Бискупске конференције БиХ Иву Томашевића, прогласио лажовима, прекршиоцима закона, ублехашима, лицемјерима, подлацима... Зашто? Кардинала, зато што неће да напусти стан из којега треба бити деложиран, а ове друге зато што су дигли свој глас против угрожености Хрвата и католика у Сарајеву. Сада видимо да нити Хрвати не знају како је њима у Сарајеву, јер лажу да се осјећају несигурно. У ствари можда и они мрзе свој град, па зато тако говоре.
Но вратимо се почетку текста и "измишљеном" примјеру с дјететом "псећег" имена. Ево, ја ћу сада "измислити" још један истинит примјер. Усред елитног сарајевског насеља у којему је преко ноћи никла џамија удаљена свега стотињак метара од друге са десне стране и исто толико од треће изнад ње, мајка дозива са балкона дјецу "Кико и Бебо", јер њих двојица у насељу и међу дјецом са којом се играју имају управо та "псећа имена". Вјероватно је жена из хира и зато што није свјесна колико је спокојна у свом граду одлучила преименовати своју дјецу, дозивајући их кроз насеље измишљеним именима. Не страхује брижна мајка од некаквих националиста који би евентуално могли наудити њеној дјеци, него од ових грлатих антинационалиста који се згражавају над "измишљотинама" свих оних који се осјећају угроженима у Сарајеву, па су због тога склони да им озбиљно пријете.
Е па неће бити да је синдром истински угрожених сарајевских Срба и Хрвата "проглашавање лажи за неупитне истине". Поготово не ако на томе инсистирају добро устоличени интелектуалци, припадници већинског народа који не би да су националисти, али ето не могу а да не примијете да Срби и Хрвати измишљају да су угрожени. Измишља, посебно измишља кардинал Пуљић када, захваљујући Градимиру Гојеру што се јавно обратио градоначелнику поводом несигурног положаја Хрвата у Сарајеву, вели да су "заједно подносили ратна збивања и незбивања". Ма ни говора, Хрвати су провели рат у Сарајеву из чисте обијести, а данас само настављају своју петоколонашку улогу. Е због свега овога треба још једном поновити управо оно што антинационалисти гурају под тепих и што проглашавају лажима и мржњом према Сарајеву.
Јесте, истина је да је Гојер један од ријетких Хрвата на челу неке јавне институције. Јесте, истина је да протјерују кардинала из стана, али тим чином шаљу и јасну поруку свим осталим католицима. Јесте, истина је да млади Хрвати одлазе из Сарајева, јер немају могућност да добију посао. Јесте, истина је да Срба готово више и нема и да свега два-три Србина сједе у директорским фотељама неких јавних институција. Јесте, истина је да су за једног малог Марка рекли да има псеће име. Јесте, истина је да се оно мало истински грађански оријентираних породица одлучује дјецу уписати у "склониште" за мултикултурне Сарајлије, у Католички школски центар, јер тамо се подједнако за све празнује и Бајрам и Божић. Јесте, истина је да се најперфиднија националистичка хајка водила и води против интелектуалаца о чијим властитим именима се јавно расправља и којима се исмијава поријекло. Јесте, истина је да су Кико и Беба дјеца која живе у Сарајеву и да су због "имена која више нису за Сарајево" још у вртићу била изложена окрутном шиканирању. Јесте, истина је да сви који мисле мало другачије од сарајевских герилаца бивају објешени на стуб срама у магазину "Дани", бивају прогоњени кроз текстове који се објављују у кланским новинама, на порталима им се пријети чак и смрћу, а разни полигони служе њиховом вријеђању. Јесте, истина је да мултикултуру у Сарајеву убијају, и то систематски је убијају, они који гласно понављају да се боре против националиста, те да је Србима и Хрватима исто као и свим осталима у Сарајеву. Јесте, истина је да ни у рату, а нити данас, за оно мало преосталих Срба и Хрвата и њихова права у Сарајеву нису глас дизали бошњачки антинационалисти него "бошњачки националисти". Ови први су били угодно смјештени у директорске фотеље разних државних и невладиних организација, како тада тако и сада, били у војним и полицијским штабовима као моралисти, у службама за односе са јавношћу, писали усред рата текстове против Срба и Хрвата и тако им отежавали ионако тежак живот (али су због тога усељавали у напуштене српске и хрватске станове), јавно позивали на одбрану града сједећи у својим приватним радио станицама и штабовима, не видјевши ни рова ни копања ровова... A ови други, Бошњаци, муслимани вјерници, помагали су својим комшијама, неријетко им спасавали животе. И нису то никакви "Муслимани Сање Влаисављевић", како једном написа Емир Суљагић, милитантни социјалдемократа на слободарском онлине журналу, него честити људи који не кокетирају са скривањем националне самосвијести. Један од њих је и човјек великог срца, Фадил који је погинуо 1995. године, а захваљујући њему онај мали Марко "псећег" имена има данас живог оца. Док су тада у рату "грађански интелектуалци" окретали главу од Марковог оца не желећи да ико види да се можда знају, писали како све Србе у Сарајеву треба третирати као "шугавце", овај вјерник је из своје вјере црпио врлину о потреби бриге за комшије у невољи. Aко у данашњем Сарајеву бригу о заједничком животу још неко има снаге на себе преузети, онда су то поносити "националисти", а не нипошто антинационалисти који презиру националне разлике.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
